Ako vam je ponestalo reči kojima biste opisali prošlonedeljne scene iz Novog Sada, kada se na stotine maskiranih policajaca zatrčalo ka Filozofskom fakultetu kako bi ga nasilno ispraznili od studenata i zaposlenih, pomoć stiže iz rektorata novosadskog Univerziteta. Krvava lica, razbijeni nosevi, udarci u kolena, obaranje profesora na zemlju… sve se to, po mišljenju rektorskog tima, može nazvati istinskom autonomijom – autonomijom slobodnog i nesmetanog nastavnog rada, naučnog rada i stvaranja, koju bi pokušana blokada ugrozila.
Iako su naveli da nijedan čin nasilja na Univerzitetu neće biti tolerisan, ništa iz saopštenja ne ukazuje da su time mislili na ponašanje policije, baš kao što je i uprava Filozofskog fakulteta 6. septembra, dan nakon najbrutalnije policijske intervencije koju grad pamti, „najoštrije“ osudila isključivo napade na pripadnike MUP-a. Ovoga puta se policija nije osećala fizički ugroženo, ali se pokazala izuzetno osetljiva na teške reči, pa je ne samo uhapsila jednu osobu zbog vređanja službenika, već je i Ministarstvo saopštilo kako je nedopustivo da se jedna „zakonita i redovna intervencija“ (izgleda da je batinanje po fakultetima izjednačeno sa kontrolom prebrze vožnje) koristi za „prikupljanje jeftinih političkih poena i napad na policiju i državu Srbiju“.
A što se i ne bi našli uvređenim? Ipak su došli na poziv dekana Milivoja Alanovića, čoveka koji je u septembru odbio da odgovori da li oseća grižu savesti ili bar neku vrstu odgovornosti, smatrajući takva pitanja „intimnim“, ali se sada nije ustručavao. Lepo je okupljenima rekao četiri-pet puta da prekinu blokadu, svima je bilo jasno da nekakva akcija mora uslediti, na koji način će policija postupati nije do njega (možda će prvo pokušati da poklone cvet studentima?), a pritom te krvave noseve nije ni video. A kao ultimativno opravdanje, pokušao je da odgovornost svali na profesorku Jelenu Kleut, zbog čije neopravdane smene su studenti i pokušali da stupe u blokadu, smatrajući da je trebalo da ona saopšti „pravne aspekte problema“, a ne da očekuje da uprava fakulteta prekrši zakon.
Možda uprava i nije mogla da razreši situaciju u kojoj Senat Univerziteta prvo nije usvojio izbor Kleut u zvanje redovne profesorke, uprkos pozitivnom mišljenju stručnih tela i činjenici da je ispunila sve potrebne kriterijume, a zatim i glasao protiv njenog prigovora, ali teško je oteti se utisku da je mogla da učini više. Dekanat se o čitavom slučaju oglasio sa pet dana zakašnjenja, sam Alanović niti je o njemu razgovarao sa Kleut (pozvao ju je na sastanak tek kada je dobila otkaz), niti je osećao potrebu da lično prisustvuje sednici Senata na kojoj bi se založio za svoju zaposlenu, a upitno je i postupanje dve predstavnice Fakulteta na toj sednici. Iako dekan tvrdi da one jesu podržale prigovor Kleut, poznato je da je na tajnom glasanju bilo pet glasova za, kao i da je petoro dekana koji su bili protiv tajnog glasanja naknadno u zajedničkom pismu osudilo odluku Senata – što znači da bi zbir glasova trebalo da bude sedam da su svi zaista i glasali za prigovor.
Odsustvo zvaničnog obrazloženja zbog čega Kleut nije izabrana u više zvanje ne čudi kada imamo u vidu da je na istoj sednici odlučeno da se ipak ne smeni Dejan Madić, uprkos zahtevu iza koga su stala veća svih fakulteta i svih instituta Novosadskog univerziteta. A kada treba da stanete iza neodbranjivog, bolje je da to prepustite nekome sa više iskustva u tome. I zaista, predsednik Vučić je iz Davosa našao vremena i da pohvali „časno, mirno i civilizovano“ postupanje policije na Filozofskom i da zaključi da je „ta žena nešto kriva“, budući da su na Senatu glasali „uglavnom blokaderi“.
