Odavno jedna knjiga nije privukla toliko pažnje kao zapisi Jelene Trpković od 1989. do 2006. Godine, koje je oblikovala pod naslovom Takva su vremena. Taj naslov moram odmah da objasnim. Krajem juna 1995. godine u Dubrovniku ide kolona dece iz vrtića, dvoje po dvoje i pevaju: „Kad porastem, klaću Srbe“. Slaven Tolj, Dubrovčanin, hrvatski vizuelni umetnik, čiji je sin u toj koloni, sedi u Gradskoj kavani i ugleda tu sliku. Ustaje od stola i prilazi vaspitačici: „Da li ste vi normalni? Da li imate mozga u glavi? Ja ne želim da moje dijete kolje nikoga kad poraste! Ni pile! Razumijete li?“ Vaspitačica je slegla ramenima i odgovorila mu: „Takva su vremena.“
O tim vremenima slikarka Jelena Trpković svedoči na nešto manje od 300 stranica. Vremenima za koje bi mnogi najradije da ih zaborave, jer su poganim rečima i zlodelima učestvovali u njima. Ali autorki ove knjige nije cilj da se obračunava sa bilo kime. Ona beleži i ispisuje stranice o godinama u kojima je njen suprug, pesnik Milan Milišić, ubijen tokom opsade Dubrovnika od strane JNA i crnogorskih zlikovaca (Milo Đukanović se kao predsednik Crne Gore izvinjavao Hrvatima zbog toga), ali najviše o svom životu posle toga.
Ko je Jelena Trpković? Dete iz dobre kuće, ima stariju sestru Vesnu, na ulici se družila s decom političara, ambasadora i s dorćolskim krimosima, a posle htela da ide u dizajnersku školu. Nije joj se dalo, pa je promenila četiri gimnazije, a nijednu nije završila. Mama Jelisaveta je imala razumevanje za njenu ljubav prema slikarstvu i odvela je u Šumatovačku ulicu gde je tri godine išla na pripremu za prijemni za Fakultet likovnih umetnosti. I tu je počeo njen život, tu je našla sebe. Diplomirala je u klasi Stojana Ćelića, potom prijateljevala s njim, a od profesora po dobrom pamti Radomira Reljića. Od 1980. do 1998. godine živela je u Dubrovniku, od 2000. do penzije bila je redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Knjiga koju je napisala retka je i dragocena kao malo koje literarno svedočenje o događajima iz novije istorije. U Pogovoru, pisac Miljenko Jergović je rekao i ovo:
„Nigdje kao u njezinom dnevniku ne saznaje se kako je počinjao i od čega se sve sastojao rat u Dubrovniku. Njezin dnevnik autentični je spomenik stradanja tog grada… Nisu meci i granate, nisu zapaljeni gradski krovovi, ni raskomadana ljudska tijela, nisu izbjeglice materijal za autentični spomenik stradanja grada, nego su materijal ljudi koje je zlo izmijenilo i sebi prispodobilo. Jelena Trpković uspijeva prenositi detalje njihovih strašnih preobražaja upravo zato što ona nikad i nigdje nije žrtva, ne osjeća se tako, pa se tako ni ne predstavlja, niti ona kani sebe prikazati dobrom i ispravnom. Ona je promatračica, ona živi svojim drukčijim životom, i izbjegava išta reći o vlastitoj patnji.“
U knjizi govorite o nekoliko verzija smrti vašeg supruga Milana Milišića, a bilo ih je…
Ja pišem o verzijama koje se nisu pojavile u javnosti. Ibrahim Hadžić ima 18 verzija. Recimo, tadašnji Radio Titograd je objavio da je Milan poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ali kad smo kod Crne Gore, Tea Gorjanc Prelević, izvršna direktorka Akcije za ljudska prava, napravila je intervjue s više od trideset crnogorskih ’junaka’ koji su išli na Dubrovnik. I na osnovu tog dokumentarnog materijala nastala je predstava koja se zove Smrt u Dubrovniku. Igrana je u Kotoru, Podgorici, Sarajevu, Splitu, Beogradu i u Dubrovniku. Ali, u Dubrovniku im nisu dali da igraju u teatru Marin Držić, već u kinu Sloboda, i ispraćeni su ovacijama.
