Pre tačno godinu dana, Vladan Joler, vizuelni umetnik i istraživač, dobitnik Srebrnog lava na Venecijanskom bijenalu za umetnost koju je sam kreirao, podneo je ostavku nakon brutalnog nasilja nad pobunjenim studentima na Akademiji umetnosti na kojoj je radio, čijoj je istrajnosti i posvetio svoje priznanje. Sada, razgovor smo vodili baš onog dana kada smo saznali i datum predstojećih izbora, i ušli u agresivnu medijsku kampanju. Između ta dva datuma, Vladan Joler jednako se bavio i svojom umetnošću i aktivizmom, te pre izbora čeka ga velika postavka radova u MoMA u Njujorku. Iako bismo radije pričali o tome, datum najavljen za oktobar sreću nam kvari. Kako ćemo dočekati dan posle i šta očekuje od 25. oktobra – pitanje je od kojeg smo počeli razgovor.
„Studenti pobeđuju, ali se iskreno bojim da ćemo tu pobedu morati da branimo. Posle svega što je ovaj režim učinio i čitavog spektra represije koju je primenio, prosto mi je neverovatno da će prihvatiti taj poraz. Nadam se da grešim.“
Kako vam se čini spremnost studenata da se odupru vlasti? Da li ćemo konačno barem osetiti dah promene?
Čini mi se da ta nesalomivost otpora zapravo proizlazi iz grupnog identiteta nasuprot kultu vođe; iz horizontalnog, mrežnog odlučivanja nasuprot totalitarnosti; iz budućnosti nasuprot prošlosti; iz istine nasuprot laži. Jednom kada se pojavila pukotina u kolektivnoj amneziji, depresiji i paralizi i kada je iz te pukotine izrasla potpuno drugačija i neočekivana forma otpora, proces ogoljavanja i obesmišljavanja režima postao je neminovan. Taj proces nije bio lak. Kolektivno smo morali da prođemo kroz učenje novih oblika organizovanja, da steknemo nove prijatelje, prihvatimo različitost ideoloških stavova, zaboravimo na individualizam i prihvatimo neprestanu promenu. Čini mi se da je upravo zahvaljujući takvoj strukturi i dinamici otpor postao nesalomiv.
Upravo sam se vratio sa celodnevnog čekanja u redu za potpisivanje liste. Stotine ljudi koji nisu uspeli da daju svoj potpis, iako su satima čekali u redu, ostali su da bez ikakvog razočaranja proslave zajednički napor. Takva energija, entuzijazam i spremnost decenijama nisu postojali u ovom društvu. Studenti su de facto centar gravitacije otpora. Međutim, taj otpor već dugo nije samo studentska borba. Studenti su takođe naša zajednička fantazija u koju se upisuje kolektivna nada da budućnost može biti bolja, da postoji mogući svet koji nije zasnovan na korupciji, kriminalu i lažima. Koliko su korupcija i kriminal kapilarni u Srbiji, toliko je sada i otpor postao kapilaran. Zato verujem da je ovo kraj jednog vremena i početak novog.
Neverovatno mi je da su arhitekte, izvršioci i saučesnici zločina devedesetih i dalje relevantan faktor i da još uvek oblikuju politiku ove zemlje. Rasturili su ne jednu, već tri države, a i dalje se predstavljaju kao faktor stabilnosti
Šta nam govore grandiozni projekti za budućnost, poput Ekspa, Novog Sada na vodi i ostalog? Da li ova vlast planira da vlada još decenijama? Kakvi su mehanizmi kojima će se u toj nameri služiti?
Ti projekti su samo odraz njihove koruptivno-kriminalne megalomanije, koja se sada manifestuje u fizičkom obliku. To su zapravo fabrike za pranje novca i izvlačenje društvenih sredstava u privatne džepove, koje se samo lažno predstavljaju kao zgrade ili izložbe. Oni su fizička manifestacija i simbol duboke eksploatacije svakog društvenog dobra, svakog javnog preduzeća i svakog građanina ove države. U tom kontekstu, nakon pada režima, možda bi imalo smisla iskoristiti to gradilište za svetsku izložbu korupcije, kriminala, manipulacije i eksploatacije, čiji bi program uređivali cenzurisani umetnici, proganjani aktivisti i istraživački novinari. To je izložba koja nam je potrebna, a ne mašina za pranje novca koja se krije iza spektakla neukusnog, uglačanog, populističkog tehnosolucionizma, lišenog bilo kakve kritičke misli.
