Bilo je jedno sumanuto vreme u ovoj našoj posrnuloj zemlji (pre ovog sumanutog, koje sada živimo), krajem osamdesetih, zatim devedesetih, pa se prenelo i na novi vek. I bilo bi logično da se tih godina sećamo kao Miloševićevog doba.
Logično i neprijatno. Srećom po sve nas, zalomilo se „krvniku sa Balkana“ da deli prostor i vreme sa jednim izuzetnim likom, arhitektom po školi, karikaturistom po zvanju i čestitim, poštenim i hrabrim čovekom, po rođenju i karakteru, jednostavnog imena ili nadimka – Corax.
Desilo se nešto neverovatno. Ostaće te godine u svesti svih nas kao Koraksovo doba. Ne, dakle, po onome koji je imao svu moć, pare i oružje, koji je raspolagao silama mraka i destrukcije i teško ukaljao istoriju jedne nacije, već po onome koji svojim zdravim razumom, duhom, talentom i hrabrošću nije dopustio da sumanuti diktator nekontrolisano divlja ovim našim prostorima. Pratio ga je svakodnevno u stopu i svojim načinom rasnog karikaturiste i iskrenog borca za istinu, slobodu i pravdu sprečio da i jedno jedino nepočinstvo prođe neopaženo i ostane zatrpano naslagama vremena i zaborava.
Čudnom igrom ili ironijom sudbine Prva zemunska gimnazija je u razmaku od tridesetak godina dala osmoricu vrsnih karikaturista i jednu vrhunsku karikaturu, hulju koja nam upravo zagorčava dragocene godine života
Kada se tako nešto dogodi u jednom narodu, ili bar u delu naroda, onda je to jako pohvalno za taj narod. (Svaki nam kompliment dobro dođe u sramotnim vremenima koje živimo.)
Bez zazora i dlake na jeziku
Takav kakav je bio, Predrag Koraksić pretekao je iz jednog drugog vremena, zdravijeg i poštenijeg, vremena u kojem je laž teško izlazila na kraj sa istinom.
Pokušavam i sebi i drugima da pojasnim gde je nastalo i sazrevalo umeće kojim je tako efikasno razotkrivao, kažnjavao i izvrgavao ruglu odgovorne za naše poremećene živote.
Dobro je imati terapeuta koji vam svakoga jutra duhom, hrabrošću i istrajnošću pomaže da nastavite dalje, a još bolje bilo bi kada bi svako usvojio delić tih osobina. Brže bismo i lakše isplivali iz mulja u kojem se valjamo
Pokušavam da budem objektivan Zemunac i da ne preterujem, ali ne mogu da se otmem utisku da njegova vrcavost, oštrina, duh, brzina i refleks vuku svoje poreklo sa ulica Zemuna, iz zemunskog parka, sa Lida, iz letnje bašte Doma Vazduhoplovstva, iz studentske menze Tri kostura na obodu zemunske pijace, iz kafane Venecija i konačno, sa Majmunskog ostrva, ćoška ulice odmah do hotela Central, na zemunskoj štrafti, koja se tada još zvala korzo, gde je svake večeri njegova generacija pročešljavala, bez zazora i dlake na jeziku, aktuelne dnevne zemunske i ostale novosti.
Teško je preskočiti i činjenicu da je profesor likovnog u Prvoj zemunskoj gimnaziji u vreme dok se Koraksić školovao bio Milan Besarabić, redak umetnik među vajarima čiji je likovni izraz bila karikatura.
Čudnom igrom ili ironijom sudbine Prva zemunska gimnazija je u razmaku od tridesetak godina dala osmoricu vrsnih karikaturista i jednu vrhunsku karikaturu, hulju koja nam upravo zagorčava dragocene godine života.
Pokušavam i sebi i drugima da pojasnim gde je nastalo i sazrevalo umeće kojim je tako efikasno razotkrivao, kažnjavao i izvrgavao ruglu odgovorne za naše poremećene živote.
Taj i takav Zemun poklonio nam je Predraga Koraksića. Pre nego što je postao Corax za naciju, u krugu porodice i prijatelja zvali su ga Goga. Pretekao iz prošlih vremena, Goga je sa sobom poneo i osobine koje su krasile ljude iz tih vremena. Između ostalih i iskrenu odanost i ljubav za svoju profesiju. A to je u njegovom slučaju značilo i brigu da se ta profesija, koja se zove „politički karikaturista“, redovno obnavlja mladim i talentovanim ljudima.
Kao komesar konkursa i izložbe najbolje novinske karikature „Pjer“ u organizaciji tadašnjih Večernjih novosti, Goga je uveo običaj da se svaki mladi dobitnik nagrade „Pjer“, a bilo je u to vreme mladih i talentovanih, zaposli kao karikaturista u Večernjim novostima. Tako sam 1969. i ja počeo da radim u Novostima, a potom, posle izvesnog vremena, prvo Stevo Stračkovski, a onda Tošo Borković. Uz Koraksića, Ranka Guzinu i mene, bila je to petorka kojom se nisu mogle pohvaliti nijedne novine u to vreme.
