Kada smo prošle jeseni pisali o Meta pametnim naočarima fokus je bio na pretvaranju svakodnevnog života u sadržaj. Kamera je postala deo vida, što znači da više ne moramo da podižemo uređaj i usmeravamo ga ka onome što želimo da snimimo, dovoljno je da ga pogledamo. Diskretna je, mala, gotovo neprimetna, pa je sagovornik možda neće ni uočiti. Tada je otvoreno i pitanje koliko nam privatnosti ostaje u svetu u kom svako može neprimetno da snima svakoga.
Odgovor na to pitanje stigao je ovog leta i to iz Srbije. A glasi – ne mnogo.
Naime, Patrik Drid, dekan Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, pojavio se 14. jula ispred Rektorata noseći pametne naočare. Njima je snimao okupljene tokom skupa povodom sednice Senata Univerziteta i akademske sudbine profesora Vladimira Mihića. Drid je snimak potom objavio na Instagramu. Objasnio je da pametne naočare koristi zbog sopstvene bezbednosti i da one imaju svetlosni indikator koji pokazuje kada kamera radi. Aktivista koji se našao na snimku rekao je da nije znao da je sniman i da indikator nije video.
Kada predstavnik institucije neupadljivo, dok naizgled samo šeta među njima, snima ljude koji protestuju protiv odluka te iste institucije, kamera dobija potpuno drugačije značenje. Ona više nije samo sredstvo dokumentovanja, već može postati sredstvo identifikacije, pritiska i odvraćanja
Na prvi pogled, moglo bi se reći da je reč o još jednom snimku sa javnog događaja. Protesti se danas snimaju iz svih uglova, od pametnih telefona do kamera novinara. Ali, u ovom slučaju pitanje nije da li je nešto snimano, već ko je to snimao i, još važnije, iz koje pozicije moći u odnosu na one koje je snimao.
Kada građanin telefonom snima policajca koji prekoračuje ovlašćenja, kamera je tu da ograniči moć ili pozove na odgovornost. Kada predstavnik institucije neupadljivo, dok naizgled samo šeta među njima, snima ljude koji protestuju protiv odluka te iste institucije, kamera dobija potpuno drugačije značenje. Ona više nije samo sredstvo dokumentovanja, već može postati sredstvo identifikacije, pritiska i odvraćanja.
Da slučaj nije lokalna tehnološka bizarnost pokazala je već naredna nedelja. Poslanik Fidesa Janoš Poč pojavio se 20. jula u mađarskom parlamentu sa pametnim naočarima za koje mađarski Telex navodi da su najverovatnije Ray Ban Meta. Dok se obraćao premijeru Peteru Mađaru, svetlosni indikator je treperio, što je značilo da kamera snima. Poč je i ranije telefonom snimao sednice, a u Mađarskoj se već razmatrala zabrana ovakvog snimanja u parlamentu. Pametne naočare ponovo pokazuju koliko brzo tehnologija može da zaobiđe pravila usmerena samo na određenu vrstu uređaja – zabrani se podignut telefon, kamera se preseli na lice.
U oba slučaja, srpskom i mađarskom, snimak nije samo zapis događaja, već i politička poruka. On prisutnima komunicira da se njihov identitet, reakcija i ponašanje mogu zabeležiti iz neposredne blizine, neprimetno i bez znanja, a zatim izdvojiti, montirati i objaviti na mrežama bez urednika, konteksta i prava na odgovor. Upravo u tome je i razlika koja se često zaboravlja kada se govori o tehnologiji. Kamere nisu politički neutralne. Isto tehničko sredstvo, uređaj, tehnologija, menja značenje i posledice upotrebe u zavisnosti od toga u čijim se rukama nalazi.
Meta naočare su donele još jednu, mnogo važniju promenu. Nekada je kamera bila na ulici, zgradi ili u uglu prodavnice. Danas se kamera kreće zajedno sa nama, a u slučaju Meta naočara gleda pravo u oči, razgovara, odobrava, smeši se. Tako se nadzor skoro odvojio od svoje infrastrukture i dobio lice – korisnika Meta naočara. Trepćuća bela lampica trebalo bi da upozori ljude da je snimanje u toku, ali ona ne predstavlja njihov pristanak. Uređaj signalizira da pogled koji nam je upućen istovremeno beleži sve što vidi, ali to nas ne obavezuje, niti znači da smo sa tim saglasni. Sama kamera je diskretna, lako se previdi, a pojavili su se i načini da se onesposobi. Meta je ovog jula najavila ažuriranje sistema koje bi trebalo da isključi kameru ako sistem otkrije da je indikator blokiran ili oštećen. Sama činjenica da je takva zaštita postala potrebna govori mnogo više od marketinških obećanja o privatnosti.
