Od trenutka smrti Ratka Mladića u ćeliji zatvora u Hagu, Srbija se nalazi u nekoj vrsti polunormalnog stanja. Iako je zbog njegovih godina i zdravstvenog stanja to bilo očekivano, društvo se proteklih godina uglavnom pravilo da on ne postoji, samo bi divljačka skandiranja fudbalskih navijača i neprekidni hvalospevi Vučićevih tabloida podsetili na njegovo prisustvo.
Ali njegova smrt prenula je Vučića i njegovu stranku. Izjavom da će „porodica organizovati sahranu“ dao je ton javnom licemerju da država nema ništa sa sahranom, iako je njegovo telo dopremljeno vladinim avionom i vojska ga dočekala na aerodromu. U avionu je bio i ministar pravde, nesrećnik nekada aktivan saradnik Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić, a sada ministar koji gori od državne ljubavi prema čoveku koji je osuđen na doživotni zatvor zbog najgorih zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Sve je bilo spremno za orgiju hvalospeva Mladićevom delu i životu. U tome su zajednički učestvovali crkva i država. Držeći opelo, patrijarh nije osetio potrebu da se makar jednom rečenicom ogradi od onoga za šta je Mladić osuđen, sasvim različito od opela nad telom Zorana Đinđića, gde je samozvan opelo održao vladika Amfilohije Radović, vređajući pokojnika i gde je prisutan tadašnji patrijarh ćutao.
Vučićevi tabloidi davali su ton – radilo se o „spasiocu srpskog naroda“, velikom junaku kome svi dugujemo zahvalnost. Sticao se utisak da se Srbija oprašta od nekog sveca ratnika. Nikada Srbija poslednjih godina nije bila udaljenija od sveta. Dok je za ceo civilizovani svet Mladić genocidni zločinac, za vlast u Srbiji i mnogo njenih građana on je heroj ratova devedesetih.
Mladić je u Hagu osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona ili običaja ratovanja. Prilikom izricanja presude sudija Alfons Ori rekao je sledeće: počinjeni zločini spadaju među najgnusnije poznate čovečanstvu i uključuju genocid i istrebljenje kao zločin protiv čovečnosti!
Uporedite to sa slavopojkama njemu u Srbiji i Republici Srpskoj.
Na ukopu Mladića je, prema Arhivu javnih skupova, bilo oko 13.000 ljudi. Vrlo mnogo iz Republike Srpske. Kako je moguće da je tako malo ljudi javno osudilo ovu travestiju pretvaranja ratnog zločinca u heroja? Komentatori, koji bi osudili svaku tuču na fudbalskoj utakmici, naglo su se ućutali kada je na prvoligaškoj utakmici istaknut baner sa Mladićevom slikom
Kada je pisao svoju knjigu Čas anatomije 1978. godine, Danilo Kiš je odgovarao na optužbe da je njegova knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča, plagijat. Ova briljantna polemička knjiga imala je u nazivu reč anatomija upravo zato jer je želeo da, kao na času anatomije, pokaže šta se nalazi u korenu književne hajke protiv njega. I u tome je uspeo.
Da li je vreme za zaista ozbiljan čas anatomije društva i politike u Srbiji? Ovoliki raskorak između stava sveta i stava vlasti i društva u Srbiji, koji vidimo danas, traži tumačenje. Sva društva gde je došlo do ovakvog razmimoilaženja išla su ka potpunoj izolaciji i konačnoj propasti. Nemoguće je glorifikovati međunarodno osuđene zlikovce bez posledica po samo društvo.
Predsednik Srbije je lepio oznake Bulevar Ratka Mladića preko oznake Bulevar Zorana Đinđića. Njegovi tabloidi su skoro svaki dan glorifikovali Mladića. Ali da li je to dovoljno za objašnjenje ovakvog sloma morala u našem društvu? Mladić je, samozvan kao i njegova armija, stavio sebi na glavu šapku oficira srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Da li je pritom zaboravio na moralne obaveze tih oficira? Ko je od njih streljao osam hiljada zarobljenih ljudi? Ili se prosto radi o amoralnoj ličnosti za koju običaji i pravila rata ne važe.
Na ukopu Mladića je, prema Arhivu javnih skupova, bilo oko 13.000 ljudi. Vrlo mnogo iz Republike Srpske. Kako je moguće da je tako malo ljudi javno osudilo ovu travestiju pretvaranja ratnog zločinca u heroja? Komentatori, koji bi osudili svaku tuču na fudbalskoj utakmici, naglo su se ućutali kada je na prvoligaškoj utakmici istaknut baner sa Mladićevom slikom i rečima: pravac Potočari. Mesto gde je došlo do genocida.
Nešto duboko nije u redu sa društvom u Srbiji. Mnogi to osećaju. Jedino pitanje je zašto oklevaju da pomognu u njegovoj transformaciji?
