Petrova crkva kod Novog Pazara, najstarija bogomolja na našim prostorima iz vremena pre šizme hrišćanstva (1054), pod zaštitom Uneska od 1979. kao deo kompleksa Stari Ras sa Sopoćanima, dospela je nedavno u žižu pažnje javnosti. Ne zbog svojih arhitektonskih i drugih jedinstvenosti, već zbog devastacije ambijenta izgradnjom Eparhijskog dvora Raško-prizrenske eparhije. Čije je sedište zvanično u Prizrenu (Gračanici).
Objekat od oko 700 kvadrata, dužine 37 metara, sa spratom i potkrovljem, vizuelno će ugroziti samu crkvu, gde su se krstili Sveti Sava i njegov otac Stefan Nemanja, a Savin brat Stefan Prvovenčani bio krunisan, odjeknulo je na društvenim mrežama. U etru je kružilo i pitanje – kako to da su ovaj „anticivilizacijski čin“ odobrili Republički zavod za zaštitu spomenika kulture (aktuelno u funkciji arheološkog i konzervatorskog nadzora), ali i savetodavno telo Uneska, ICOMOS.
Hronologija događaja potom je objavljena na sajtovima Zavoda i Eparhije, pa sad znamo da ideja o proširenju kapaciteta potiče iz sredine devedesetih, kada su inače buktali ratovi na tlu ex-Jugoslavije, prenoseći se na Kosovo. I kada je SR Jugoslavija, pa tim i Srbija, bila pod međunarodnim sankcijama, te izbačena iz internacionalnih organizacija, uključiv i Unesko.
Divlja gradnja u Đurđevim Stupovima
Po normalizaciji stanja, u raški kraj je stigao ICOMOS, i to na poziv Zavoda, a prvenstveno zbog divlje gradnje u Đurđevim stupovima. Odavno zamrlom, pa obnovljenom manastiru tokom „vladavine“ bivšeg počivšeg vladike Artemija (za neke – fanatika). Bez ikakve kontrole, i uzora u arhivama, ovde je nikao konglomerat različitih sadržaja, pa i onih sa turističkom (ekonomskom) namenom.
Tom prilikom zvanične posete (2009), stručnjaci ICOMOS-a zbilja su dozvolili izgradnju zdanja na brdašcetu gde se nalazi Petrova crkva, sa sve nekropolom koja zadire sve do praistorije. A od toga se javnost sada, blago rečeno – ograđuje.
Takvom odlukom su se zapanjili i pojedini eksperti iz Zavoda, pa se ušlo u prećutni rat sa Crkvom, čim su tamošnje kadrovske prilike to dozvolile. Smišljeni su taktički manevri poput arheoloških istraživanja, ionako neophodnih, s obzirom na složenost prostora, A uvek ograničenih na vrlo uska područja, pa je tlo ispod spornog hrama i dalje neistraženo.
Zidanje je usporila i korona, ali ne doveka.
Očuvanje pravoslavlja
„Očuvanje duhovnog, kulturnog i nacionalnog identiteta, od suštinskog značaja za život našeg naroda na tim prostorima“, kako zvuči crkveno obrazloženje građenja Eparhijskog dvora, dobilo je epilog u dobijanju svih mogućih dozvola, pa i građevinske, septembra 2024. Prvu kantu betona u temeljima višenamenskog objekta, osvštao je u maju 2025. patrijarh Porfirije.
Za to vreme, nekad skladna okolina Petrove crkve pretvorila se u niz nelegalnih luksuznih naselja vikendica pazarskih i drugih javnih ličnosti. Uprkos osipanju naroda, ali i apelima RZZSK-a, koji je najviše problema imao sa svim verskim zajednicama.
Natezanja je bilo i oko samog izgleda objekta u porti Petrove crkve, na tlu koje pamti mnoge civilizacije, od ilirske, do antičke i prethrišćanske. Prvobitna zamisao (iz devedesetih) da to bude skromni parohijski dom sa lapidarijumom, preinačena je u daleko gabaritnije zdanje, u skladu sa arheološkim nalazima, ali u suprotnosti sa pravilima restauracije. Jer, kao objekat u stilu narodne arhitekture, projektovano zdanje bi moglo da dovede posmatrača u zabludu iz kog vremena potiče.
Objekat od oko 700 kvadrata, dužine 37 metara, sa spratom i potkrovljem, vizuelno će ugroziti samu crkvu, gde su se krstili Sveti Sava i njegov otac Stefan Nemanja, a Savin brat Stefan Prvovenčani bio krunisan
Nekako se došlo do rešenja: savremena zgrada od betona, popločana kamenom, sa jednim zidom od stakla, ukopana podno crkve, ispala je izbor „manjeg od dva zla“, kako pojedini svedoče. Međutim, u oba slučaja, ambijentalna celina bi bila narušena, a zaštićeni sakralni objekat sakriven, kad se na njega gleda sa severa, ili iz sela Deževa gde je (navodno) rođen Sveti Sava, prvi patrijarh SPC.
