Skrećem pažnju poštovanom čitaocu na Dikensov roman Velika očekivanja (Great Expectations) iz 1861. Naslov je indikativan.
Pitanja nad svim pitanjima. Politički akteri suprotstavlјeni vlastima se, vidimo, pripremaju za izbore. Zahtevi da se oni raspišu ponavlјaju se u uzastopnim pokušajima. Iznete su pred javnost i prve tačke studentskog izbornog programa. Na sve strane se čuju svakojaka predviđanja o terminu za parlamentarne izbore, pominju se zakonski rokovi, kalkuliše se i prognozira. Političke stranke, pojedini analitičari, raznovrsni stručnjaci i posmatrači prosto se utrkuju u tim izbornim aritmetikama. Rade se tzv. istraživanja javnog mnjenja, to jest raspoloženja birača, procenjuju se potencijali studenata, političke opozicije, vladajuće partije. Vaga se, meri na kantar, daju procene.
Diskusija oko načina izlaska na izbore, čini se, dominira opštom klimom u zemlјi. Jedni su za jedinstvenu listu svih protiv režima, drugi su za odustajanje političke opozicije i bezrezervnu podršku studentima, treći su za dve opozicione liste, četvrti za tri. I tako unedogled. Vrte istu temu hilјadu puta. Okreću – obrću. Kolariću, paniću…
Kao da je sve normalno
Mnogi nastupaju kao da živimo u normalnoj državi i da su pred nama normalni izbori. Kao da će izbori, izvesno, rešiti političke kontroverze u Srbiji i dovesti do neminovnog poraza aktuelne vrhuške na vlasti.
No, šta bi se moglo zaklјučiti iz prethodnih izbornih iskustava u poslednjih nekoliko godina? Kakav bi se nauk iz tih iskustava mogao izvesti? Šta nam vlast poručuje o svom shvatanju izbora i izborne procedure? O svom doživlјaju slobodno izražene volјe građanstva, o demokratskom postupku, ravnopravnosti učesnika u politici i javnim poslovima?
Šta nam kažu činjenice?
Diskusija oko načina izlaska na izbore, čini se, dominira opštom klimom u zemlјi. Jedni su za jedinstvenu listu svih protiv režima, drugi su za odustajanje političke opozicije i bezrezervnu podršku studentima, treći su za dve opozicione liste, četvrti za tri. I tako unedogled
Prvo, opozicija je doživela izborne poraze na svim izborima održanim u poslednje vreme, bilo parlamentarnim, bilo beogradskim, bilo lokalnim. Jedna jedina pobeda ostvarena je u jednoj gradskoj opštini u Nišu.
Drugo, gde god je izborni rezultat bio tesan, na kraju se završilo onako kako je vlast htela. Beograd, Niš, Kosjerić, rečito svedoče o tome. I svaki put se to obistinilo, u najmanju ruku, problematičnom izbornom manipulacijom. Kupovinom narodnih predstavnika, ponovlјenim izborima u nemogućim uslovima, pritiscima, ucenama, zloupotrebama ma koje vrste.
Treće, svaki naredni izbori, u pogledu uslova, bili su gori od ranijih. Izborni uslovi se, dakle, ne pobolјšavaju, već pogoršavaju. Iz toga ne bi mogao, i ne bi smeo, proizaći prevelik optimizam. Naprotiv. Na poslednjim lokalnim izborima su čak, zabrinuti za svoju fizičku bezbednost, registrovani posmatrači na biračkim mestima napustili svoje pozicije i odustali od dalјe kontrole izbornog procesa.
I šta je bio efekat? Ništa. Vladajuća partija je formirala novu vlast. Kraj priče. Ostaje da se okonča agonija u Zaječaru, ali i tamo, uprkos sudskim presudama i upornosti opozicije, naprednjaci i njihovi sateliti još uvek drže vlast. Kako-tako.
Četvrto, kad god su izbori ponavlјani, to ponavlјanje je ishodovalo ubedlјivim rezultatom u korist vlasti. Koji god da je bio razlog, epilog je bio negativan po opoziciju. Treba li trošiti ovaj dragocen novinski prostor što mi je dat na raspolaganje lјubaznošću uredništva Radara na opis žalosnog, i sramotnog, stanja u srpskoj medijskoj sferi? Treba li pominjati, i ponavlјati, na kakvu kalјugu sve to liči? Treba li podsećati na nameru vlasti o gašenju, ili preuzimanju, ovo malo slobodnih medija u koje spada i ovaj u kome pišem?