Pa ipak, ključne uloge u čitavom procesu su odigrali ljudi koji se nikako ne mogu nazvati blokaderima. Nakon što je četvoro studenata (koji nesumnjivo žele da uče) podnelo žalbu na referat Kleut posle isteka zakonskog roka, u pomoć su im pritekli profesori Bojan Tubić i Boris Stojkovski, koji su se obratili Ministarstvu nauke sa pitanjem da li imaju u svojoj evidenciji dokument kojom se verifikuje monografija Kleut – što uopšte nije ni preduslov za izbor u zvanje. Ipak, ministar Bela Balint je lično potvrdio da nemaju takvu evidenciju, dekan DIF-a Patrik Drid (odlikovan od Vučića Karađorđevom zvezdom) je taj odgovor upotrebio na Senatu, a Tubić je nagrađen nominacijom od strane predsednika za sudiju Ustavnog suda. Naravno, Narodna skupština je usvojila predlog.
Stojkovski, koji je u decembru 2024. smatrao da na univerzitetima „nema mesta politici i nasilju, niti delovanju pod bilo kakvim i bilo čijim pritiskom“, kao i da je neprihvatljivo da se „pravi atmosfera u kojoj se targetiraju ljudi koji se ne slažu sa stavom drugih“ jer ako se krene tim putem „univerziteti neće biti mesto na kojima se razvija slobodna misao“, usput je malo pogubio ideale. Ali je izgleda potrebno još malo da se istakne, pre nego što makar iz v. d. statusa direktora Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja pređe u pun mandat.
I ne gubi vreme. Kako je ukazao Akademski plenum, Stojkovski je pre dve nedelje bio inicijator i predloga kojim je vlast želela da preuzme Medicinski fakultet u Novom Sadu. Naime, od tri kandidata za dekana, Duška Blagojević je osvojila ubedljivu većinu glasova nastavnika, ali je na Nastavno-naučnom veću, uz pomoć studentskog parlamenta, prednost dobila Snežana Tomašević Todorović za koju Plenum tvrdi da je bliska vlasti. Pošto je većina članova Saveta bojkotovala sednicu na kojoj je trebalo da se glasa za njen izbor, konkurs je propao. Iako je profesor na Filozofskom, pokrajinska vlada je imenovala Stojkovskog kao svog predstavnika u Savetu Medicinskog, gde je tražio da se uprkos zakonskoj obavezi da se konkurs ponovi, ipak ponovo glasa na osnovu završenog konkursa. Ali za razliku od Senata, predstavnici nastavnika u Savetu nisu podlegli pritisku da se izabere podoban kandidat. A primer Medicinskog iz Beograda na kome je uspešno sproveden prevrat, pokazuje da se apetiti vlasti ne zadovoljavaju biranjem uprave po volji. Pošto je protivpravno instalirana v. d. dekana već otpustila sekretarku fakulteta Mariju Radovanović zbog ukazivanja na nezakonitosti u smeni dekanke Tatjane Simić, dvojici profesora je sprečen reizbor u zvanje i time doveden u pitanje i njihov radni odnos na fakultetu.
Na istoj sednici na kojoj Jelena Kleut nije izabrana u više zvanje, Senat je izglasao poverenje rektoru Madiću, čiju su smenu tražila veća svih fakulteta i svih instituta Univerziteta u Novom Sadu
Donekle sličnom pritisku izložen je i FPN kome je Ministarstvo prosvete, godinu dana nakon izbora dekanke Maje Kovačević, naredilo da se o njenom izboru ponovi glasanje na Nastavno-naučnom veću zato što konstituisanje studentskog parlamenta 2024. godine nije, po mišljenju prosvetne inspekcije, sprovedeno u skladu sa pravilima. Kako je objasnio profesor Dejan Pavlović, problem je što nije jasno koji studenti bi trebalo da budu uključeni u postupak: „Ovo je kao tamni vilajet – ako ne pozoveš studente, ti si u prekršaju. Ako pozoveš neke koji nisu po volji Ministarstva, oni će da kažu – ovo nije uredna stvar. Ne postoji ispravan način iz njihovog ugla, osim da oni koji su izgubili izbore treba da odlučuju o izboru dekana.“
Uz tolike pojedinačne pritiske, uporedo sa sistemskim u vidu potencijalne finansijske kontrole kroz uvedeni sistem SPIRI, donekle je iznenadilo to da se istovremeno posegnulo i za „konačnim rešenjem“ za autonomiju univerziteta – novim zakonom o visokom obrazovanju, nesumnjivo inspirisanim „Šešeljevim“ iz 1998. godine. Kako je na javnoj sednici Vlade izložio ministar prosvete, njegova svrha će biti da realizuje Vučićev san o otvaranju franšiza stranih univerziteta (na dodatak da i naši otvaraju u inostranstvu, predsednik je uzvratio „Jes’, neko će da ti uveze Đokića…“), ali i da obezbedi da „osnivač i glavni finansijer visokoškolskih ustanova“ ima veći uticaj na njihovo funkcionisanje i upravljanje.