Koliko je smrt Ratka Mladića ojačala režim pred izbore, a koliko ga je oslabila van granica? Kako vidite to što vlast prebacuje svom narodu odgovornost za zločine počinjene devedesetih, veličanjem zločinaca?
Neverovatno mi je da jedna te ista ekipa decenijama uspeva da jaše ovaj narod i manipuliše njime, prodajući mu ideologiju krvi i tla. Rođen sam u Jugoslaviji, i 140.000 mojih sunarodnika poginulo je tokom devedesetih zbog te politike. Neverovatno mi je da su arhitekte, izvršioci i saučesnici tog zločina i dalje relevantan faktor i da još uvek oblikuju politiku ove zemlje. Rasturili su ne jednu, već tri države, a i dalje se predstavljaju kao faktor stabilnosti. Posle decenija laži i manipulacija, ne postoji nijedna vrednost niti politika koju već nisu iskoristili, iscedili i silovali zarad ostanka na vlasti. Neprestano nas vuku sa sobom u blato. Ali činjenica da ova agonija traje decenijama i da smo im dozvolili da i dalje manipulišu nama i truju nas predstavlja i našu sramotu i odgovornost.
Kako gledate na odnos tehnologije, države i moći. Koliko je danas u Srbiji politička moć zapravo tehnološka moć – kontrola podataka, infrastrukture, komunikacionih kanala, informacija?
Ovaj režim se specijalizovao za hibridno psihološko-informaciono ratovanje protiv sopstvenih građana. Potpunim zauzimanjem telekomunikacione i medijske infrastrukture ostvario je mogućnost da kreira potpuno paralelnu realnost. Ta realnost, taj konstrukt, puni se hiperfrekventnom proizvodnjom informacija i pažljivo konstruisanih laži, narativa i vrednosti. Sve to dovodi do stvaranja informacionog šuma, buke u kojoj se guši glas pojedinca. To je sada već razvijen ekosistem za proizvodnju lažne realnosti i oružje za psihološko ratovanje. Uigrana mašina sačinjena od prorežimskih medija s nacionalnom frekvencijom, bezbednosnih agencija, vladinih nevladinih organizacija i hiljada lažnih identiteta. Mašina za proizvodnju političkog sklopa, ali i oružje koje se usmerava prema svakome ko pokuša da iznese kritički stav prema režimu.
Nažalost, generativna veštačka inteligencija predstavlja novo oružje koje će ovaj već prenapregnuti informacioni balon dovesti do neizdrživog pritiska. Sada prelazimo iz doba informacionog ratovanja, koje se vodilo informacionim strelama i mačevima, direktno u doba automatizovanog oružja za hiperprodukciju dezinformacija. Možda je zato ovo i poslednji trenutak da se oslobodimo ovog totalitarnog režima, zasnovanog upravo na hiperprodukciji laži.
Prelazimo iz doba informacionog ratovanja direktno u doba automatizovanog oružja za hiperprodukciju dezinformacija. Možda je zato ovo poslednji trenutak da se oslobodimo ovog totalitarnog režima, zasnovanog na hiperprodukciji laži
Vaša ostavka od pre gotovo godinu dana, koja je usledila nakon nasilja na fakultetu, bila je dočekana u akademskoj zajednici s velikom pažnjom. Da li mislite, međutim, da je trebalo da zajednica kolektivno oštrije reaguje da bi se neke anomalije iskorenile?
Pre svega, za mene je to bio lični čin odbrane sopstvenog integriteta. Ovo je crvena linija preko koje ne idem. Ovo je granica koju ne prelazim. To svakako nije bio čin usmeren protiv kolega s kojima sam se borio da odbranimo autonomiju i integritet Univerziteta, već protiv režima, rektora i dekana koji su, uz pomoć policije, izvršili oružani napad na sopstveni Univerzitet. Neizmerno mi je žao što Univerzitet u Novom Sadu nije imao snage da se zajednički odupre ovom nasilju tokom i nakon 5. septembra 2025. Ali mi je istovremeno drago što smo smogli snage da istražimo i dokumentujemo to nasilje, kao i da prikupimo i objavimo svedočanstva o brutalnosti koja će ostati zapisana kao jedna od najmračnijih epizoda u istoriji Univerziteta u Novom Sadu. Mučno mi je da gledam kako, nakon što je u februaru 2025. svih 14 fakulteta i tri instituta izglasalo zahtev za razrešenje rektora, u novembru iste godine Senat Univerziteta u Novom Sadu sa 11 glasova odlučuje da Dejan Madić ostane na toj funkciji. Ta odluka otvorila je sezonu lova na neistomišljenike i kritičku misao na univerzitetu, što je rezultiralo otkazima profesorki Jeleni Kleut i profesoru Vladimiru Mihiću i najavilo da će svaki sledeći izbor u zvanje postati poligon za osvetu režima nad kritičkom mišlju. Taj mehanizam osvete trenutno se sprovodi uz ćutanje većine dekana UNS-a, ali to ćutanje, nažalost, počiva na kolektivnom porazu koji je rezultat nasilja i bezizlazne situacije u koju je akademska zajednica strateški saterana.
