Pre nekoliko dana, obraćajući se Višem sudu u Beogradu, beloruski opozicionar Andrej Gnjot izrazio je nadu da „Srbija neće podleći pritisku Belorusije“. Istom sudu koji je u decembru prošle godine zaključio da su „ispunjeni uslovi za njegovo izručenje“ i pored činjenice da je Belorusija jedina zemlja u Evropi u kojoj se i dalje primenjuje smrtna kazna, a da ga je Lukašenko već označio kao ekstremistu. Šansu da se ponovo obrati Višem sudu dao mu je Apelacioni sud, kada je predmet vratio na ponovno odlučivanje nakon što se Gnjot (doveden iz zatvora sa lisicama na rukama) obratio rečima: „Pre tri dana je u zatvoru umro Navaljni. On se isto kao i ja borio protiv užasnog režima u njegovoj zemlji i ne bih da delim njegovu sudbinu. Kao i njega, i mene režim krivi za privredne prestupe. Preti mi progon i mučenje…Diktatorski režim u Belorusiji je do laktova u krvi – moj život je sada u vašim rukama.“
Zvanično, beloruski reditelj i aktivista se „traži“ zbog utaje poreza u iznosu od oko 300.000 evra, a u Srbiji je uhapšen pre šest meseci na osnovu Interpolove poternice iako se zna da beloruske vlasti taj mehanizam „poternice zbog krivičnog dela“ koriste da bi se domogle političkih neistomišljenika, posebno onih koji su izbegli nakon spornih izbora 2020.
„Pošteda“ za bivšeg brigadnog generala Andrija Naumova
Iz tog primera mogli bismo da zaključimo da naše pravosuđe očito ne shvata ili bar ne drži do potpisa koji je Srbija stavila na Evropsku konvencija za ljudska prava, koja proklamuje da nijedno lice ne sme biti proterano ili protiv svoje volje vraćeno na teritoriju na kojoj postoji rizik da će biti podvrgnuto mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Međutim, pokazalo se da u pojedinim slučajevima ima daleko veću empatiju – recimo kada je u pitanju bivši brigadni general Andrij Naumov u Službi bezbednosti Ukrajine (iz službe je izbačen 2021. nakon što je otkriveno da poseduje elitne nekretnine koje nisu u skladu sa prijavljenim prihodima državnog službenika), koga Ukrajina zvanično traži zbog dela vezanih za opšti kriminal.
Andrej Gnjot, reditelj i aktivista „traži“ se zbog utaje poreza, a u Srbiji je uhapšen na osnovu Interpolove poternice iako se zna da beloruske vlasti taj mehanizam poternice koriste da bi se domogle političkih neistomišljenika
Ukrajinu je napustio manje od 24 sata pre nego što je Rusija otpočela napad, a u Srbiji je uhapšen u junu 2022. jer nije mogao da dokaže poreklo 608.000 evra, 125.000 dolara i dva smaragda koje je posedovao. Osuđen je na godinu dana zatvora zbog pranja novca, ali je presuda poništena i vraćena na početak. Paralelno je vođen i postupak za izručenje, po zamolnici Ukrajine, što je sud u septembru 2023. odbio da odobri zbog „mogućeg političkog progona“. Iako zamolnica nije uključivala nijedan „politički prestup“ već samo zloupotrebu službenog položaja i proneveru, sud je uzeo u obzir mogućnost da ga Ukrajina traži pod sumnjom da je pomogao Rusima tokom zauzimanja nuklearne elektrane u Černobilju.
Lepo i obzirno od srpskog pravosuđa, posebno ako imamo u vidu da Naumov nije dodatno traumiran dugim sudskim postupkom, već je pitanje njegove sigurnosti (neizručenja) rešeno odmah. Ali to otvara pitanje – zašto se onda neki drugi ljudi, koje traže daleko represivnije zemlje od Ukrajine, ne samo traumiraju već i izručuju iako se zna da im sigurno preti tortura?
„Gnjot je u zatvoru od jeseni, a za to vreme Naumov je na slobodi i nema nikakvih problema. Moje mišljenje je, iako za to nemam dokaz, da imaju ljude iz Rusije koji kažu koga treba izbaciti, koga isporučiti, a koga ne treba. Ništa od ovog nema veze sa srpskom politikom, nikada niko od nas nije protestovao protiv Vučića. Svi protesti su vezani samo za Rusiju i Ukrajinu i traži se – prekinuti rat, prekinuti diktaturu i osloboditi političke zatvorenike. To ni na koji način ne ugrožava režim ovde i jedini njihov interes je da zadovolje neke ljude iz Moskve“, kaže antiratni aktivista Peter Nikitin.
Izručenje Dževeta Ajaza, kurdskog političara
Pre nego što je srpski režim zaigrao tango sa Moskvom po pitanju izručenja političkih protivnika, učinio je to više puta i sa drugim „bratskim“ režimima, najčešće Redžepa Tajipa Erdogana.