Srbija duže od decenije živi u atmosferi u kojoj građani strepe. Ko ih fotografiše na protestima, ko prikuplja podatke o zaposlenima koji podržavaju studentske blokade, ko objavljuje njihove fotografije u tabloidima, ko prati njihove profile na društvenim mrežama i gde sve njihove slike mogu završiti
U svetu se već razvija ozbiljan otpor. Britanski mediji dokumentovali su slučajeve muškaraca koji su naočarima krišom snimali žene i devojke, a zatim njihove susrete objavljivali. U jednom slučaju žena je, prema izveštaju BBC-ja, tek od prijateljice saznala da je snimak završio na mreži. Kada je zatražila uklanjanje, rečeno joj je da za to mora da plati.
Naočare su zato dobile nadimak „pervert glasses„. Ovih dana su aktivisti u Londonu prepravili Metine oglase u poruke poput „Najveći napredak u tehnologiji perverznjaka, još od mantila“. Reklama sa Kajli Džener iz drugog ugla pretvorena je u upozorenje: „Stalno vas posmatramo“. Otpor i protest više nisu rezervisani samo za stručne konferencije o zaštiti podataka i privatnosti, već su postali deo svakodnevnog razgovora i života. To je i najefikasniji put uticaja na reputaciju samog proizvoda.
Još ozbiljnije pitanje otvorila je istraga švedskih medija. Radnici podizvođača u Keniji tvrdili su da su, u okviru označavanja materijala za razvoj Meta AI sistema, gledali snimke golih ljudi, intimnih odnosa i korišćenja toaleta. Meta navodi da je u uslovima korišćenja jasno naznačeno da sadržaj, pa i određene privatne interakcije, koji korisnici pošalju njenom AI sistemu može biti pregledan radi unapređivanja proizvoda. U Sjedinjenim Državama su podnete tužbe u kojima se tvrdi da korisnici nisu bili jasno obavešteni o obimu takve obrade podataka. Navodi će se tek proveravati pred sudom, ali osnovni problem je očigledan: naočare ne prate samo pogled onoga ko ih nosi (pa je pristao na uslove korišćenja), već živote ljudi koji nikada nisu prihvatili Metine uslove.
Zabrinutost dodatno raste zbog mogućnosti prepoznavanja lica. Američki senatori su u martu tražili od Mete objašnjenje planova za integraciju te tehnologije, upozoravajući da bi prolaznici mogli biti skenirani i identifikovani bez praktične mogućnosti da pristanu ili čak saznaju da se to dešava. Kamera na licu tada više ne bi beležila samo nepoznatu osobu, već bi mogla da je poveže sa imenom, profilom, radnim mestom i političkim stavom. Iako funkcija još nije javno uvedena, jeste mogući budući rizik unapređenih verzija uređaja.
U tome je možda i najveća promena koju donose ovakvi uređaji. Oni privatizuju nadzor. „Pogled“ više nije ograničen na kamere koje postavljaju država ili kompanije. U njemu sada mogu da učestvuju i privatni korisnici, dok snimci i podaci koje prikupe mogu završiti na platformama, u rukama tehnoloških kompanija ili u političkoj komunikaciji. Obaveza države da reguliše obradu podataka time ne nestaje, već postaje složenija.