Da li čin pojedinca može da promeni društvo?
Svi smo mi sastavni činioci, atomi društva. Svaki čin, ma koliko bio mali, oblikuje društveno tkivo, stvarajući nove veze unutar njega ili razdvajajući postojeće. Svaki čin je važan, od načina na koji funkcionišemo unutar porodice i zajednice do načina na koji delujemo u javnom prostoru. Meni je nekako bliža ideja društva kao mrežnog ili latentnog prostora u kojem svaki mali čin ima značenje nego ideja pojedinca-heroja. Ali da, neke ideje, potezi ili pokreti mogu da stvore talase ukoliko rezonuju unutar umreženog društva.
U pokušaju da svede sve na normalnosti, vlast nas uverava da se neke stvari nisu dogodile. Jedna od tih stvari je i slučaj „zvučni top“? I sami ste istraživali taj slučaj, šta biste sada rekli, do kakvog smo zaključka došli?
Pretnje, privođenja i ispitivanja građana koji su tvrdili da su bili izloženi napadu 15. marta predstavljaju dramatičan pokazatelj koliko je ovaj režim uveren da je u stanju da potpuno kontroliše paralelnu realnost koju je stvorio. Ovo je potpuno orvelovski scenario koji pokazuje bahatost režima koji ne samo da tvrdi da se nešto nije dogodilo, uprkos pisanim svedočanstvima više od 3.000 ljudi, već tim istim ljudima preti privođenjem i nad njima sprovodi psihološku represiju. Strateško pitanje o kojem treba da razmišljamo jeste kako da stvorimo infrastrukturu i metodologiju za utvrđivanje, razumevanje, komunikaciju i odbranu istine. Ovo pitanje postaće sve važnije u kontekstu razaranja vrednosnog tkiva koje se dogodilo u ovom vremenu postistine. Ne samo kod nas već i globalno.
Nakon iskustva rada na vizuelizaciji i strukturiranju svedočanstava o napadu 15. marta, a kasnije i svedočanstava o policijskoj brutalnosti 5. septembra, čini mi se da smo na tragu metodologije za sagledavanje istine kroz kolektivni proces deljenja iskustava traume. U tom procesu stotine ili hiljade ličnih svedočanstava zajedno postaju jedna istina visoke rezolucije. Dokaz koji nije statistički samleven u grafikon ili kompresovan kroz neki model veštačke inteligencije, već istina koja u sebi sadrži granulaciju svakog pojedinačnog osećaja – zajednička istina koja zadržava hiljade individualnih uglova posmatranja istog događaja. Drugi veoma važan aspekt jeste kako da sačuvamo istinu od zaborava. Bez ove baze svedočanstava, na primer, razumevanje događaja mahom bi se svelo na njegovu interpretaciju u medijima i objavama na internetu. U vremenu hiperprodukcije informacija, u kojem jedna drama zamenjuje drugu, ova istina bi se utopila u moru informacija i dezinformacija. Mediji i društvene mreže takođe imaju svoj rok trajanja. Ma koliko nam se činilo da su digitalne informacije svuda oko nas i da će zauvek biti tu, one su neverovatno temporalne. Zato s uživanjem razmišljam o politikama i metodama arhiviranja. O tome kako se ove baze čuvaju unutar digitalnih prostora, ali i kako bi naša zajednička svedočanstva mogla da budu pohranjena na mikrofilmovima koji se čuvaju 300 metara duboko u permafrostu Svalbarda. Kako će tamo ostati dostupna i za 500 godina, kada internet možda više neće ni postojati. Kako će možda neka buduća civilizacija moći da sazna nešto o zločinima ovog režima. Trag krvave ruke koji će ostati vidljiv stotinama godina.