Zato što je Srbija izručila bahreinskog državljanina trenutno su u toku dva postupka, jedan pred Ustavnim sudom Srbije i drugi pred Evropskim sudom za ljudska prava
Još 2017. je doneo skandaloznu odluku da izruči kurdskog lokalnog političara iz Turske, Dževdeta Ajaza, koji je u toj zemlji osuđen na 15 godina zatvora zbog navodnog rušenja ustavnog poretka i koji je u Turskoj pre bekstva preživeo torturu o kojoj svedoči i presuda Evropskog suda za ljudska prava. Iz nje se vidi da je danima držan s povezom preko očiju i vezanih ruku, obešen naopačke za plafon i da je priznanje da je planirao teroristički akt iznuđeno dugotrajnim mučenjem. U Srbiju je prebegao 2016. i zatražio azil, ali ga nije dobio. Umesto toga Osnovni sud u Šapcu je tri puta donosio odluku da se Ajaz izruči Turskoj, ali je Apelacioni sud u Novom Sadu poništavao te odluke. Četvrti put je „popustio“, pa je Komitet Ujedinjenih nacija protiv torture 11. decembra 2017. hitno zatražio od Srbije da ga ne isporuči. Tadašnja ministarka pravosuđa Nela Kuburović je imala i zakonska ovlašćenja i obavezu da to učini, ali ga je ipak na tacni predala Turskoj 25. decembra. Komitet UN je osudio Srbiju i naložio srpskim vlastima da u roku od 90 dana od prijema odluke isplati odgovarajuće obeštećenje Ajazu, uključujući i nematerijalnu štetu.
Četiri godine kasnije Komitet je ponovo razmatrao slučaj i zatražio da Srbija pruži informacije o institucionalnim i pravnim reformama koje je preduzela kako bi se izbegla slična nezakonita izručenja stranih državljana. Umesto toga Srbija je odgovorila primerom – 24. januara 2022. izručila je disidenta Alija Ahmeda Džafara Mohameda kraljevini Bahrein, kome su nakon mučenja i nepravičnog suđenja zbog učešća na demonstracijama 2007. izrečene tri doživotne kazne. Iako je Evropski sud za ljudska prava u petak 21. januara izrekao privremenu meru odlaganja njegovog isporučenja, ministarka Maja Popović je rešenje potpisala pre svitanja i radnog vremena, valjda u nadi da će privatni avion bahreinske vlade odleteti sa aerodroma „Nikola Tesla“ pre nego što se neki od organa EU, koji sitničare oko tih ljudskih prava, ne umeša i spreči srpski „poklon“ Bahreinu. Ili zahvalnicu, jer je nekoliko meseci ranije Vučić izjavio: „To je zemlja koja nam pruža nesebičnu podršku kada je potrebno šaljući nam značajnu količinu medicinske opreme i to nikada nećemo zaboraviti.“
Zbog izručenja Dževdeta Ajaza trenutno se vodi parnični postupak za naknadu štete pred nadležnim domaćim sudom jer Srbija nije ispoštovala odluku Komiteta UN
Takav odnos Srbije ima i svoju cenu – zbog slučaja bahreinskog državljanina trenutno su u toku dva postupka, jedan pred Ustavnim sudom Srbije i drugi pred Evropskim sudom za ljudska prava, dok se zbog Ajaza trenutno vodi parnični postupak za naknadu štete pred nadležnim domaćim sudom jer Srbija nije ispoštovala odluku Komiteta UN.
„Imajući u vidu da je Ali Ahmed Džafar Mohamed izručen u januaru 2022. godine, može se zaključiti da postupajući organi nisu izvukli nikakve pouke iz slučaja Dževdeta Ajaza, premda je za to bilo sasvim dovoljno vremena. Drugim rečima, politički interesi koji preovladavaju u trenutku donošenja odluke o izručenju i dalje imaju prednost u odnosu na poštovanje domaćeg pravnog sistema, koji mora biti prioritetan“, kaže advokat Marko Štambuk koji je zastupao Bahreinca.
Prisluškivanje ruskog opozicionara Kara-Murze
A na pitanje da li su migranti iz zemalja bliskih aktuelnoj vlasti više ugroženi ili manje dobrodošli od drugih, kaže da politika diktira da li će režim boravka stranih državljana biti stroži ili blaži, ali da to ne sme da bude suprotno domaćim i međunarodnim propisima. I dodaje: „Treba navesti podatak da je Srbija dodelila azil pojedinim državljanima Rusije i Kine, ali nam zato dosadašnja praksa nadležnih dokazuje da na takav vid međunarodne zaštite ne mogu da računaju državljani Turske, tačnije politički aktivni Kurdi i takozvani gulenisti. Prema tome, može se konstatovati da je aktuelnoj vlasti, od Rusije i Kine, bliži režim Redžepa Tajipa Erdogana“.
