Kome verujete? Medijima, društvenim mrežama, prijateljima, profesorima, lekarima, advokatima? Kako odlučujete kome ćete poverovati kada se dve verzije iste stvarnosti svakodnevno sudaraju pred vašim očima? Kako uopšte odlučujete šta je istina, a šta propaganda? Šta je činjenica, a šta nečiji politički interes? I šta se događa sa jednim društvom kada odgovori na ta pitanja postanu sve neizvesniji? Ova pitanje danas više nisu filozofska, već najvažnija politička pitanja u Srbiji.
Izveštaj „Srbija: opasna spirala nasilja nad novinarima“ koji je prošle nedelje objavila organizacija Media Freedom Rapid Response na prvi pogled ne donosi ništa novo. Novinari su izloženi fizičkim napadima, pretnjama, SLAPP tužbama, digitalnom nadzoru i kampanjama blaćenja. Telekom Srbija nastavlja da širi uticaj na medijsko tržište, a institucije uglavnom ne reaguju. Sve smo to već čuli, sve znamo, ali da li smo svesni posledica koje po društvo imaju ovakvi trendovi?
Ako se ovaj dokument pročita pažljivije, postaje jasno da on zapravo nije (samo) o medijima. On opisuje kako se građanima postepeno oduzimaju uslovi da razumeju stvarnost u kojoj žive.
Na prvi pogled, teško je pronaći vezu između botova koji prijavljuju naloge novinara, špijunskog softvera, SLAPP tužbi, akvizicija Telekoma Srbija ili političkih napada na kritičke medije. Međutim, svi oni rade istu stvar. Ne samo što proizvode poverenje u vlast, već proizvode sumnju u sve ostale
Kada govorimo o gušenju slobode medija, ugrožavanju bezbednosti novinara, centralizaciji izvora informacija, ne govorimo samo o stvaranju sistema koji ima za cilj da građani poveruju vlasti. To je prevaziđen model propagande. Savremeni autoritarni sistemi imaju mnogo veće ambicije, a to je da građani prestanu da veruju bilo kome. I to je suština svega onoga što se danas dešava sa medijima u Srbiji.
Novinar nije problem zato što je objavio jednu priču. Problem je što bi sutra mogao da objavi novu. Zato pritisak počinje mnogo pre objavljivanja.
Novinar u Srbiji neprekidno razmišlja o tužbi, fizičkoj bezbednosti, botovima, mogućem prisluškivanju, policiji koja možda neće reagovati ili će sama biti deo problema.
Urednik razmišlja da li će novi vlasnik promeniti uređivačku politiku i da li će istinu morati da „amortizuje“ nekim novim stilom pisanja ili izveštavanja, selekcijom sagovornika ili upodobljenim pitanjima.
Ovakva medijska atmosfera je politički mnogo efikasnija nego ubeđivanje građana da je vlast u pravu. Jer čovek koji nikome ne veruje, koji u sve sumnja, prestaje da traži istinu i počinje da traži sigurnost
Izvor razmišlja da li mu je telefon bezbedan. Uzbunjivač razmišlja da li će izgubiti posao.
Ovo je svakodnevica u Srbiji, a sve zajedno čini društvo u kom više nije potrebno bilo koga zabraniti. Dovoljno je da svi počnu sami da procenjuju svoj rad, sadržaj, stavove koje iznose javno, kroz prizmu rizika i straha.
Zato ovaj izveštaj govori ne (samo) o medijskim slobodama, već o proizvodnji nepoverenja.
Na prvi pogled, teško je pronaći vezu između botova koji prijavljuju naloge novinara, špijunskog softvera, SLAPP tužbi, akvizicija Telekoma Srbija ili političkih napada na kritičke medije. Međutim, svi oni rade istu stvar. Ne samo što proizvode poverenje u vlast, već proizvode sumnju u sve ostale.
Ako je svaki novinar strani plaćenik, nijedan nije pouzdan.
Ako je svaki profesor politički aktivista, nijedan nije autoritet.