Pretnje, privođenja i ispitivanja građana koji su tvrdili da su bili izloženi napadu 15. marta predstavljaju dramatičan pokazatelj koliko je ovaj režim uveren da je u stanju da potpuno kontroliše paralelnu realnost koju je stvorio
Čini mi se da je vaša nagrada u Veneciji više prihvaćena u inostranstvu nego u matičnoj zemlji. Kako se osećate povodom toga da se u režimskim medijima tako malo pisalo o vašem radu, a negativno o činu ostavke?
Ta potpuno neočekivana epizoda jedna mi je od dražih u ovom nizu neverovatnih događaja tokom protekle dve godine. Nisam ni najmanje očekivao da ćemo osvojiti tu nagradu, ali mi je drago što sam u čitavoj toj euforiji uspeo da prikupim dovoljno koncentracije da napišem tih nekoliko rečenica, koje sam jedva uspeo da pročitam prilikom dodele nagrade. Nagradu sam posvetio zatočenim aktivistima, studentima i pobunjenoj akademskoj zajednici, a s njima sam je i proslavio tokom dvonedeljne blokade suda, koja se bukvalno odvijala ispred moje zgrade. Od režimskih medija nisam ništa ni očekivao, niti mi je njihova reakcija bila važna. Ni tada ni sada.
Izbori će biti u nedelji dvogodišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu. Kao neko ko je pre svega iz tog grada, kako vidite to što još nema odgovornih za slučaj, a kolektivna trauma od tog događaja se produbljuje?
Novi Sad je ranjen i duboko traumatizovan grad. Ali nije poražen i uveren sam da će se to videti na izborima. Kolektivna trauma izazvana padom nadstrešnice deo je sada već hronične traume, koja je rezultat načina na koji se režim odnosio prema gradu nakon tog tragičnog događaja. Progon i hapšenja aktivista, prebijanje studenata bejzbol palicama, nasilje u Stražilovskoj ulici, represija i okupacija Univerziteta u Novom Sadu, kao i razaranje Jovine gimnazije, samo su deo kontinuirane represije nad ovim gradom.
Novi Sad je ranjen i duboko traumatizovan grad. Ali nije poražen i uveren sam da će se to videti na izborima. Kolektivna trauma izazvana padom nadstrešnice deo je sada već hronične traume
Da li smo uopšte kao društvo spremni za promene? Čini se da su neke „pukotine“, poput korupcije, do te mere legalizovane, da će novoj vlasti biti potrebno mnogo da neke stvari normalizuje, da resetuje, da nas vrati civilizacijskim normama i vrednostima?
Nisu u pitanju pukotine – korupcija i kriminal su zapravo noseći stubovi ovog režima. Samim tim, promene ne mogu biti kozmetičke, ne mogu se svesti na krečenje fasade zgrade čiji su noseći stubovi problem. Nažalost, to neće biti lako, ali je jedini mogući put. Prvo moramo da stvorimo temelje koje čine vladavina prava, transparentnost i odgovornost. Da otetu državu vratimo građanima. Da odgovorni odgovaraju. Tek nakon toga možemo da razgovaramo o tome koju boju ideološko-političkih pločica, fasade i prozora želimo u novom društvu. Mi tek treba da dođemo do slobodnih i fer izbora, a to nažalost nisu ovi izbori.
Nadam se da će doći i vreme kada ćemo razgovarati samo o kulturi, bez politike. Posebno zato što ste vi kreirali specifičan vid umetnosti. Šta sada radite, da li ste inovativni, koliko vam vreme u kome živimo uopšte daje inspiraciju za rad?
Za mene ne postoji jasna granica između umetnosti i politike. Moj rad je utemeljen u kritičkom promišljanju tehnopolitike i odnosa između društva, tehnologije i prirode. U tom kontekstu, teško mogu da izbegnem politiku u razgovoru o kulturi. Ali da, za promenu bi bilo zanimljivo razgovarati i o drugim pitanjima i izazovima koji nas očekuju. Nažalost ili na sreću, mape koje sam do sada radio svakim danom postaju sve aktuelnije. Imamo otvaranje velike izložbe u MoMA u Njujorku 24. septembra. Izložbe su nam zakazane za narednih nekoliko godina – u pojedinim periodima čak tri ili četiri mesečno. Sve to pokušavam da uskladim s gostujućim predavanjima na univerzitetima u inostranstvu. A zapravo je 90 odsto moje pažnje i dalje usmereno na borbu koju vodimo u Srbiji. Sanjam o vremenu kad ću zapravo moći nešto da radim i stvaram na miru.