Međutim, ni mnogim Rusima utočište trenutno nije dostupno. Iako ne postoji primer da Moskva traži nečije izručenje, mnogima se uskraćuje boravak u Srbiji i to po ne baš jasnim kriterijumima,. To se vrlo upečatljivo videlo na primeru ruskog opozicionara Vladimira Kara-Murze, koji je jedva preživeo jedno od onih čudnih trovanja u Rusiji, a koga je tokom boravka u Srbiji i razgovora sa Andrejem Pivovarovom, pratila i snimala BIA. Nedelju dana nakon toga, prema Kara-Murzinim rečima, Vulin je otputovao u Moskvu i lično predao transkript tih razgovora Putinovom sekretaru Nikolaju Patruševu. Bivši direktor BIA je tom prilikom izgovorio onu čuvenu naprednjačku – lažovi, ali je nakon toga najpre uhapšen Pivovarov, a zatim i Kara-Murza.
Politički interesi koji preovladavaju u trenutku donošenja odluke o izručenju i dalje imaju prednost u odnosu na poštovanje domaćeg pravnog sistema, koji mora biti prioritetan
Pa ko su poželjni, a ko nepoželjni Rusi?
„Moj utisak je da oni rade po nekoj vrsti spiska nepoželjnih ruskih državljana, mada mi nije jasno kako ljudi završavaju na njemu. I kada se neko sa spiska pojavi na granici i podnese zahtev za boravak, produženje boravka ili naseljenje, to se odbija, a kao obrazloženje piše da je BIA donela bezbednosno negativnu ocenu ili koriste reči da postoje bezbednosne smetnje iako ih nema u zakonu. Očigledno je da na spisku završavaju organizatori antiratnog protesta kao što smo ja i Vladimir Volohovski ili oni koji organizuju antiratne koncerte kao Jevgenij Iržanski. Tu je i slučaj Ilje Zernova koji je precrtao mural na kome je pisalo „Smrt Ukrajini“, pa su ga napali. Najviše me je iznenadila situacija sa porodicom Tereh, jer ti ljudi uopšte nisu bili aktivni, niti su otvoreno govorili da su protiv rata. Jedini mogući razlog da su završili na spisku je što je Sergej Tereh ukrajinskog porekla, a takođe je kratko vreme bio u gradskoj vlasti u svom rodnom gradu Jaroslavu, što se možda tumači kao da je u Rusiji bio politički aktivan pre 10 godina. Neko je procenio da je sumnjiv, stavio ga na spisak, a kada se nađeš na njemu sve ide po automatizmu – uopšte ne gledaju da li se radi o ljudima koji tu žive dugo, da li imaju decu, koliko su blisko vezani za Srbiju“, kaže Nikitin.
Uz to je kao dodatni pritisak stigao i članak koji je prošle nedelje objavljen u ruskom propagandnom mediju RT, u kom je rečeno da poseduju informacije prema kojima „bezbednosne službe Srbije u saradnji sa Moskvom“ spremaju proterivanja „liberalno nastrojenih relokanata (Rusa koji su napustili Rusiju nakon napada na Ukrajinu)“ navodno zbog „njihovih kontakata sa srpskim opozicionim snagama“ i „aktivnog učešća“ u „protestnim akcijama lokalne opozicije protiv rezultata decembarskih parlamentarnih izbora u Srbiji“.
Nepodobni Rusi, protivnici Putinovog režima
Tačno je da je Nikitin bio na protestima Srbija protiv nasilja kao otac deteta koje pohađa „Ribnikar“, ali samo on. Rusko demokratsko društvo izričito navodi da se njihova organizacija u Srbiji bori isključivo „protiv krvavog rata“ i „ubilačke diktature Vladimira Putina“ i da se izrazito ne meša u srpska politička pitanja.
Srbija je dodelila azil pojedinim državljanima Rusije i Kine, ali nam zato dosadašnja praksa nadležnih dokazuje da na takav vid međunarodne zaštite ne mogu da računaju državljani Turske, tačnije politički aktivni Kurdi i takozvani gulenisti
„Prema Zakonu o strancima, neprihvatljiv bezbednosni rizik postoji ukoliko raspoloživi podaci i saznanja ukazuju da stranac zagovara, podstiče, pomaže, priprema ili preduzima aktivnosti kojima ugrožava ustavno uređenje i bezbednost RS, dobra zaštićena međunarodnim pravom i nacionalnu, regionalnu i globalnu bezbednost od značaja za RS i pravni poredak. Prema tome, radi se o vrlo ozbiljnim radnjama koje shodno Krivičnom zakoniku predstavljaju krivična dela čiji se izvršioci gone po službenoj dužnosti. Međutim, kada su u pitanju državljani Rusije koji su označeni kao neprihvatljiv bezbednosni rizik, a čiji sam ja pravni zastupnik, nemam informaciju da je protiv ijednog od njih, u tom smislu, vođen neki postupak. To u određenoj meri stvara sumnju da zapravo nema konkretnih dokaza da su oni učinili neku od napred pobrojanih radnji“, kaže Štambuk.
Ako imamo u vidu da je Vučić nedavno izjavio da će biti nemilosrdan prema onima koji dolaze bežeći od rata a onda ugrožavaju bezbednost zemlje koja im je dala gostoprimstvo, teško da će uz pravosuđe kakvo imamo prevladati zakon, a ne njegova odokativna presuda.