Prvi put posle toliko godina, stavila sam u prvi plan sebe i svoje prolaženje kroz rat. Kada sam iz Dubrovnika dolazila u Beograd, dešavalo se da me nazivaju raznim imenima. Da sam srbomrzac, neprijatelj Srbije, hrvatski plaćenik, špijun… u Dubrovniku sam bila pod lupom u suprotnom smeru
Prošlo je 35 godina od užasa koji je počinjen u Dubrovniku, ali nezvanični zid ćutanja i dalje traje…
Razgovarala sam s mladim ljudima koji su igrali u toj predstavi, oni nemaju pojma šta se dešavalo pre 35 godina, ni šta su njihovi roditelji tada radili. U razgovoru s Teom, ti „junaci“ koji su upadali u Dubrovnik, objašnjavali su da su ćutali o tome što su radili jer ih je bilo sramota! Kakvo je to opravdanje! Stide se da priznaju krivicu, kao deca. Junaci! Bila sam među prvima koji su izašli iz Dubrovnika i o mukama Grada u opsadi pričala javno. A onda sam osetila da nemam više šta da kažem. Da treba da privedem kraju priču i posvetim se slikama koje su me čekale. Mada nisam više ista osoba i povratak je đavolski težak. Ostale su beleške, zapisi s mnogih putovanja kroz bivšu nam zemlju koja se raspadala, papirići na kojima sam beležila viđene užase, apsurde i susrete i htela sam da ih spojim u celinu i da sa njima završim taj period života. Dve godine sam radila ovu knjigu i sada mogu da se vratim slikama. Mada, vidim kada knjiga počinje da živi svoj život, ljudi me uveliko zovu, neke je vratila u te ružne godine, neki bi da komentarišu, ima i uvređenih, neki je hvale. Nisam očekivala takav odjek. Nije lako pobeći.
Zaplakali ste na promociji?
Bilo je mnogo ljudi, morali su da donose nove stolice, stajalo se. Govorili su Dragan Stojković, urednik i izdavač Most Art Jugoslavija, Đuro Tadić, suizdavač koji ima svoju izdavačku kuću Udruga Kultura Vrijednosti iz Siska, htela sam da imam jednog izdavača iz Srbije i jednog iz Hrvatske, obavezno. Bili smo tu i pričali o knjizi i mom radu i slikarka Ivana Dragutinović Sokolovski i publicista Tomislav Marković i ja, moderator istoričarka Dubravka Stojanović, delove iz knjige čitao je glumac Sergej Trifunović. Bila sam mrtva hladna dok Sergej nije počeo da čita. Tada je brada počela da mi se trese, suze su krenule. Plakali su i ljudi iz publike i talas plača se proširio kao da smo svi bili pod nekom zajedničkom katarzom.
Šta je bio glavni razlog da posle toliko godina svoje papiriće, beleške, učinite dostupnim javnosti?
Prvi put posle toliko godina, stavila sam u prvi plan sebe i svoje prolaženje kroz rat. Kada sam iz Dubrovnika dolazila u Beograd, dešavalo se da me nazivaju raznim imenima. Da sam srbomrzac, neprijatelj Srbije, hrvatski plaćenik, špijun… u Dubrovniku sam bila pod lupom u suprotnom smeru. Nisam htela da se ovom knjigom pravdam od toga, već da ljudi vide koliko se nepromišljeno prozivaju ljudi i etiketiraju. Da se vidi kroz šta ljudi prolaze u takvim situacijama, kroz šta prolazi nevin čovek koji je postao kolateralna šteta. Prvi put sam sebe izvukla u prvi plan, moje doživljaje i moj život, i sve ono što mi se događalo kao posledica Milanove pogibije i ono što je bio produkt zlih vremena. Sećam se i kada sam predavala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pamtim te poglede, prebacivanja, neverice i zluradosti, i na slavama, rođendanima…
Uz to je išao i vaš građanski aktivizam, koji takođe nije bio na ceni kod nacionalno osvešćenih Srba, Hrvata i drugih naroda početkom devedesetih.
Nigde nije bio na ceni, kako vi kažete, mada postoje i mnogo neprijatnije reči za ponašanje ljudi i vlasti prema nama koji smo bili protiv rata početkom devedesetih. Sve što se događalo s bombardovanjem Dubrovnika, s užasnim ubistvima, s hladnjačama… sve je to bilo toliko jako da su ljudi bežali od toga. Bežali su u negiranje, u nedoumicu, u laž, u udobnost svojih fotelja, u ono što im je plasirano preko televizije. U Sarajevu su nipodaštavali našu bitku s vlašću, u Hrvatskoj takođe. Mali broj ljudi je znao koliko je to dragoceno.
