Pregovarački pokušaj trajnog prekida iranskog rata obećavao je visokim nivoom učesnika i njihovom spremnošću da prvi put u decenijama sednu direktno jedni naspram drugih, ali je posle intenzivna 21 sata prekinut bez dogovora preteći krhkom dvonedeljnom primirju i uvodeći krizu u period velike neizvesnosti.
Odluka Donalda Trampa da američka mornarica blokira tesnac Ormuz, iranske luke i da zabrani prolaz svakom brodu u međunarodnim vodama koji je platio „ilegalnu taksu“ Teheranu preti direktnim sučeljavanjem Irana i najveće američke armade okupljene na Bliskom istoku od vremena invazije Iraka 2003. godine.
To je uznemiravajući epilog pregovora u Islamabadu tokom kojih su SAD i Iran maksimalizovali svoje zahteve pa se pokazalo da maksimum ustupaka jedne strane nije ni minimum onoga što očekuje druga. Otvara se igra nerava ispunjena međusobnim optuživanjima za neuspeh, dok u Vašingtonu i Teheranu čekaju ko će prvi da trepne.
Trampova odluka da zabrani prolaz svakom brodu u međunarodnim vodama koji je platio „ilegalnu taksu“ Teheranu preti direktnim sučeljavanjem Irana i najveće američke armade okupljene na Bliskom istoku od vremena invazije Iraka 2003. godine
„Nismo mogli da stignemo do situacije u kojoj bi Iranci bili spremni da prihvate naše uslove“, izjavio je posle dana i noći pregovaranja u Islamabadu američki potpredsednik Džej Di Vens.
Kontroverzne poruke
Tramp, koji se hvali da je sprečio osam ratova, nastavio je da šalje konfuzne poruke. To što je na pregovore poslao Vensa i dvojicu svojih omiljenih emisara, Stiva Vitkofa i svog zeta Džareda Kušnera, tumačilo se kao pozitivan signal.
Onda je faktički dao ton pregovorima izjavom da mu je svejedno da li će uspeti ili ne pošto su SAD svakako ostvarile „totalnu i kompletnu“ pobedu u šestonedeljnom konfliktu, drugoj američko-izraelskoj agresiji na Iran od juna prošle godine.
Fingirao je nezainteresovanost da prekine rat koji se proširio Bliskim istokom, a blokadom tesnaca Ormuz izazvao je najveću globalnu naftnu krizu od 1970-ih. Ta izjava dodatno je podstakla nepoverenje Iranaca koji dobro pamte da je Tramp 2018. jednostrano raskinuo nuklearni sporazum, a usred ženevske runde pregovora o njegovoj obnovi ove godine naredio vojni udar.
Potpredsednik SAD Džej Di Vens nije uspeo da progura maksimalističke zahteve Amerike
Iako je šef Bele kuće, kao i izraelski premijer Benjamin Netanijahu, očekivao brzu pobedu njihovih superiornih armija, čak i pad režima u Teheranu, sve kalkulacije pokazale su se kao pogrešne pa je Vašington bio prisiljen da iranske pregovarače u glavnom gradu Pakistana prihvati kao ravnopravne i, pokazalo se, tvrde sagovornike.
Predsednik iranskog parlamenta Mohamed Baker Kalibaf i iskusni šef diplomatije Abas Aragči garantovali su ozbiljne namere da se sklopi sporazum u situaciji kada je iranski Vrhovni savet nacionalne bezbednosti takođe proglasio „totalnu pobedu“ u „kukavičkom, ilegalnom i kriminalnom ratu protiv iranske nacije“.
Teheran je izašao sa svojom listom zahteva od 10 tačaka za koju kaže da je napisana u skladu sa „herojskom fleksibilnošću“ o kojoj je govorio ubijeni iranski vrhovni vođa Ali Hamnei.
Kontradiktoran kao sve vreme rata, Tramp je prvo rekao da je taj plan „dobar radni osnov“ za razgovore. Onda se vratio svom planu od 15 tačaka očekujući da Iranci prihvate neke njegove zahteve za koje se unapred znalo da su Teheranu neprihvatljivi.