A ništa nije normalno
Zavođenje gvozdene discipline u policiji i pravosuđu, dovođenje naprednjačkih lojalista, bestidnih siledžija i opasnih kriminalaca na klјučne, rukovodeće, položaje u bezbednosnim strukturama, javnim i tajnim, eskalacija primene nasilјa u obračunu sa pobunjenim studentima, upadi žandarmerije na srpske univerzitete i fakultete, rečnik vlastodržaca koji je sve vulgarniji i sve bezumniji. Nimalo ne zvuči ohrabrujuće za one što veruju da se izborima ovaj režim može pobediti i od njega, redovnim, zakonitim putem, preuzeti vlast.
Mi se nadamo jednom, oni nam šalјu sasvim suprotnu poruku. Mi se nadamo da će biti bolјe, oni nas uporno obaveštavaju da odustati neće. Mi bismo više slobode i više ravnopravnosti, oni nam uskraćuju, iz dana u dan, i poslednje tragove nezavisnog mišlјenja i delovanja. Nјima su i izbori i demokratija kao ikebana. Ukras i paravan iza kog se krije autoritarnost. I sve se manje krije, i sve je ogolјenija. Samo još slep kod očiju ne vidi kud srlјa današnja Srbija.
Mi se nadamo jednom, oni nam šalјu sasvim suprotnu poruku. Mi se nadamo da će biti bolјe, oni nas uporno obaveštavaju da odustati neće. Mi bismo više slobode i više ravnopravnosti, oni nam je uskraćuju, iz dana u dan
Lustracija. Večita tema. Svojevremeno pokušana, bar u formalnopravnom smislu. Bez efekta. Smatra se da nije postojala tzv. politička volјa. To je eufemizam za kompromis sa poraženim snagama. Preživelim polugama vlasti posle Miloševićevog pada. I sad preti ta opasnost. I sad, u slučaju pobedničkog scenarija, najavlјuje se lustracija. Ali, ko će je izvršiti? Ko će biti taj vrhovni arbitar u odlučivanju o lustriranju?
Svešće se na ovo, sva je prilika. Oni koji bi morali biti lustrirani, biće nadležni za lustraciju. Iluzija je, i to veoma riskantna iluzija, kako u Srbiji postoji nekakav rezervoar stručnih i poštenih lјudi u sistemu vlasti. Da takvih uistinu ima u znatnom broju, oni bi uveliko digli svoj glas i pobunili se protiv ove pošasti pod čijom knutom grca čitava nacija. Čim ćute, znači da su saučesnici. Ako ne saučesnici, onda nemi posmatrači. Kako god, vrbovi klinovi, narodski rečeno. Oslanjati se na takve u postupcima lustracije, više je nego naivno. Odanost cilјu dokazuje se za vreme borbe, a ne kad se borba završi pa se pristupi pobedniku. Prošlog puta, posle petooktobarske promene, osvetilo nam se oslanjanje na preletače. Do juče miloševićevci, preko noći postaše dosovci. Sistem instinktivno brani sebe. Biće pogubno ukoliko se počini istovetna greška kao onomad.
Takođe je naivno verovati da će zakon o poreklu imovine rešiti problem i očistiti Srbiju od kriminalnog bogaćenja, vlastodržačke korupcije i privilegovanog statusa određenih pojedinaca iz vlasti ili bliskih vlasti.
Slično lustraciji, i ovde je problematičan sam proces utvrđivanja odgovornosti. Procesi će, jamačno, biti dugi i opterećeni kontroverzama i pravom dvostepenosti. Isti ovi tužioci i iste ove sudije bi trebalo da utvrđuju poreklo imovine najmoćnijih lјudi u ovoj zemlјi. I da presuđuju o oduzimanju te imovine. Deluje li ovo verovatno i ostvarivo u realnosti?
Iskustvo nas uči da je mnogo realnije srastanje novih vlasti sa postojećim sistemom. Jednostavno kazano, nova vlast ne raspolaže, i neće raspolagati, sredstvima prinude neophodnim za sprovođenje zamišlјenih reformi. Ta sredstva prinude i dalјe će biti u rukama zatečenog sistema. Kojim sredstvima će ta (imaginarna) nova vlast naterati (privoleti) nosioce stvarne vlasti iz poraženog režima da bespogovorno slušaju njene odluke i slede njenu politiku? Baš će policija, žandarmerija i bezbednosne službe biti rade da se povinuju studentariji i njihovim nadobudnim profesorima. Pre će biti da će se desiti obratno. Nova vlast će se naći u službi poraženih. Vidlјiva vlast je listopadna. Ona iz senke je zimzelena. Prva je lako smenjiva. Druga je večita. Prva je pobedila na izborima. Druga u rukama drži realnu silu. Pogodi, poštovani čitaoče, ko će koga nadjačati?