Sve što se događalo s bombardovanjem Dubrovnika, s užasnim ubistvima, s hladnjačama… sve je to bilo toliko jako da su ljudi bežali od toga. Bežali su u negiranje, u nedoumicu, u laž, u udobnost svojih fotelja, u ono što im je plasirano preko televizije
Vaša knjiga je puna dokumentarnih svedočenja, podataka, trenutaka od kojih podilazi jeza. A vi, kao da se niste plašili ni bombardovanja, a ni ustaša u Dubrovniku pred kojima ne smete da progovorite ekavicu, a to ipak činite?
U takvom stanju, senzibilitet vam neverovatno radi. Intuicija vam postaje najbolji saveznik. Dobijate neku zaštitnu auru, kao od balona, i osećate se kao da vam se ništa ne može desiti. Idete podignute glave i osećate da vam niko ništa ne može. Tako vam se izoštre čula da iz gesta čoveka osetite kakav je, na šta je spreman. To je, valjda, borba za preživljavanje. Stalno osluškujete. Čujete gde je pala granata, prepoznajete svako oružje… Sve sam to znala, i srećom zaboravila. Onog trenutka kada je taj balon pukao, spakovala sam se i otišla iz Dubrovnika, jer sam postala ranjiva. U Beogradu sam to bila manje, ali takođe je bolelo. Nisam to prikazivala ni u Dubrovniku ni u Beogradu.
Kako danas izgleda vaš pregled kod kardiologa?
Ležim i lekar mi radi kardiogram. Kada je pomenuo koleginici da sam ja njegova stara pacijentkinja, ona iz Dubrovnika, na pomen Dubrovnik, pritisak mi je skočio na 160. Tada mi je rekao da svaki put kada podsvest reaguje na ono što sam preživela, doživim isti stres kao kada se to dogodilo. I zato dementni ljudi dugo žive jer nemaju sećanja i nemaju vraćanje stresa koje može da bude čak i jače kad ga se sećate, nego kad ste ga doživljavali.
Imenom i prezimenom pominjete u knjizi neke književne perjanice s početka devedesetih, uglavnom iz Srbije. Čini se da im Milan Milišić nije bio dovoljno veliki Srbin početkom devedesetih, kako su oni mislili da treba?
Ne dao vam Bog da ste bili u društvu i čuli kako Milan reaguje kada ga pitaju koje je nacionalnosti. Ima on jedan veliki esej O nacionalizmu. Kada je Milanu suđeno zbog verbalnog delikta, a njegov branilac Predrag Matvejević rekao da je Milan Srbin, Milan se opasno naljutio na njega i pitao ga zašto je to uradio, odakle mu pravo da uopšte pominje šta je po nacionalnosti, Matvejević je rekao: „Morao sam, jer će tako manje da te osude kao Srbina, da se ne kaže kako Srbi dobijaju veću kaznu od Hrvata!“ Milan je bio pravoslavac, vernik, išao je u crkvu, ali to je bila njegova lična stvar, nije dao da se time kalkuliše. Imao je mnogo prijatelja među franjevcima s kojima je danima razgovarao o veri, o Bogu. Ali o tome se ne priča, kao što ja mislim da se ne priča o tome koliko voliš svoju zemlju. To je isto kao kad bismo pričali koliko volimo svoju majku. I zato mi nije jasno kad neko ostane bez svoje zemlje, kako može da kaže da mu je svejedno. Ja sam volela Jugoslaviju kao što se vole svoji najbliži, kojima znaš sve loše osobine, ali ne ideš protiv njih, ne rasturaš ih u krvi.
To, početkom devedesetih, nije bilo popularno. Milanova žestoka osuda nacionalizma u pomenutom eseju mnogima nije bila po volji.
Milana su hteli da zloupotrebe. Svi. I to su radili. A niko u Srbiji ne želi da odgovori na pitanje šta će JNA u Dubrovniku. I bez obzira na to odakle je pala granata koja je ubila Milana, on je poginuo u bombardovanju Dubrovnika i to je osnova svega. Nisam znala šta da radim u trenutku kada sam ostala bez njega, ali sam znala da JNA nema pravo i ne treba da opkoli grad i puca po njemu, ni po jednom gradu. Bila sam okružena prijateljima, ljudima koji su mi se našli, pomogli, bilo je naravno i onih za koje sam mislila da su prijatelji, a pokazalo se ko su.
Blizak rođak, visoki vojni funkcioner je pokušao da vam pomogne da izađete iz Dubrovnika uz pomoć niških specijalaca, odbili ste.