Ako je svaka nevladina organizacija agent stranog uticaja, nijedna nije legitimna.
Ako su svi mediji propagandni, onda nijedan nije vredan poverenja.
Ovakva medijska atmosfera je politički mnogo efikasnija nego ubeđivanje građana da je vlast u pravu. Jer čovek koji nikome ne veruje, koji u sve sumnja, prestaje da traži istinu i počinje da traži sigurnost. Tada nastupa druga velika promena koju ovaj izveštaj nagoveštava.
Kontrola više nije usmerena na sadržaj. Ona se seli na infrastrukturu.
Više nije ključno šta je objavljeno. Presudno je ko poseduje distribuciju, ko finansira medije, ko odlučuje o regulatorima, ko može da kupuje televizije, ko upravlja platformama, ko kontroliše algoritme i ko određuje da li će neka informacija uopšte stići do publike. Najefikasnija cenzura danas nije zabrana teksta, već situacija u kojoj tekst postoji, ali ga niko ne vidi ili ga vidi tek kada on više nije važan.
Više nije ključno šta je objavljeno. Presudno je ko poseduje distribuciju, ko finansira medije, ko odlučuje o regulatorima, ko može da kupuje televizije, ko upravlja platformama, ko kontroliše algoritme i ko određuje da li će neka informacija uopšte stići do publike. Najefikasnija cenzura nije zabrana, već situacija u kojoj tekst postoji, ali ga niko ne vidi
Izveštaj navodi jedan detalj koji možda najbolje pokazuje dubinu naših problema. Na pitanje članova međunarodne misije da li sumnjaju da su bili pod nadzorom, većina novinara iz nezavisnih redakcija podigla je ruku. Ovo osećanje, bojazan i strepnja nisu ekskluzivni problemi novinara. Stvorena je atmosfera u kojoj retko ko danas ne pomisli – da li da šaljem ovu poruku, možda da ne pišem imena političara, ko zna ko sve ovo čita ili sluša.
Kada ljudi više nisu sigurni da međusobni razgovori, a posebno razgovori sa novinarima, ostaju poverljivi, oni prestaju da govore. Informacije ne nestaju, ali nestaju ljudi koji su spremni da ih podele.
Društvo ostaje bez sopstvenog mehanizma samokorekcije i nezavisnog nadzora samovolje vlasti.
Od neinformisanosti kao posledice medijske krize mnogo je opasnije kada građani izgube kriterijume po kojima razlikuju činjenicu od propagande, dokaz od konstrukcije, kritiku od izdaje ili javni interes od partijskog. Tada ni najbolji istraživački tekst više ne menja mišljenje. On samo potvrđuje ono što je čitalac već odlučio da veruje. U takvom društvu izbori postoje, mediji postoje, sudovi postoje, zakoni postoje, ali poverenje više ne postoji. Srbija je danas takvo društvo.
Zato ovaj izveštaj ne upozorava samo na stanje novinarstva. On upozorava na mogućnost da Srbija ulazi u fazu u kojoj država više ne upravlja informacijama, već samim uslovima pod kojima građani formiraju sliku o stvarnosti. I to je najvažnija politička promena našeg vremena koja će oblikovati brojne društvene procese pred nama.
Možda zato najvažnije pitanje danas nije ono s početka teksta – kome verujemo – već da li ćemo za nekoliko meseci ili godina uopšte imati kome da verujemo. Dok se broj režimskih televizija povećava, profesionalni mediji finansijski iscrpljuju i prodaju, a političko informisanje sve više preuzimaju opskurni Jutjub sadržaji i anonimni profili bez ikakve profesionalne odgovornosti, ne menja se samo medijska scena. Menja se prostor u kom društvo može da vodi bilo kakav razuman razgovor. Ako izgubimo medije koji još uvek proveravaju činjenice i odgovaraju za ono što objave, neće nestati informacije, naprotiv, njih će možda biti više nego ikada. Ono što će nestati je mogućnost da razlikujemo koje od njih zaslužuju naše poverenje, a koje samo stvaraju buku.