Što se tiče krucijalnog pitanja, skidanja dobra Stari Ras sa Sopoćanima sa liste svetske baštine pod zaštitom Uneska, aktuelni vladika raško-prizrenski Teodosije nas uverava da to nije moguće. Jer, „sve se radi po zakonu i u skladu sa preporukama ICOMOS-a“.
Istu priliku on koristi da naglasi da nema govora o pomeranju njegovog sedišta sa Kosova (tj. Metohije). Ovo on može da garantuje političkim parolama, ali ne i brojem vernika, niti snagom monaškog života. Koji poslednjih godina utihnjuje, po podacima sa terena, koji obuhvata i Rašku oblast.
Tako, dvadesetak godina nakon kampanje „Obnovimo sebe, podignimo (Đurđeve) Stupove“, kad se broj tamošnjih monaha rapidno povećavao, a „obnova“ kapaciteta ovo pratila, u tom manastiru sada ima svega 5-6 kaluđera. Slično je i sa Sopoćanima, u okviru istog zaštićenog dobra, što ne sprečava crkvene vlasti da insistiraju na izgradnji raznoraznih utilitarnih sadržaja (poput trpezarije i spavaonica), daleko većih gabarita od stvarnih potreba.
Mileševa pretvorena u Diznilend
Ovo rađa strah kod nekih domaćih zaštitara, produbljen primerom manastira Mileševa, spomenikom kulture od izuzetnog značaja, a ipak „pretvorenog u Diznilend“ nizom građevina koje je podigao tamošnji vladika Filaret. Bez građevinske dozvole i mimo konsultacije sa ekspertima iz sfere zaštite.
Uostalom, poznavaoci prilika u Crkvi tvrde da su mere protekcije, a posebno Uneska, samo „kamen oko vrata“ starešinama važnih manastira, jer ne mogu „bilo šta da poprave, a kamoli obnove“ mimo rigoroznih pravila. Ispoštovanih u slučaju Petrove crkve, kako već rekosmo.
Ali, ovaj slučaj ima još jednu dimenziju, ekonomske prirode. Izgradnju Eparhijskog dvora finansira Ministarstvo turizma, a preko Turističke organizacije Novog Pazara. Tako ispada da jedan verski objekat SPC plaćaju svi građani Srbije, pa i muslimani, katolici, ateisti, agnostici… Češljanjem dokumentacije konkursa tog, ali i Ministarstva kulture, može se zaključiti da je TO Novi Pazar miljenica vlasti, sa nesrazmernim brojem prihvaćenih projekata od 2021. godine.
O tome sigurno ništa neće da kaže ministar kulture Nikola Selaković, jer njega boli Generalštab. Premda jedan od optuženih za falsifikovanje skidanja statusa kulturnog dobra sa ovog (bombardovanog) zdanja, on se i dalje, sa režimskih televizija, obračunava sa neistomišljenicima. „Slučajno“ svedocima u sudskom procesu protiv njega.
Stoga je za njega Eparhijski dvor kod Petrove crkve „ruglo“ i „blokaderska egzibicija“ kojoj kumuje Dubravka Đukanović, bivša direktorka RZZSK, koja je na ovo mesto podnela ostavku u junu 2024 (kada su pojačana arhitektonska divljanja, posebno u prestonici). Selaković ukazuje i da je Studio D art Đukanovićeve, osim što je ovde nadzorni organ, od 2021. prihodovao 99 miliona dinara na raznim tenderima koje su sprovodili republički i lokalni organi i ustanove.
Eparhijski dom je dobio sve moguće dozvole, pa i građevinsku, septembra 2024. Prvu kantu betona u temeljima višenamenskog objekta, osveštao je u maju 2025. patrijarh Porfirije
Takođe, ministar kulture tvrdi da će se „boriti da se taj objekat sruši“. Šta će na to reći patrijarh Porfirije, koji o svemu odlučuje, a čiji je prethodnik Irinej uručio Selakoviću Orden Svetog Save, 2019? Šta će reći i predsednik Vučić, odlikovan istom prilikom?
Na sav taj haos, stiže vest iz manastira Gračanica, takođe na listi Uneska, ali od 2006, i kao deo serijskog dobra Srednjovekovni spomenici na Kosovu. I na listi svetske baštine u opasnosti, od iste godine. Širenje (čitaj: skrnavljenje) te svetinje na pragu pravoslavlja, sprečio je Inspektorat za kulturno nasleđe Kosova.
Tom telu, i onima iznad njega, možda se može pripisati da Gračanicu hoće za sebe, ali su oni ti koji su pokazali svest o značaju poštovanja mera zaštite koje propisuje Unesko. Te su zabranili nastavak izgradnje konaka (za turiste), za koji nije dobijena nijedna dozvola nadležnih (civilnih) organa. Vladika Teodosije se nije oglasio ovim povodom.
Sve navedeno može da se čita iz dva ugla, finansijskog i propagandnog. Sa prvog aspekta, većina vladika teži da ima objekat koji će privlačiti milion ljudi godišnje, poput manastira Tumane, pa što bi ovi s juga bili izuzetak? Propaganda SPC uvek je u sprezi sa državnom, oportunistički baziranom na nacionalizmu, sa pravoslavljem kao štitom.
