Nedavno, profesor Ratko Ristić i predstavnica Rio Save Marijanti Babić učestvovali su u debati na RTS-u u vezi sa, još uvek ukinutim, projektom Jadar. Tokom debate, profesor Ristić je izneo nove činjenice o Rio Tintu za koje javnost nije znala, ali je bilo očigledno da ih nije znala ni gospođa Babić, koja je bila vidno iznenađena njegovim komentarima.
Najpre, profesor Ristić je informisao javnost da je kompanija Rio Tinto registrovana kao lobista u registru Evropske unije, što znači da ona na nivou Evrope lobira za svoj projekat. Takođe kompanija ima nešto što nema nijedna lobistička organizacija, a to je registrovan interes za srpsko pristupanje Evropskoj uniji. Još interesantnije, Rio Tinto je jedina od 12.900 registrovanih kompanija i organizacija koja ima taj navedeni interes „pridruživanje Srbije EU“.
Rio Tinto je jedina od 12.900 kompanija i organizacija u registru lobista EU koja ima registrovan interes za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.
Profesor Ristić je objavio kako Rio Tinto kroz lobiranje vezano za projekat Jadar ima sastanke sa Marošem Šefčovičem, koji se takođe sastaje i sa Vučićem, i koji je glavni izvršni potpredsednik Evropske komisije za evropski „Green deal“. Profesor je postavio bitna pitanja koja mnogi imaju: ko je ovlastio kompaniju da može da se bavi politikom srpske države na nivou Evropske unije, da li se to plaća, i ako da, ko to plaća? Ja bih tu dodala – kako je to moguće i zašto se to radi?
U odgovoru na ova pitanja, zakonska zastupnica Rio Save, gospođa Babić je okrenula dijalog ka odbrani svog poslodavca. Vredi detaljno analizirati šta je rekla i taktike koje je koristila da izbegne odgovornost, da ne kažem iznenađenje koje je doživela, prema ovim činjenicama.
1. Babić prvo napada profesora Ristića zato što je spomenuo politiku, ali se ne osvrće na problematičnu politiku njene kompanije koju je on i otkrio. Ona kaže: „Mislim da je trebalo da predstavite gospodina Ristića kao političara, a ne kao profesora sa Šumarskog fakulteta“. Ovakvim komentarom, ona razdvaja politička pitanja od ekonomskih kako bi izbegla odgovornost i bila što netransparentnija. U istom mahu je našla kako da profesora Ristića podmuklo ponizi i optuži, što je taktika koju koristi Vučić kad napada bilo koje protivnike i taktika koju koriste političari uopšte. No, gospođa Babić je sama pokazala da je izuzetan političar.
Rio Tinto ne bira koga će da uznemiri – oni idu gde god vide potencijal za kopanje i profit.
2. Nastavlja sa pitanjem: „Dajte, molim vas. Odakle informacija da kompanija koja posluje svuda u svetu i ide tamo gde ima resurse, ne bira, lobira za bilo koju zemlju da se učlani bilo gde na svetu?“. Na žalost za gospođu Babić, u dokumentima piše crno na belo da se upravo time bave. Takođe je interesantno koliko ovom rečenicom normalizuje okupaciju bilo kog zemljišta sa resursima; Rio Tinto ne bira koga će da uznemiri – oni idu gde god vide potencijal za kopanje i profit. Gospođa Babić na pitanja ko ih je ovlastio, da li za to primaju pare i zašto se to uopšte dozvolilo, još nije odgovorila. Babić zamenjuje teze kad poistovećuje poslovne prakse i lobiranje.
3. „Pa naravno da ćemo razgovarati sa najvišim zvaničnicima i u Evropi i u svetu, zato što se svi bore za kritične sirovine“, nastavlja Babić. Borba za kritične sirovine, specifično za litijum, nedavno je dovela do građanskog rata u Boliviji, a da ne pričamo o građanskom ratu izazvanom Rio Tintovim rudnikom bakra u Papui Novoj Gvineji, čije posledice tamošnje stanovništvo i dalje oseća. Uznemiravajuća je normalizacija agresivnog pristupa iskopavanju sirovina. Narod u Srbiji konstantno govori da ne želi da učestvuje u politici pregovaranja niti u iskopavanju kritičnih sirovina. Tačka. Ovo pričamo godinama, ne samo mi, nego sve lokalne grupe, nevladine organizacije i mnogi građani ove zemlje, ne bi li izbegli sudbinu drugih zemalja gde se kopa, gde su posledice ne samo devastiranje životne sredine, već često i ratovi. Negiranjem opravdanih briga o ovom problemu, naročito o mešanju jedne privatne kompanije u našu politiku, Babić normalizuje uloge korporacija u održavanju postojećih kolonijalističkih struktura i nastavku privatizacije naše zemlje.
