Ne znam tačno koliko nas ima. Ili bolje koliko nas je ostalo. Ne znam ni koliko ima onih koji nikad nisu ni bili ovde a vole ovu zemlju više od mene. I imaju pravo da odlučuju. Ne znam koliko ima onih koji su bili na ratištu i u nekom rovu po kiši i snegu branili svoju a opet nečiju zemlju i onih koji su išli ogrnuti zastava i imali kišobrane kad pada kiša.
Ne znam koliko će nas još otputovati, zbog biologije (zato što se na kraju svakako otputuje), ekonomije ili straha i ne znam koliko će ostati nas označenih da smo neprijatelji i šta će raditi razne službe kad znaju već sve o nama. Nekako svo postali ravnodušni i naviknuti da nas gledaju.
Ova vožnja traje prilično dugo. Pada mi na pamet i da nas vozaju u krug, praveći opsenu da ćemo negde stići. Nekako se odjednom pojavilo i mnogo tih vozača koji misle da su bolji od drugih ili da više znaju
Na kvizu bih sigurno pogrešno odgovorio na pitanje koliko nas ima punoletnih. Ili još teže, koliko ima nas sa rezervnom zemljom kojoj pripadamo po potrebi, pa se opet vraćamo, sa raznobojnim i različitim knjižicama. Koliko nas ima koji imamo pravo da uzmemo olovku i odlučimo onako kako mislimo da treba. Koliko nas ima koji moramo.
Spiskovi podobnih i nepodobnih
Nisam siguran da li je tačno ali moguće je da neko ima podatke deset posto nas koji smo ostali. Ko bi ga znao, možda i više, pošto su to podaci punoletnih osoba. Kažu da taj neko ne može Bog zna šta sa tim podacima, bez obzira je bio toliko vešt da do njih dođe. Ne može da otvori firmu taj neko jer je ukrao samo podatak, nije ukrao ili našao izgubljenu ličnu kartu. Možda može taj neko da napravi neke bolje i sadržajnije spiskove podobnih i nepodobnih. Ili da Vam pošalje nekog na tu adresu na koju vam stiže pošta, da vas nešto pita ili da vam da poklon.
Pa šta ako je neko ukrao podatke od pola miliona ljudi ove napaćene zemlje. Šta je to što nam se još nije desilo pa da nas ovo uznemiri. Vremenom nekako čovek prevaziđe svoje strahove. Sećam se samo koliko sam ja kao dete sa sela imao strahove od saobraćaja u Beogradu. Ono što sam mislio da sam fenomenalno uradio testove iz prvog puta i položio vožnju, palo je u vodu kada su me par puta kao pripravnika provozale kolege sa desetak godina službe. Moj dobri kolega, koji je u životu stigao da bude i instruktor vožnje, sedeći na sedištu suvozača, mudro je zborio „ Saobraćajne nezgode se uvek dešavaju onda kad pomisliš da si naučio da voziš“. Kasnije sam video da to tako bude i u životu i svaki put kad pomisliš da si najpametniji ili dovoljno namazan da voziš uz branik, nešto se desi.
Tvrdim da je svaka krađa podataka obesmišljena onog momenta kada je prislušni centar EPS mogao da koristi baze podataka MUP-a i to ne bilo kog dela, nego baš SBPOK-a. A u proteklom periodu se pokazalo da taj SBPOK svašta nešto ima u tim svojim bazama
Ova vožnja traje prilično dugo. Pada mi na pamet i da nas vozaju u krug, praveći opsenu da ćemo negde stići. Nekako se odjednom pojavilo i mnogo tih vozača koji misle da su bolji od drugih ili da više znaju. Na kraju se često sve svede na jedan kombi koji u tom momentu može da primi određeni broj putnika. U jednom od mojih mnogobrojnih preseljenja kada je drug od druga imao kombi uz nešto između želje i moranja da mi izađe u susret, nakon svega, onako zamišljen uz kafu, izrekao je tešku filosofsku misao „Ko ima kombi ima i prijatelje“.
