Југославија је била резултат вековне тежње Јужних Словена да заједно и слободно живе у СВОЈОЈ држави. Идеја је била велика али смо ми били мали.
Осим заједничког неба и Сунца, остао нам је заједнички језик. А језик је стуб идентитета.
Наш језик !
Нажалост то је раширена заблуда прошлости. А „наш језик“ се зове просто – српски. Било је само наизглед лепо док је трајало (уз Голе отоке и сличне специјалитете комуниста) али није било реално очекивати да ће се рогови у врећи икада сложити и зато је распад био такав какав је био.
Треба гледати у будућност и полако покушати са изградњом трговине и културних веза а политику подела и заблуде прошлости оставити историји.
Нису сви ћацисти нацисти, много је преварених патриота.
Bio sam prinuđen da budem deo Prinudne uprave u Kombinatu za građevinske materijala sa pet fabrika i četiri rudnika sa sedištima uprave u „Đeneral Jankoviću“ i u Kačaniku. Godine 1996. kada sam došao na posao iz Skoplja (22 km.) pozvoa me je generalni direktor da me upozna sa Crnogorcem iz Titograda, i dodao je značajnim glasom: „Ovo je komandant Cnogorskih Belih Orlova“, pa zastao. A ja ni da trepnem. Pa produži: „Hoće da uzme rovokopač da ga remontuju u „Radoje Dakića“. Nisam ni kafu naručio. Izašli smo i ušli u beli Mercedes sa Dubrovačkom regitstracijom. Predstavo se da je zavšio dve godine studije na Mašinskom fakultetu u Skoplju i bavio se rvanjem. Bio je snažne građe, nisam ga pitao koje kategorije. Jer je bilo očigledno da nije moje. Vozeči, sa drugom rukom pokazao mi je revolver marke ZASTAVA, sa drvenom drškom. „A kakav ti revolver nosiš?“ Ogovorio sam: Nikakav. Moja odbrembena sila se nalazi na sredokraći između uma i srca. „Zar se ne bojiš Šiptara?!“ Verovatno ne, pa dodado; „A šta bi slamka međ vihorove“.
Pričao je kako su ušli u vilu Tereze Kesovije, te veliki plakar pun najskupljih bundi, te za druženje sa Arkanom i neke njegove zločinačke scene..!
Stigli smo u Kačanik. Sekretarica, vrlo lepa Albanka, udata za Srbina, ušla je da pita šta da nas posluži. Pre toga sam ga upoznao da ne držimo alkohol, jer sam i ja odve prinudno, kao gost. „Ovo je lepa žena. Ona je u tebe zaljubljena, mene nije ni pohgeledala!“ „Možda zato što nisam naoružan?“ Odgvorio sam mu.
Kada smo izašli da vidi rovokopač, govorio mi je: „Neka bače 50, 100. vreča mlevenog kreča, koliko će stati pored mašine“. „Tebao si to da kažeš u direkciji tamo je blagajna da platiš.“ „Ma raskusuraćemo se oko remonta.“ Kao da je primetio da mu ne verujem da ćemo ponovo videti rovokopač.
Prođe godina, a rovokopača nema i nema!
Dve godine pre bomardovanja dao sam otkaz na mestu tehničkog direktora Kombinata! Predesednik prinudne uprave bio je istovremeno i šef Policije u Uroševcu. Na mestu direktora u Kačaniku imenovao je svog rođaka. Zbog bombardovanja prestali su sa radom, pa je takav dao ključeve od kapije i direkcije vozaču teških rudarskih kamiona, koji uobičajeno dežura i taksira svojom „zastvom“, a i živi u blizini direkcije.
Naišla je opasna grupa ubica, ne znam da li su bili beli ili cnri orlovi? Predobar čovek Šefket Dema ni da pomisli šta če ga snaći! Otvorio im je kapiju, ubice su ušle i posedale na stepenice ispred direkcije i galamile jer su videli na terase stambenih zgrada u blizini sede članovi porodica sa decomi gledajau u njih. No ubzo su se zatorili sa spuštenim relotnama.
Jer su ubice započeli da kasape Šefket Demu od uha, jezika, ko je šta stigao, sekli su ga a jadni Šefket vrištao dok je mogao. A njegova porodica kukala i plakala zatvorena u kuću, bojeći se da će doći po njih.
ИСТИНE O ИСТОРИЈИ СРБА И СРБИЈЕ
Страдање моје породице у рату са Турском
и њеним инсталацијама на Балкану
(1371–20??)
Београд, 2024
Уместо увода
O P T U Ž U J E M
Emil Zola је optužio državnu vlast Francuske iz etičkih po
buda. No meni je srpska država nanela velika zla, te moja pobuna nije samo etičke već i ontološke prirode.