Kakve veze imaju zakoni Amerike sa zaštitom naše prirode? To što Evropa hoće da kopa i menja svoje zakone da olakša procedure rudarskim kompanijama, već je izazvalo otpor od preko 300 organizacija i stručnjaka iz više od 30 zemalja
4. Babić dalje kaže da je Rio Tinto „kompanija koja sarađuje sa svim zemljama kako bismo našli najbolji mogući način da se ispuni ono što su uslovi zakona o kritičnim sirovinama koji je Evropska unija usvojila, zakona koji je Amerika usvojila kako bi se smanjila ovisnost ovih zemalja od Kine. To je nešto o čemu svi govore“. Da budemo jasni, ovim priznaje sve što je ranije negirala – to da se Rio Tinto meša u politiku država. Ali kakve veze imaju zakoni Amerike sa zaštitom naše prirode? To što Evropa hoće da kopa i menja svoje zakone da olakša procedure rudarskim kompanijama, već je izazvalo otpor od preko 300 organizacija i stručnjaka iz više od 30 zemalja, uključujući preko 13 potpisnika iz Srbije.
5. Pominjanjem Kine, gospođa Babić preti spoljnim faktorom, što rade svi političari širom sveta, kako bi opravdali potencijalno urušavanje ili izmene naših regulativa, zakona i Ustava, da bi se izašlo u susret stranim investitorima i stranim (većim) državama. Ovo je neprihvatljivo. Ako je Rio Tinto toliko zabrinut za kineski uticaj, zašto su dozvolili kineskoj državnoj aluminijumskoj kompaniji Chinalco da bude njihov najveći akcionar čije vlasništvo varira između 14 i 14,9 odsto, gde Chinalco stalno pokušava da kupi više akcija, ali ih zadržava samo australijska vlada?
Ako je Rio Tinto toliko zabrinut za kineski uticaj, zašto su dozvolili kineskoj državnoj aluminijumskoj kompaniji Chinalco da bude njihov najveći akcionar čije vlasništvo varira između 14 i 14,9 odsto?
6. „I sama činjenica da vi znate da se ti sastanci održavaju, da o tome postoje zapisnici, to nije ništa tajno i ništa nije neuobičajeno“. Ovo prosto nije tačno, s obzirom na to da je našoj ekipi iz Marša sa Drine trebalo devet meseci i pomoć ombudsmana Evropske unije da uopšte dobijemo beleške sa samo jednog sastanka sa Marošem Šefčovičem iz decembra 2022. godine. Evropska komisija je prvo negirala da bilo kakav dokument postoji, a kad smo ga dobili, videli smo da u pitanju nije čak ni zapisnik, već sumiranje sastanka u par pasusa, što je opet neprihvatljivo. Takođe, još uvek čekamo dokumenta koja smo tražili u januaru, iako je rok za dostavljanje 15 dana. To što mi objavljujemo dokumente je rezultat teškog rada naše ekipe, upornosti i konstantnog pritiska koji moramo da vršimo na nadležne organe Evrope, a ne dokaz da je sve transparentno.
7. Na kraju gospođa Babić ponosno kaže: „U Konvolu smo imali rudnik litijuma… Imali smo ministarku britanske vlade koja se javno pohvalila da je otišla tamo sa privatnim investitorom da razgovara o tome koji su planovi“. Ni najmanje me ne čudi što je britanska ministarka pohvalila rudnik u stranoj zemlji kad znamo da britanska kruna ima vlasnički udeo u kompaniji Rio Tinto, a da je bivši asistent princa Harija sada šef kabineta direktora Rio Tinta, Jakoba Stausholma.
To što mi objavljujemo dokumente je rezultat teškog rada naše ekipe, upornosti i konstantnog pritiska koji moramo da vršimo na nadležne organe Evrope, a ne dokaz da je sve transparentno.
Gospođa Babić, kao i oni koji su bili predstavnici Rio Save pre nje, i političari koji lobiraju za Rio Tinto (Mihajlović, Đedović, Vučić), opisuju rad ove kompanije kao da je u pitanju organizacija za zaštitu prirode. Oni žele da zaboravimo da se ova kompanija bavi iskopavanjem rude hemijskim procesima, uništavanjem prirode, iseljavanjem stanovnika i naravno politikom. Rio Tinto se i dan danas suočava sa nerešenim sudskim sporovima u različitim jurisdikcijama zbog optužbi za korupciju i za kršenje ljudskih prava i prava životne sredine. Verovatna je tužba na engleskom sudu u ime ljudi sa Madagaskara koji optužuju kompaniju za kontaminiranje vode štetnim nivoima uranijuma i olova. U pritužbi o ljudskim pravima članova zajednice iz Papue Nove Gvineje navodi se da zagađenje otpadom iz rudnika poznatom po izazivanju građanskog rata i danas dovodi u opasnost živote i sredstva za život zajednica. Australijska federalna policija vodi istragu o sumnji na korupciju u Republici Gvineji.
Svojim nastupom na nacionalnoj frekvenciji Babić nam pokazuje da je uvučena u politiku neoliberalne korporatokratije, i da je upravo ona ono što za šta je optužila profesora Ristića: duboko političko stvorenje, spremna da ponavlja retoriku potrebnu da normalizuje korporativnu okupaciju naše zemlje i poljoprivrednog zemljišta, da opravdava uništavanje naših čistih voda, vazduha, šuma i ostalih živih bića, i da žrtvuje sve što je sveto zarad profita strane kompanije. Zaista je neverovatan političar.