U svetu se već razvija ozbiljan otpor. Britanski mediji dokumentovali su slučajeve muškaraca koji su naočarima krišom snimali žene i devojke, a zatim njihove susrete objavljivali. Kada je jedna žena zatražila uklanjanje, rečeno joj je da za to mora da plati
I tu se vraćamo na slučaj dekana Patrika Drida i snimanja novosadskih protesta. On pokazuje koliko se brzo nove tehnologije prilagođavaju postojećoj političkoj kulturi. U društvu političke odgovornosti, funkcionalnih institucija, visokog poverenja u zakone, sudove ili policiju, pametne naočare mogu biti koristan uređaj za putovanja, sportske aktivnosti ili pomoć osobama sa invaliditetom. Međutim, u Srbiji, društvu dubokog političkog nepoverenja, podeljenosti, permanentnog osećanja ugrožene bezbednosti i prepuštenosti na milost i nemilost onima koji bi trebalo da o tom društvu brinu, iste naočare lako postaju instrument beleženja neistomišljenika. A dalje i instrument zastrašivanja, ugrožavanja slobode okupljanja, izražavanja svojih stavova i, konačno, političke i društvene pasivizacije.
Srbija duže od decenije živi u atmosferi u kojoj građani strepe. Ko ih fotografiše na protestima, ko prikuplja podatke o zaposlenima koji podržavaju studentske blokade, ko objavljuje njihove fotografije u tabloidima, ko prati njihove profile na društvenim mrežama i gde sve njihove slike mogu završiti? Brojni građanski i politički protesti, zaključno sa studentskim pokrenutim nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, razvijali su se i opstajali upravo u takvom ambijentu političke polarizacije, medijskog haosa i rastućeg nepoverenja prema institucijama. Takvi obrasci stvaraju bojazan da bi pritisci na neistomišljenike, u narednom periodu, mogli dodatno da se pojačaju.
Zato u Srbiji snimak sa pametnih naočara dobija snagu i težinu koju ne bi imao u uređenom medijskom, ali i zakonodavnom prostoru. Kadar „iz prvog lica“ deluje mnogo neposrednije i autentičnije, iako ne pokazuje šta je prethodilo snimljenom fragmentu, šta je ostalo izvan vidnog polja i ko je odlučio da objavi baš taj deo. Kada takav materijal preuzmu tabloidi i politički nalozi, kamera postaje početak lanca u kom se ljudi označavaju pre nego što se činjenice provere.
Naš javni prostor pritom nije pravna praznina. Srpski Krivični zakonik poznaje neovlašćeno snimanje, fotografisanje i objavljivanje kada se time osetno zadire u nečiji lični život, a Zakon o zaštiti podataka o ličnosti zahteva zakonitost, transparentnost, jasno određenu svrhu i svođenje obrade samo na ono što je neophodno. To ne znači da je svaki snimak protesta protivzakonit, niti da je u konkretnom slučaju već utvrđena odgovornost ili prekršaj. Ali, znači da rečenica „snimak je nastao na javnom mestu“ sama po sebi ne okončava raspravu.
Pametne naočare su samo povod za priču o granici između javnog prostora i političkog nadzora koja se neprimetno pomera, ali ne u korist građana. Nekada je bilo dovoljno da znamo gde su postavljene kamere. Danas više nije dovoljno ni da gledamo oko sebe
Posebno je važno pitanje šta se događa kada snimanje vrši neko ko je, u tom trenutku, na visokoj formalnoj poziciji jedne institucije, u politički osetljivoj situaciji, i kada se snimak objavljuje radi oblikovanja javne slike o učesnicima. U Srbiji, gde su pravo na privatnost i zaštita podataka apsolutno inferiorni u odnosu na interes vlasti, vladajuće partije ili tabloida, neupadljiva kamera ne ulazi u neutralan prostor, već postaje prirodan deo aktivne i kompleksne infrastrukture pritiska.
U društvu kakvo je naše, čak ni pitanje da li kamera zaista snima nije presudno – dovoljno je da ljudi poveruju da to može da se desi. Kada procene da bi jednog dana mogli biti prepoznati, izdvojeni i označeni, baš oni, pojedinačno, van veće, anonimne i heterogene grupe, ljudi mnogo lakše odustaju od društvenog angažmana, javnog iznošenja stavova ili protesta. Tako nadzor i ostvaruje svoju najveću moć – ne kada prikuplja podatke, već kada menja ponašanje ljudi.
Pametne naočare su samo povod za priču o granici između javnog prostora i političkog nadzora koja se neprimetno pomera, ali ne u korist građana. Nekada je bilo dovoljno da znamo gde su postavljene kamere. Danas više nije dovoljno ni da gledamo oko sebe, moramo da gledamo u ljude. I da se pitamo – da li kroz pogled nekog prolaznika u mene sada gleda vlast?