Još jedna meta na leđima
Da bi se sad znalo ko sve u narednom periodu može da na računa na vožnju, potrebni su podaci. I da se zna ko kako razmišlja i ko je kome bolji prijatelj. Ujedno i da se ne zna ko koga špijunira.
Iskreno, mislio sam da je igrica obrnuta kada sam saznao da je EPS osim svojih redovnih aktivnosti, pored tačnog i preciznog očitavanja brojila, osmislio i oformio svoj prislušni centar. Onako baš kako se zamišlja prislušni centar. Kao na filmu. Tvrdim da je svaka krađa podataka obesmišljena onog momenta kada je taj centar mogao da koristi baze podataka MUP-a i to ne bilo kog dela MUP-a nego baš SBPOK-a. A u proteklom periodu se pokazalo da taj SBPOK svašta nešto ima u tim svojim bazama.
Ne bih ja to ni saznao, da ne kažem da ne bih ni verovao, da u tom nekom ratu prijatelja koji misle da su naučili da voze, neko nije baš mene procenio kao podobnog da mi dostavi službenu belešku. I dalje ne znam kako sam za tako ozbiljnu stvar ja nekom pao na pamet. Možda kao neko ko bira da ostane ispod šljive kad bude nestalo struje, ili kao neko ko je radio u tom SBPOK-u a možda najviše kao neko kome ćutanje slabo ide. Moguće da je to bila i još jedna meta nacrtana na mojim leđima.
Verovatno će nadležne službe na kraju da pronađu ko je ukrao podatke pola miliona građana ali nisam baš siguran da će pronaći ko mi je, sa zaštićenog mejla, poslao fotografije službene beleške Uprave kriminalističke policije, koju su potpisali ljudi koje poznajem i sa kojima sam radio. Duboko verujem da bi se Nušić postideo što mu tako nešto nije palo na pamet.
Trenutno veliki broj sreskih špijuna se iz petnih žila napreže kako da dostavi podatke onom ko ima kombi i da objasni da ga ti neki drugi ne vole toliko i da nije baš svako zaslužio nagradnu vožnju
Ne želim baš da ni da poverujem da je EPS neke od podataka dostavljao ozbiljnim starešinama iz MUP-a a nisam baš siguran ni kome bi trebali podaci o krađi struje, što je gotovo ništa i podložno je oprostu, razgovori advokata u ozvučenom automobilu, virusi u telefonima ljudi koji se bave tenderima i druge razne situacije koje mogu da štete boljitku i nikad viđenom napretku.
Pravo ime Broja Jedan
Uglavnom svi smo u igri i ponekad i ne vidimo da neki Aleksa čuči iza nas. Čekam samo da se negde pojavi neki moj razgovor i nije mi svejedno. Mnogo brzo pričam. Malo i šuškam pa ko zna kako će to da ispadne i da li će neko da razume šta sam tačno rekao.
Trenutno veliki broj sreskih špijuna se iz petnih žila napreže kako da dostavi podatke onom ko ima kombi i da objasni da ga ti neki drugi ne vole toliko i da nije baš svako zaslužio nagradnu vožnju.
Moja generacija, mi koji smo ostali, verujemo da još ima vremena. Trebalo bi neko da nam kaže da smo u ciljnoj ravnini. Da nam otvori oči da ističe zaustavno vreme. Možda bi trebali i da se setimo da smo nekad pored lektira čitali i Alan Forda i čuvenu grupu TNT. I da ni u jednoj epizodi nije navedeno pravo ime Broja Jedan. Svi ovi drugi manje bitni su imali neka smešna imena i prezimena. I nadimke.
Za to vreme, u nekoj paralelnoj dimenziji, ukrstili su se putevi onih koji će otići i onih koji će ostati na svome. Jedan ozbiljan Aleksa Žunjić je ushićen trčao i nosio crtež „aždahe“. Nakon provere svih raspoloživih baza možda bi dobro bilo uhapsiti Svetog Georgija. I tog pametnog što je to bezveze nacrtao.