Ističe li onda vreme za otpor?
„Mislim da je dogorelo do nokata, i da će nam, ukoliko akademska zajednica ne pruži zajednički snažni odgovor, taj zakon dodatno vezati ruke da unutar struktura fakulteta nešto možemo da uradimo. Deluje mi da je svaki univerzitet dobio svoj problem da se njime bavi, a Državni univerzitet u Novom Pazaru je bio neka vrsta eksperimentalnog prostora u kojem su ispitivali šta i kako može, sa nepodnošenjem akreditacije, neraspisivanjem konkursa, otkazima koje su dobile pojedine kolege, menjanjem statuta pred sam izbor nove rektorke… Onda su Nišu dali da se bavi restrukturiranjem univerziteta sa osnivanjem Fakulteta srpskih studija, a vidimo slične najave i u Kragujevcu. U Novom Sadu, gde je univerzitet očito politički zarobljen, hoće da odstrane najglasnije kritičare, a beogradski pokušavaju da drmaju aktima poput rešenja poslatog FPN-u da moraju da ponove izbor za dekana. Ali im je jasno da će tu biti potrebne neke dublje mere i mislim da je najavljeni zakon pre svega namenjen Univerzitetu u Beogradu. Tako da je svako dobio svoju kosku da glođe, a moramo shvatiti da smo svi deo priče jer od momenta kada ga usvoje biće prekasno za rešavanje svakog od tih pojedinačnih problema“, kaže Jelena Kleut.
A situacija je već toliko ozbiljna da je misija Evropskog parlamenta, ugovorena još pre policijskog upada na Filozofski fakultet, odabrala da se sastane i sa predstavnicima beogradskog, niškog i novosadskog univerziteta. I nije krila iznenađenje dimenzijama pritisaka koje trpe – od finansijskih, preko političkih do društvenih. Evroposlanik Vladimir Prebilič, koji je posetu produžio kako bi otišao i u Novi Sad (ugostio ga je dekan PMF-a pošto je zgrada Filozofskog bila zaključana), takođe je najavio da će predložiti da se odredi specijalni izaslanik koji bi nadalje pratio situaciju u visokom obrazovanju u Srbiji i da je spreman da se kandiduje za tu funkciju.
„Nezamislivo je da pričamo o akademskim slobodama koje su normalne za čitav svet, naročito za EU, a da smo ovde u situaciji da se sa njima brutalno obračunava. Studenti i čitava akademska zajednica koja ih podržava ne traže ništa nenormalno, već demokratiju i ljudska prava, pravo na slobodu govora… Bore se za nešto što bi trebalo da već postoji. Cilj agresije je teško zamisliv i zato veliki naklon za profesore koji podržavaju studente“, izjavio je Prebilič. A njegov kolega Helmut Brendšteter dodao da je jedna od najvećih grešaka koju neka vlast može da učini da pokuša da kontroliše obrazovanje, jer bez slobodne nauke nema budućnosti, ni napretka.
Ali ova vlast je trenutno sasvim spremna da se zadovolji svojim opstankom i sigurno se neće vraćati u fazu kada je pokušavala da akademsku zajednicu podmićuje jeftinim stanovima i povećavanjem budžetskih izdavanja. Sada joj je dovoljan „ministar osvete“ koji će mudro oćutati na predsednikov povik „Kažite ljudima koliko je manje upisano na Beogradski univerzitet zahvaljujući bandi koja nam je razorila obrazovanje!“, umesto da prizna da se radi o čitavih dva procenta, u skladu sa višegodišnjim trendom. I koji će na kraju Vučićevog spiska želja pokorno reći: „Razumeo sam i biće izvršeno, gospodine predsedniče.“