Pakistanski posrednici, premijer Šehbaz Šarif i komandant armije Asim Munir, nisu mogli da doprinesu savladavanju dubokog nepoverenja i otvorenog neprijateljstva koji karakterišu odnose SAD i Irana od vremena islamske revolucije 1979. Sve je dodatno iskomplikovano odlukom Izraela – koji nije bio prisutan u Islamabadu – da saopšti da primirje ne važi za Liban, suprotno iranskom zahtevu da se prekinu sukobi na svim frontovima Bliskog istoka.
Da li diplomatski krah znači obnovu bombardovanja Irana i iranskih uzvratnih udara po Izraelu i zemljama Zaliva? Vens je nagovestio da je Vašington otvoren za postizanje sporazuma, pod američkim uslovima. Teheran odbija diktat.
Tramp je pod velikim pritiskom da pre svega zbog nafte prekine rat u koji je ušao olako prihvatajući upozorenja izraelskog premijera o „neposrednoj iranskoj opasnosti“ – koja nigde nije dokazana i podseća na fabrikovanje argumenata koje je Džordž V. Buš 2003. koristio za invaziju Iraka.
Tramp je shvatio da, ako ne želi da bude optužen za zločine protiv čovečnosti, nije u stanju da ostvari apokaliptične pretnje da će Iran vratiti u „kameno doba“ i da će persijska dva i po milenijuma stara civilizacija „umreti u danu“. Naftna kriza navela ga je da pregovara.
Ormuz je postao fokusna tačka agresije na Islamsku Republiku koja odbija da prekine blokadu dok se ne postigne trajno primirje. Tramp je u poznatom stilu svoje biznis-diplomatije nudio zajedničku američko-iransku firmu koja bi naplaćivala plovidbu kroz Ormuz. Sada je svoju misiju „u korist svih zemalja sveta“ usmerio ka čišćenju iranskih mina po Persijskom zalivu i nije propustio da poruči da zemlje poput Kine, Japana, Južne Koreje, Francuske ili Nemačke „nemaju hrabrosti ili volje da to obave same“.
Gde je danas „hrabri“ američki predsednik, samoproglašeni mirotvorac kome su razni levičarski zaverenici uskratili Nobela za mir?
Suprotstavljene pozicije
Tramp je u hodu menjao ciljeve Operacije „Epski bes“, da bi ih konačno definisao: onemogućiti da Iran ikada proizvede nuklearno oružje; zabrana obogaćivanja uranijuma; temeljno ograničavanje iranskog programa balističkih raketa; neutralisanje iranske mornarice; obavezivanje Teherana da neće podržavati razne grupe po Bliskom istoku. U pozadini je ideja da se stvore uslovi da Iranci obore svoj režim.
Nasuprot tome stoje zahtevi Irana: američke garancije da više neće biti agresije; ukidanje sankcija; prekid vatre na svim frontovima, uključujući Liban; nastavak iranske kontrole Ormuza; priznavanje prava na obogaćivanje uranijuma; isplata ratnih reparacija i povlačenje američkih snaga sa Bliskog istoka.
Tramp je obećavao da će rat biti završen za dve-tri nedelje, a nekoliko sati pošto je objavio primirje, tvrdio je da je tokom šest nedelja sve ciljeve ostvario. Realnost je mnogo komplikovanija.
Tramp je, kao i Netanijahu, posle zajedničke vojne operacije „Ponoćni čekić“ juna 2025. uveravao da su iranska nuklearna postrojenja „potpuno uništena“. Doskorašnja vojna dejstva jesu bila više usmerena protiv iranskih vojnih kapaciteta nego na nuklearnu infrastrukturu, ali ona i dalje postoji. Gde se krije 440 kilograma obogaćenog uranijuma?