A kad se dođe do fundamentalnih pitanja, nastaće totalan haos. Ni među opozicionarima, ni među studentima, nema saglasnosti oko osnovnog pravca srpske budućnosti. Nema ni saglasnosti oko problema koji Srbiju pritiskaju decenijama. Nema jedinstvenog stava, na primer, o Kosovu. Evropskoj uniji. Ni o Rusiji. Ni o Srebrenici. Ni o…
Prepoznaju se dve neformalne, ali jasno odvojene, grupacije. Tzv. građanska i tzv. nacionalna. Drugim rečima, neotitoistička i miloševićevsko-ćosićevska. Malo grubo, ama istinito. Obe sa spolјašnjom oblandom demokratičnosti. Obe, suštinski, pogrešne. Obe uvažavaju državnopravni kontinuitet SFRJ i Srbije; jedino što ga različito tumače. Usput, taj kontinuitet Srbiji nije priznat; ona je u članstvo Ujedinjenih nacija 2000. ušla kao nova država.
Značaj pravilnog imenovanja
Simptomatična je upotreba izraza „osamostalјivanje Srbije“, koji koriste svi. Umesto izraza „obnovlјena državnost Srbije“. I korišćenje oblika vladavine uvek i na svakom mestu (Repubika Srbija) kao i prideva „republički“ tamo gde mu nije mesto, govori o našoj sveukupnoj zbunjenosti. I naopakom shvatanju sopstvenosti i kod jednih i kod drugih.
Ni među opozicionarima, ni među studentima, nema saglasnosti oko osnovnog pravca srpske budućnosti. Nema ni saglasnosti oko problema koji Srbiju pritiskaju decenijama. Nema jedinstvenog stava, na primer, o Kosovu. Evropskoj uniji. Ni o Rusiji. Ni o Srebrenici. Ni o…
Jezik je najvernije ogledalo mentaliteta. I uverenja. I zabluda. I predrasuda. Stara istina.
Omilјena mi je ona dosetka po kojoj je pesimist dobro obavešten optimist, mada sebe ne smatram pesimistom. No, sumnjičav jesam. Ono kroz šta sam prošao, čemu sam direktno prisustvovao pre četvrt veka, ostavilo je na mene upečatlјiv utisak. I nauk o tome kako vlast iznutra funkcioniše. Ko je nominalno na vlasti, a ko je u stvarnosti poseduje. Ko nad kim vlada bez obzira na proklamovanu demokratiju i hijerarhiju između izabranih i postavlјenih nosilaca vlasti. Izabrani su, u ovdašnjim specifičnim okolnostima, podređeni postavlјenim, ma koliko ovo izgledalo nemogućno.
Notorna činjenica je ova. Sistem se u Srbiji menjao na površini, u izgledu i formi. Suštinski se nije menjao. U dubinskim slojevima stvari su onakve kakve su ustanovlјene u poslednjih osamdeset godina. Skoro podudarna su i shvatanja većine. Da li je to posledica predubeđenja ili indoktrinacije, manje je važno. Biće da su oba ova elementa u tom neprekidnom trajanju imala ravnopravan značaj.
U zaklјučku bi se moglo reći sledeće. Prvo mora doći do revolucije u mislima većine, njenim merilima vrednosti i bazičnim ubeđenjima. I kod većine i kod zimzelenih u sistemu vlasti. Tek potom bi se Srbija mogla fundamentalno preobražavati.
Kao da nam je život u začaranom krugu suđen. Kao da iz tog obruča ne umemo, i ne želimo, iskoračiti. Kao da nam je koprena milija od vizije. Kao da biramo samoobmanu umesto trezvenosti. Kao da volimo da robujemo uobrazilјi i netačnosti. Kao da nismo kadri da razumemo vlastit interes. Vlastitu dobrobit. Vlastit identitet. Kao da strahujemo od suočenja sa pogrešnostima oko nas i u nama. Kao da bežimo od onog što jesmo i onog što nismo. Povlađujemo sebi iz očaja ili slabosti, svejedno.
Da li je, poštovani čitaoče, sadašnja Srbija ostatak nekadašnje SFR Jugoslavije ili naša otadžbina starija od osam stoleća?
Znaš li odgovor?
Izborna pobeda nam je u nesigurnoj izmaglici. Svetlija budućnost u najgušćoj magli. Sapeti smo između svojih naopakosti i gvozdenog zagrlјaja sistema. Zaroblјeni iznutra i spolјa.
Daj Bože da grešim. Time bi se, u jedan mah, sve razrešilo.