Meni je naneto veliko zlo, ali ja živim u nadi
jer nemam dva srca… Motavato (Crni Kotao), poglavica Južnih Čejena
Moto:
Za godinu i pol smanjili smo dugove Jugoslavije sa 21 i pol na 12,2 milijarde dolara. I za to vrijeme formirali smo rezerve od 10,5 milijarde. Jugoslavija je zemlja bratstva i jedinstva. Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi.
Predsednik Izvršnog veća (Vlade) SFRJ Ante Marković, 1990.
Nije ni pomislio da će Srbija biti okupirana i izrabljivana iznutra.
Ma da, Hrvati su zlato od ljudi, nisu iz Dubrovnika napadali na Popovo polje da ga ociste od Srba sto su na kraju i uspeli. A nisu ni namerno pucali iz grada da izazovu JNA na odgovor sto je kasnije korisceno u propagandi. Kao, jadni dubrovcani, eto ni krivi ni duzni. Rat je rat i svasta se dogadja ali prva zrtva je uvek objektivnost.
Jeste jeste Vuče .. u Dubrovniku je moćna JNA, sve sa mornaricom, morala da se brani od propagande lukavih latina Hrvata. Taj hrvatski napad je bio tako jak, pa je mudra komanda JNA morala da prihvati još i da joj čast i leđa čuvaju i odredi teritorijalaca koji su telima branili Boku Kotorsku, i odredi ljutih Trebinjaca pod komandom jednog kamiondžije .. i tako 240 dana.
Nije tebi lako .. da sačuvaš takvu objektivnost.
Pozdrav gdji Stankovic i njenoj knjizi «Takva su vremena »
Pre više od trideset godina, JNA i drugi sljedbenici Slobodana Miloševića, crnogorski rezervisti i ostali, krenuli su da osvajaju i ruše Dubrovnik, biser Mediterana, Evrope i svijeta. Pa je uslijedilo razaranje Vukovara i dalje sve po redu. Kada su Karadžićevog načelnika Trebinja tog vremena Božidara Vučurevića pitali šta on misli o razaranju Dubrovnika, Vučurević je odgovorio:
– Sagradićemo mi i ljepši i stariji Dubrovnik !
Pozdrav i tebi ali Dubrovnik je problem Mila Đukanovića i Crne Gore. Srbija sa tim nema nikakve veze. Nije TO Srbije orgijala po Konavlima. Odhebite malo od nas.
Naravno da je Srbija odgovorna. Moskva > Beograd > _______ (upisi dalje). To je redosled, to je komandni lanac.
Krhko, ne može dublje! Hvala vam.
Hrvati su srušili most u Mostaru i sagradili novi i stariji.
Југославија је била резултат вековне тежње Јужних Словена да заједно и слободно живе у СВОЈОЈ држави. Идеја је била велика али смо ми били мали.
Осим заједничког неба и Сунца, остао нам је заједнички језик. А језик је стуб идентитета.
Наш језик !
Нажалост то је раширена заблуда прошлости. А „наш језик“ се зове просто – српски. Било је само наизглед лепо док је трајало (уз Голе отоке и сличне специјалитете комуниста) али није било реално очекивати да ће се рогови у врећи икада сложити и зато је распад био такав какав је био.
Треба гледати у будућност и полако покушати са изградњом трговине и културних веза а политику подела и заблуде прошлости оставити историји.
Нису сви ћацисти нацисти, много је преварених патриота.
Bio sam prinuđen da budem deo Prinudne uprave u Kombinatu za građevinske materijala sa pet fabrika i četiri rudnika sa sedištima uprave u „Đeneral Jankoviću“ i u Kačaniku. Godine 1996. kada sam došao na posao iz Skoplja (22 km.) pozvoa me je generalni direktor da me upozna sa Crnogorcem iz Titograda, i dodao je značajnim glasom: „Ovo je komandant Cnogorskih Belih Orlova“, pa zastao. A ja ni da trepnem. Pa produži: „Hoće da uzme rovokopač da ga remontuju u „Radoje Dakića“. Nisam ni kafu naručio. Izašli smo i ušli u beli Mercedes sa Dubrovačkom regitstracijom. Predstavo se da je zavšio dve godine studije na Mašinskom fakultetu u Skoplju i bavio se rvanjem. Bio je snažne građe, nisam ga pitao koje kategorije. Jer je bilo očigledno da nije moje. Vozeči, sa drugom rukom pokazao mi je revolver marke ZASTAVA, sa drvenom drškom. „A kakav ti revolver nosiš?“ Ogovorio sam: Nikakav. Moja odbrembena sila se nalazi na sredokraći između uma i srca. „Zar se ne bojiš Šiptara?!“ Verovatno ne, pa dodado; „A šta bi slamka međ vihorove“.
Pričao je kako su ušli u vilu Tereze Kesovije, te veliki plakar pun najskupljih bundi, te za druženje sa Arkanom i neke njegove zločinačke scene..!