U Vašingtonu neko vreme nisu isključivali slanje kopnenih trupa čiji bi zadatak bio da pronađu uranijum, ali izgleda da su preovladali racionalni argumenti onih koji su upozoravali na ogroman rizik takve akcije. Tramp je precizirao da će tokom pregovora raditi na tome da se, zajedno sa Iranom, „otkopa i ukloni“ sav duboko ukopan obogaćeni uranijum.
„Činjenica je da želimo da vidimo pozitivno obavezivanje da oni neće tragati za nuklearnim oružjem i da neće tražiti načine koji bi im omogućili da brzo dođu do nuklearnog oružja“, izjavio je pred odlazak iz Islamabada Vens. Nova potvrda udaljenih stavova: Iran godinama demantuje ambiciju da proizvede atomsku bombu, ali ne odustaje od prava da obogaćuje uranijum za mirnodopsku upotrebu. Jaz je ostao nepremostiv.
Iranske raketni baraži jesu bili proređeni u poređenju sa prvim danima rata, ali sve do prekida vatre nisu prekinuti. Pokazalo se da Iran ima dovoljno raketa i dronova da gađa ciljeve po Zalivu i da „buši“ izraelsku Gvozdenu kupolu primoravajući Izraelce da svakodnevno sate provode po skloništima.
Izjava sekretara za rat Pita Hegseta da su raketni program, lanseri i zalihe „funkcionalno uništeni“ deluje kao samozavaravajuća iluzija. Iranska raketna industrija, koja minimalno zavisi od Kine ili Rusije, svakako je pretrpela ozbiljne štete, ali daleko od toga da je uništena.
Libanski limb
Tramp je takođe obećao da će uništiti iransku mornaricu. Sekretar Hegset i načelnik združenog generalštaba general Den Kein tvrde da 90 odsto iranske flote leži na dnu Arapskog (izbegavaju da kažu Persijskog) zaliva: 150 brodova, polovina malih borbenih čamaca koje koristi Islamska revolucionarna garda i 28 postavljača mina.
Verovatno je da su na tom planu agresori ostvarili najveće uspehe, ali uprkos tome Iran je efikasno blokirao tesnac Ormuz kroz koji dnevno prolazi petina svetskog izvoza nafte. Čak dve borbene grupe američkih nosača aviona nisu mogle da oslobode glavnu arteriju protoka svetske nafte.
Pokazalo se koliko je bilo naivno misliti da Iran neće paralisati Ormuz. To što Iran nije blokirao morski put u junu 2025, kada je prvi put napadnut, neobjašnjivo je zavaralo vojne stratege i planere.
Potcenjena je sposobnost Irana da vodi asimetrični rat. Teheran se brzo reorganizovao i umesto desetkovane mornarice se u Ormuzu oslonio na rakete i dronove. Svoju vojnu inferiornost u poređenju sa sofisticiranim armijama SAD i Izraela nadoknadio je ratom oko nafte koji je uzdrmao čitav svet. Ormuz je najjače iransko oružje, a SAD i Izrael nisu osmislili način da spreče da cena nafte vrtoglavo skoči na iznad 100 dolara po barelu.
Iranska mornarica je Pirova pobeda i debakl Netanijahuove procene da Iran nije u stanju da blokira Ormuz, što je bio ključan argument kojim je, kako piše Njujork tajms, Trampa nagovorio da se pridruži vojnoj operaciji.
Ormuz je najjače iransko oružje, a SAD i Izrael nisu osmislili način da spreče da cena nafte vrtoglavo skoči na iznad 100 dolara po barelu
Tramp je početkom rata tvrdio da će SAD obezbediti da proiranski „regionalni teroristi“ više neće moći da destabilizuju region. Iako ih nije imenovao, jasno je da se to odnosilo na Hezbolah u Libanu, Hute u Jemenu, šiitske milicije u Iraku i, u manjoj meri, na Hamas u Gazi. Američki zahtev da Iran obustavi podršku svojim saveznicima osuđen je na odgovor Teherana koji je uvek demantovao da vojno i finansijski podržava grupe iz Osovine otpora.