Bila sam u Gradu, tako domaći zovu Dubrovnik, u ulici paralelnoj sa Stradunom, s ljudima koji su me tu sklonili, štitili, i kako ja da izađem a oni ostaju na milost i nemilost. Moj teča, taj visoki oficir, poslao je svoje najbolje ljude, niške specijalce, da me izvuku iz Grada. Naravno da nisam htela. Posle mnogo godina, moj brat od tetke, njegov sin od koga sam tražila dozvolu da objavim tu epizodu, dao mi je zeleno svetlo. Rekao mi je da on zna da bi njegov otac, moj teča, po komandnoj odgovornosti završio u Hagu da ga nije pokosio rak pluća. Još mi je rekao da je vođa onih niških specijalaca danas jedan od najvećih krimosa koji vladaju ovom zemljom. Kad sam to saznala, bilo mi je još draže što me takva osoba nije izvodila iz Dubrovnika, ne bih mogla pred sobom da se operem.
Ostale su beleške, zapisi s mnogih putovanja kroz bivšu nam zemlju koja se raspadala, papirići na kojima sam beležila viđene užase, apsurde i susrete i htela sam da ih spojim u celinu i da s njima završim taj period života. Dve godine sam radila ovu knjigu i sada mogu da se vratim slikama
I pored svega kroz šta ste prošli, niste se dali da vas bilo ko ponižava.
To je, kao u životu svakog od nas, ono što radimo, radimo svojim izborom i svojom voljom. Koliko ko može kao pojedinac. Ja sam odrasla uz rečenicu moje majke da nema bogova. I takav sam imala odnos prema ljudima. Možda sam zbog toga imala problem s profesorima kao autoritetima i nikada političare nisam dizala u nebesa. Umetnike jesam, obične ljude jesam i naravno, ljubavi. Na svim tim silnim granicama koje sam prelazila tih ratnih devedesetih, dok sam se susretala sa carinicima i razgovarala s njima kao s komšijama, prestao je strah i od carina i od policije. I opet sam pobedila strah. Bogovi ne postoje, pogotovu ne na granicama.
Ali, istina je da smo svi mi toliko ponižavani od devedesetih do danas, da niko od nas danas ne zna na čemu je. Tada se, devedesetih, nekako osećalo da će se stvari menjati, bila je neka promena u vazduhu, videli ste je, osetili. Ovo ludilo koje živimo poslednjih godina traje i melje nas. Kao da smo u stalnom mraku, posmatrači koji ništa dobro ne vide i nemoćni smo.
A studenti?
To što oni rade je velika stvar. Kada sam dvehiljadite godine došla na Akademiju umetnosti, prvo što sam kazala studentima je bilo: „Morate da znate da imate svoja prava i svoje obaveze. Prvo, morate da napravite studentski parlament, morate vi da se organizujete, ne mogu ja da rešavam vaše probleme. Morate sami da ih rešavate, a ja ću pomoći.“ Objašnjavala sam im da su studenti snaga, da su oni jaki i da ih se plaši svaka vlast. Gledali su u mene bledo, nezainteresovano, kao da me ne razumeju. Neki profesori su mi skretali pažnju da nije moj zadatak da ih učim kako treba da se bune, neki su ćutali, neki su se pravili da ne znaju šta govorim. Dvadeset godina sam radila na tom fakultetu, dvadeset godina sam svakoj novoj generaciji isto govorila i nije se ništa promenilo. Nije osnovan studentski parlament. Sada mi je užasno krivo što nisam bila tamo kada su ga oni napokon osnovali. Bila sam ponosna na Akademiju, mada su moje reči otišle nepovratno u vetar. A možda i nisu. Hvala studentima što su malo pomerili svest ljudi kad je reč o pogledu na vlast.
Pre svega, uticali su na svoje roditelje.
Kada su počeli ratovi devedesetih, ja sam bila ljuta na generaciju svojih roditelja, mislila sam da su oni odgovorni za rat. Onda sam bila ljuta na svoju generaciju, nisam verovala da oni ne žele da živimo zajedno. Da li su me lagali kada su govorili da vole ovu zemlju, da li su u njoj živeli samo iz koristi? Još uvek nisam prebolela tu laž moje generacije. Mi smo putovali zajedno, družili se, pogotovo ljudi iz sveta umetnosti. Imali smo iste poglede na svet, čitali istu literaturu. Sada mi se događa da neki od tih ljudi pokušavaju diskretno da mi kažu da su se zeznuli.