Stigli smo u Kačanik. Sekretarica, vrlo lepa Albanka, udata za Srbina, ušla je da pita šta da nas posluži. Pre toga sam ga upoznao da ne držimo alkohol, jer sam i ja odve prinudno, kao gost. „Ovo je lepa žena. Ona je u tebe zaljubljena, mene nije ni pohgeledala!“ „Možda zato što nisam naoružan?“ Odgvorio sam mu.
Kada smo izašli da vidi rovokopač, govorio mi je: „Neka bače 50, 100. vreča mlevenog kreča, koliko će stati pored mašine“. „Tebao si to da kažeš u direkciji tamo je blagajna da platiš.“ „Ma raskusuraćemo se oko remonta.“ Kao da je primetio da mu ne verujem da ćemo ponovo videti rovokopač.
Prođe godina, a rovokopača nema i nema!
Dve godine pre bomardovanja dao sam otkaz na mestu tehničkog direktora Kombinata! Predesednik prinudne uprave bio je istovremeno i šef Policije u Uroševcu. Na mestu direktora u Kačaniku imenovao je svog rođaka. Zbog bombardovanja prestali su sa radom, pa je takav dao ključeve od kapije i direkcije vozaču teških rudarskih kamiona, koji uobičajeno dežura i taksira svojom „zastvom“, a i živi u blizini direkcije.
Naišla je opasna grupa ubica, ne znam da li su bili beli ili cnri orlovi? Predobar čovek Šefket Dema ni da pomisli šta če ga snaći! Otvorio im je kapiju, ubice su ušle i posedale na stepenice ispred direkcije i galamile jer su videli na terase stambenih zgrada u blizini sede članovi porodica sa decomi gledajau u njih. No ubzo su se zatorili sa spuštenim relotnama.
Jer su ubice započeli da kasape Šefket Demu od uha, jezika, ko je šta stigao, sekli su ga a jadni Šefket vrištao dok je mogao. A njegova porodica kukala i plakala zatvorena u kuću, bojeći se da će doći po njih.
ИСТИНE O ИСТОРИЈИ СРБА И СРБИЈЕ
Страдање моје породице у рату са Турском
и њеним инсталацијама на Балкану
(1371–20??)
Београд, 2024
Уместо увода
O P T U Ž U J E M
Emil Zola је optužio državnu vlast Francuske iz etičkih po
buda. No meni je srpska država nanela velika zla, te moja pobuna nije samo etičke već i ontološke prirode.
Meni je naneto veliko zlo, ali ja živim u nadi
jer nemam dva srca… Motavato (Crni Kotao), poglavica Južnih Čejena
Moto:
Za godinu i pol smanjili smo dugove Jugoslavije sa 21 i pol na 12,2 milijarde dolara. I za to vrijeme formirali smo rezerve od 10,5 milijarde. Jugoslavija je zemlja bratstva i jedinstva. Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi.
Predsednik Izvršnog veća (Vlade) SFRJ Ante Marković, 1990.
Nije ni pomislio da će Srbija biti okupirana i izrabljivana iznutra.
Ma da, Hrvati su zlato od ljudi, nisu iz Dubrovnika napadali na Popovo polje da ga ociste od Srba sto su na kraju i uspeli. A nisu ni namerno pucali iz grada da izazovu JNA na odgovor sto je kasnije korisceno u propagandi. Kao, jadni dubrovcani, eto ni krivi ni duzni. Rat je rat i svasta se dogadja ali prva zrtva je uvek objektivnost.
Jeste jeste Vuče .. u Dubrovniku je moćna JNA, sve sa mornaricom, morala da se brani od propagande lukavih latina Hrvata. Taj hrvatski napad je bio tako jak, pa je mudra komanda JNA morala da prihvati još i da joj čast i leđa čuvaju i odredi teritorijalaca koji su telima branili Boku Kotorsku, i odredi ljutih Trebinjaca pod komandom jednog kamiondžije .. i tako 240 dana.
Nije tebi lako .. da sačuvaš takvu objektivnost.
Pozdrav gdji Stankovic i njenoj knjizi «Takva su vremena »
Pre više od trideset godina, JNA i drugi sljedbenici Slobodana Miloševića, crnogorski rezervisti i ostali, krenuli su da osvajaju i ruše Dubrovnik, biser Mediterana, Evrope i svijeta. Pa je uslijedilo razaranje Vukovara i dalje sve po redu. Kada su Karadžićevog načelnika Trebinja tog vremena Božidara Vučurevića pitali šta on misli o razaranju Dubrovnika, Vučurević je odgovorio:
– Sagradićemo mi i ljepši i stariji Dubrovnik !
Pozdrav i tebi ali Dubrovnik je problem Mila Đukanovića i Crne Gore. Srbija sa tim nema nikakve veze. Nije TO Srbije orgijala po Konavlima. Odhebite malo od nas.
Naravno da je Srbija odgovorna. Moskva > Beograd > _______ (upisi dalje). To je redosled, to je komandni lanac.
Krhko, ne može dublje! Hvala vam.
Hrvati su srušili most u Mostaru i sagradili novi i stariji.