Rat je bio isključivo fokusiran na Iran, mada je Izrael proširio njegove frontove velikim vazdušnim i kopnenim operacijama po Libanu – čime je ugrozio diplomatske napore u Islamabadu.
Da li je Liban uključen u sporazum, kako tvrde Iranci i pakistanski premijer, ili nije, kako kažu Amerikanci i Netanijahu? Ispostavilo se da je to bila prva velika prepreka u pregovorima.
O kakvom primirju mogu da razmišljaju stanovnici Libana gde je tokom najnovijih izraelskih operacija poginulo više od 2.000 ljudi? Samo u danu objavljivanja dogovora o prekidu vatre suočili su se sa najrazornijih 10 minuta od vremena izraelske opsade 1982. Tada je stradalo najmanje 300 ljudi, a velikih razaranja nije bio pošteđen ni Bejrut. Premijer Netanijahu sada još jednom pokušava da definitivno otkloni opasnost koja Izraelu preti od šiitskog Hezbolaha.
„Crna sreda“ izazvala je oštre osude francuskog predsednika Emanuela Makrona i šefice diplomatije EU Kaje Kalas, dodatno potvrđujući raskol između SAD i partnera u NATO koji nisu hteli da stanu u odbranu agresije koja je otvoreno kršila međunarodno pravo. Dodatno je urušen kredibilitet Amerike na globalnoj sceni.
Da li je Liban uključen u sporazum, kako tvrde Iranci i pakistanski premijer, ili nije, kako kažu Amerikanci i Netanijahu? Ispostavilo se da je to bila prva velika prepreka u pregovorima
Procenjuje da su Iran i grupe koje podržava po Bliskom istoku načete ali ne i dovršene. On bi da završi posao. Nada se da će ih dovoljno potisnuti stvaranjem sanitarnih kordona u Gazi, Siriji i Libanu – što podrazumeva da će poluratno stanje trajati.
Kako bi izbegao rizik da bude uvučen u haos Bliskog istoka iz koga pokušava da se izvuče, Tramp je od Netanijahua zatražio da snizi intenzitet bombardovanja i da otvori direktne pregovore sa vladom u Bejrutu kako bi Hezbolah bio razoružan. Netanijahu je nevoljno prihvatio Trampov zahtev, ali ponavlja da neće prekidati operacije u Libanu tokom dvonedeljnog primirja. Liban prihvata pregovore ali ponavlja da je prekid izraelskih napada preduslov dijaloga.
Konačno, cilj promene režima. Tramp je o tome govorio i tokom juna prošle godine a i na početku ovogodišnjih operacija. Ohrabrivao je Irance da napade iskoriste kao priliku da sruše vlast ajatolaha. „Na vama je da je uzmete. To je verovatno vaša jedina šansa u generaciji.“
Više od 90 miliona Iranaca ima mnogo povoda za nezadovoljstvo zbog režima koji brutalnom silom guši njihove zahteve za stabilni život i više socijalnih sloboda, ali okupili su se oko novog vrhovnog vođe ajatolaha Modžtabe Hamneija. Izrael je likvidirao njegovog oca i desetine političkih lidera i vojnih komandanata u nadi da će stvoriti uslove za promenu režima. Pokazalo se koliko je naivno očekivati da će iranski narod izaći na ulice dok padaju američke i izraelske bombe.
Nije ostvaren cilj da iranski režim padne i da Islamska Republika prihvati bezuslovnu kapitulaciju. Agresori su za protivnika dobili još tvrđu vlast u Teheranu, koja se brzo konsolidovala posle prvobitnog šoka.
Gubitak za sve
Amerikancima bi bilo bolje da su se setili Avganistana i Iraka, ali nadmena sila i osećaj hibrisa ne dozvoljavaju Trampu racionalno razmišljanje. Vašington je bio uljuljkan u uverenju da svi putevi vode ka iranskoj predaji, ali pokazalo se da to nije logika koja može da se primeni na zemlju koja ima svoje kalkulacije, koja je naučila da živi pod sankcijama i pritiscima.
