Danas uglavnom poznat po mitskoj Plavoj grobnici, pesmi posvećenoj stradanjima srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu, Milutin Bojić je zapravo bio izuzetno plodan i profilisan pisac. Doživevši veliku slavu već sa svojom prvom dramom Kraljeva jesen (1913), pozdravljen od samog Jovana Skerlića kao izvanredan talent, Bojić kao svoju drugu dramu nudi Narodnom pozorištu upravo Gospođu Olgu. Prvi svetski rat je omeo njeno izvođenje, a Bojić će nakon povlačenja sa srpskom vojskom preko Albanije svoj kratki život okončati na Krfu, preminuvši od posledica tuberkuloze. Imao je svega dvadeset pet godina.
U piščevom povelikom opusu koji broji stotine pesama, drame, kritičke tekstove, Gospođa Olga zauzima posebno mesto, predstavljajući za mnoge našu prvu „građansku dramu“. Kako nas s pravom u kratkom, odličnom tekstu u programu podseća dramaturg predstave Đorđe Kosić, stvari ipak nisu tako jednostavne. Dok je naš poznati teatrolog i dramski pisac Jovan Hristić smatrao da je drama, da je izvedena, mogla da bude prekretnica u razvoju domaće dramske književnosti, dotle Petar Grujičić, dramaturg i teatrolog, podseća da cinizam i „tamna boja“ likova, posebno lik Gidre, čine da se određenje drame kao građanske stavi pod znak pitanja. To se posebno potcrtava imajući u vidu da je sam autor odredio Gospođu Olgu kao „komediju u tri čina“ (?!).
Sam zaplet, o advokatskoj porodici koju godinama izdržava ljubavnica pater familijusa, i koja u momentu odvijanja radnje želi da svoju ćerku uda za advokatovog sina (dočim su oni verovatno brat i sestra), čime će konačno osigurati svoj društveni status, svakako se ne bi mogla, bar u današnjem korišćenju tog žanrovskog određenja, nazvati komedijom. Kosić, s pravom, dramu pre vidi u kontekstu francuskog naturalizma, te se upravo aspekt genetske transgresije „loše krvi“ gde skriveni nagoni i impulsi vladaju likovima i rukovode njihovim akcijama i odlukama uzima kao polazište u ovom novom tumačenju klasika u režiji Juga Đorđevića.
Pojavom suverene Nele Mihajlović drama dobija novu, uzbudljivu tenziju. Glumica svoj lik donosi slojevito, delikatno osvetljavajući sve senke unutrašnjeg života i ambicija te žene
Neko je rekao da ako ukinete aspekt novca kod Balzaka, čitava konstrukcija njegovog monumentalnog dela pašće u vodu. I u Gospođi Olgi sve se vrti oko novca – on je uslov za lagodan i bezbrižan život, on je oruđe moći, on je katalizator svih pomenutih nagona i instinkta likova koji očajnički pokušavaju da sačuvaju formu koja se na naše oči raspada. Verovatno najvažnija intervencija u samom tekstu jeste uvođenje poznate bajke U cara Trojana kozije uši kao ključ za razumevanje autorskog pristupa postavke. Kao što se nesrećni berberin bezuspešno trudi da skrije carevu tajnu, tako se i likovi drame trude da ono neizgovoreno ostane skriveno, da ne izađe na površinu, jer kada se to desi, kada se stvari nazovu pravim imenima, videćemo, povratka na staro više nema.
Đorđević izmešta radnju drame iz građanske udobnosti salona u pravu i metaforičnu močvaru (scenografija Dragana Purković Macan) koja na jednostavan ali efektan način potcrtava složene sile koje određuju naše likove. S jedne strane, ta ustajalost ne da likovima da se iščupaju iz determinisanosti svojih sudbina, ali s druge strane ona i omogućava skrivanje, kako onog što se zna, tako i onog što se upravo dešava. Ta močvara će nestati kada se stvari budu nazvale pravim imenom, kada iza građanske forme bude razgolićena sva sirovost želja i ambicija. U tom trenutku scena ostaje gotovo prazna, svetla u publici se uključuju, likovi ali i publika moraju da se suoče s dilemama koje će odrediti njihovu sudbinu. To je potcrtano i povremenim silaskom aktera u publiku, koji izgovaraju replike koje, ako smo dobro razumeli intenciju reditelja, mogu biti i naše.
Ljubiša Savanović tumači lik advokata Novakovića kao slabog i nesigurnog čoveka koji iza ambicije očuvanja društvenog ugleda krije prizemnu sebičnost pristajući i na svojevrsno „žrtvovanje“ sina zarad udobnosti i komfora. Slađana Zrnić pak donosi lik njegove žene kao duboko nesrećne osobe koja u pokušaju da spreči neminovno vidi poslednju priliku za častan život. Aleksandar Vučković je posebno uspešno ostvario složeni lik Gidre, svakako jedinstven u domaćoj dramaturgiji, gde iza lika naizgled nesrećnog mladića koji se buni protiv stanja stvari, kako se radnja razvija, sve jasnije otkrivamo besprizornog kalkulanta koji bi se samo „prodao“ što skuplje. Pojavom suverene Olge Nele Mihajlović drama dobija novu, uzbudljivu tenziju. Glumica svoj lik donosi slojevito, delikatno osvetljavajući sve senke unutrašnjeg života i ambicija te žene, a opet sve to čini sa unutrašnjom snagom i intenzitetom koji se retko viđa na sceni. Ta snaga želje će još jednom zavrteti i uzburkati taj ustajali svet dok ga gospođa Olga konačno ne uredi po svojoj volji. Ta promišljena, snažna a opet besprekorno precizna glumačka kreacija svakako će se još dugo pamtiti.