Neopterećen profesionalnom ljubomorom
Potreba da se otkrivaju i promovišu mladi i talentovani ljudi u sopstvenoj profesiji sasvim sigurno je odlika poštenih i pametnih ljudi, neopterećenih profesionalnom ljubomorom.
Crtali smo slobodoumne, za ono vreme hrabre karikature, objavljivane na drugoj, uredničkoj strani Novosti, veoma često po svojim porukama sasvim suprotne onome što je bio stav zvaničnih uredničkih uvodnika i proklamovane politike novina.
Pre nego što je postao Corax za naciju, u krugu porodice i prijatelja zvali su ga Goga. Iz prošlih vremena, sa sobom je poneo i iskrenu odanost i ljubav za svoju profesiju. A to je u njegovom slučaju značilo i brigu da se ta profesija, koja se zove „politički karikaturista“, redovno obnavlja mladim i talentovanim ljudima
Ali je i dalje to bila karikatura koja je komentarisala realnost koristeći se filozofskim terminima i metaforama, bez konkretnih političkih figura i likova ili bar u najmanjoj mogućoj meri. Tito je, naravno, za karikaturiste bio nedodirljiva tema.
A onda se, devedesetih, dogodilo sve što se dogodilo. Ostaće zabeleženo da se, uz raspad i transformaciju države, Predrag Koraksić transformisao iz Goge u Koraksa i postao prvi karikaturista koji je posle Drugog svetskog rata, svojim karikaturama šefa države Slobodana Miloševića, njegove supruge i cele vladajuće kamarile ponovo u naše štampane medije uveo klasičnu, autentičnu političku karikaturu sa konkretnim likovima najvažnijih i najodgovornijih političara.
Pokušavam da budem objektivan Zemunac, ali ne mogu da se otmem utisku da njegova vrcavost, oštrina, duh, brzina i refleks vuku svoje poreklo sa ulica Zemuna
Ta činjenica i njegove briljantne, hrabre karikature koje je crtao bukvalno svakodnevno, što je još jedna novina koju je uveo, omogućile su mu, bez ikakve dileme, priveligiju da se taj istorijski period naše države nazove Koraksovo doba.
Biti vrhunski karikaturista podrazumeva, pored talenta, još jednu, nezaobilaznu
osobinu – ličnu hrabrost. To je ono što je Predraga Koraksića, Gogu ili Koraksa,
kako vam se više sviđa, tako visoko podiglo na medijskom nebu Srbije, među njegovim kolegama i u svesti ove nacije.
Nikad, ni u boljim vremenima, nije pravio kompromise
Nikada nije pravio kompromise sa svojim stavovima i uverenjima, šetao se iz redakcije u redakciju, čak i u boljim, takozvanim demokratskim vremenima, odbijajući da svoj talenat i svoje karikature stavi u službu nižih, srednjih ili viših opštih ciljeva i interesa, za koje nije mogao biti siguran da su i njegovi.
Uz raspad i transformaciju države, Koraksić se transformisao iz Goge u Koraksa i prvi je posle Drugog svetskog rata, karikaturama šefa države Slobodana Miloševića, njegove supruge i cele vladajuće kamarile, ponovo u naše medije uveo političku karikaturu sa konkretnim likovima najvažnijih i najodgovornijih političara
Dobro je imati terapeuta koji vam svakoga jutra svojim duhom, hrabrošću i istrajnošću pomaže da duboko udahnete i nastavite dalje, ali bi još bolje bilo kada bi svako usvojio makar delić neprocenjivih osobina ovako visokog uzora i po njima se ponašao. Mnogo bismo brže i lakše isplivali iz mulja u kojem se valjamo.
Predrag Koraksić nastavio je da se sa istom energijom i žarom bori i u ovom, 14 godina dugom produžetku sumanutih vremena. Neće, nažalost, biti prisutan, ali sam siguran da je otišao sa svešću da će se i ovaj nastavak ludila koje živimo, završiti na isti način. Zahvaljujući i njemu.
Kreator našeg besmisla izjavio je jednom da se dva puta u životu napio od sreće – jednom kada je Zvezda osvojila Kup šampiona i drugi put kada je ubijen Zoran Đinđić. Evo mu prilike da to učini još jednom i obogati listu nepočinstava. Otišao mu je nepokolebljiv kritičar i neprijatelj. Ukoliko, naravno, poveruje da sada može mirno da spava
Kreator ovog našeg besmisla izjavio je jednom da se dva puta u životu napio od sreće – jednom kada je Zvezda osvojila Kup šampiona i drugi put kada je ubijen Zoran Đinđić. Evo mu prilike da to učini još jednom i obogati listu svojih nepočinstava. Otišao mu je nepokolebljiv kritičar i neprijatelj. Ukoliko, naravno, u svom ludilu ne poveruje da sada može mirno da spava.