Suviše je to malo da bi Tramp proglasio pobedu u ratu koji je Amerikance koštao milijardu dolara dnevno.
Iran takođe proglašava pobedu. Umesto kapitulacije, režim u Teheranu nametnuo se kao ravnopravan partner u pregovorima potvrđujući status regionalne sile. Cena je visoka. Desetkovano rukovodstvo, civilne žrtve, oslabljena vojska i Revolucionarna garda, ogromna razaranja. Poremećeni odnosi sa susedima u Zalivu koji su bili na putu normalizacije. Vlast posle proglašene pobede tek čeka političko i ekonomsko suočavanje sa stanovništvom koje je rat nesumnjivo frustrirao. Nedovoljno za veliku pobedu.
Netanijahu je sada u fokusu zbog odbijanja da prihvati prekid vatre u čitavom regionu i najave da će „Izrael pod mojim rukovodstvom nastaviti da se bori protiv iranskog terorističkog režima i njegovih saveznika“. Iako, za razliku od Trampa, ima podršku većinske izraelske javnosti da nastavi rat, ni Netanijahu nije ostvario proklamovane ciljeve.
Prošlog juna je posle 12-dnevnog rata slavio „istorijsku pobedu koja će se slaviti generacijama“, a sada je ponovo pokušao da uništi – već uništeni – iranski nuklearni program. Nije promenio režim u Teheranu. Kolekcija praznih obećanja.
Šta će Netanijahu moći da ponudi biračima na izborima čiji je najkasniji termin 27. oktobar? Nije ostvario „uništenje“ Hamasa po cenu od 70.000 ubijenih Palestinaca i poternice zbog ratnih zločina koju je izdao Međunarodni krivični sud. Nije „uništio“ Hezbolah. Napadi na Iran dodatno izoluju Izrael na međunarodnoj sceni. Možda će posle decenijske strategije oslonca na silu, Izraelci konačno shvatiti da im „Gospodin bezbednost“ nije doneo sigurnost. Netanijahu bi mogao da bude veliki gubitnik ovog rata.
Potapanje američkih ambicija
Neuspeh pregovora u Islamabadu i neizvesna plovidba Ormuzom povećavaju opasnost da Trampova Amerika doživi sudbinu dve najveće kolonijalne sile Bliskog istoka u vreme Suecke krize 1956. Velika Britanija, Francuska i Izrael pokrenuli su tada rat protiv Egipta nakon odluke predsednika Gamala Abdela Nasera da nacionalizuje Suecki kanal. Trojna agresija, čiji je cilj bio obaranje režima u Kairu, završila se intervencijom SAD i Sovjetskog Saveza. Amerika je od tada postala dominantna sila Bliskog istoka. Sedam decenija kasnije, lako bi moglo da se dogodi da u tesnacu Ormuz potonu američko-izraelske ambicije da eliminišu Iran i ostvare potpunu kontrolu nad Bliskim istokom.
Pod izgovorom da je cilj uništenje Hezbolaha, Izrael neselektivno bombarduje Liban
Tramp je pokazao da ne poznaje neprijatelja protiv koga ratuje. Pošto nije odoleo izazovu spektakla nadmoćne sile, završio je upleten u mrežu sopstvenih ambicija i konfuznih planova. Preostalo mu je da proglašava trijumf u ratu u kome je ostvario neke taktičke pobede, ali ne i deklarisane ključne ciljeve, ratu koji je energetski uzdrmao čitav svet, podelio Ameriku i njegovu republikansku bazu i još jednom uzdrmao NATO savezništvo.
Niko nije očekivao da se problemi u Islamabadu reše za jedan dan, ali niko nije očekivao i da će propasti za manje od 24 sata. Ulazimo u novu fazu neizvesnosti koja će dati odgovor na pitanje da li je ovo samo pauza u ratu ili put ka stabilnosti regiona.
