Čini se da su Srpska napredna stranka i korupcija neraskidivo povezani – SNS je prvo početnu popularnost i podršku pre četrnaest godina uvećala jahanjem na antikorupcijskom narativu, a u međuvremenu ju je integrisala u političku svakodnevicu. Zato je prošle godine njen najmoćniji član, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pokušao da umiri nezadovoljstvo nastalo padom nadstrešnice najavom „borbe protiv korupcije koja neće trajati jedan dan“, a žrtvovani su – Dragana Sotirovski i Milorad Grčić… Čim su predmeti obuhvatili Gorana Vesića, Tomislava Momirovića i Nikolu Selakovića, vlast je na vanrednoj sednici Narodne skupštine brže-bolje pristupila usvajanju predloga poslanika SNS Uglješe Mrdića, koji je tek završeni štrajk glađu iskoristio za iscrtavanje promena pravosudnog sistema. Bilo je dovoljno svega tri nedelje da njegovi predlozi izmena pet predmetnih zakona prođu skupštinsku proceduru i nađu se pred poslanicima, koji će, s obzirom na stanje ovdašnjeg parlamentarizma, izvesno biti usvojeni do izlaska ovog broja. Zašto se o toliko važnim stvarima diskutuje u parlamentu, po hitnoj proceduri, bez prethodnih stručnih rasprava? Društvo sudija Srbije je u tome zapazilo razvlašćivanje Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, tela koja bi, prema slovu zakona, trebalo da budu prvi sagovornici potencijalnih zakonodavaca…
„Društvo sudija Srbije je napravilo kardinalnu grešku kada je poslužilo vlastima za pravosudnu reformu 2022. Upozoravanje na to da je reč o kolaboraciji koja će se negativno odraziti na pravosuđe dovelo me je u sukob s rukovodstvom ove organizacije. Nažalost, danas su vidljivije posledice takve odluke. U navodnu reformu ušlo se s vlašću koja je bila i ostala u otvorenom sukobu s pravosuđem i bilo je jasno da njihove namere ne mogu biti časne. Ipak, DSS je iz samo njima znanih razloga podržao takav projekat. Nažalost, pored svega drugog, to se odrazilo i na sam DSS koji je nakon ovoga izgubio nekadašnju ulogu. Vlastima je 2022. njihova podrška bila potrebna. Danas to više nije slučaj. Imaju Uglješu Mrdića. Hitna procedura je još jedan pokazatelj ovakvog pristupa. Iako je postojala takva obaveza, nije čak ni reda radi objašnjeno kakva se to opasnost otklanja ovim zakonodavnim stampedom. Neopravdana procedura je odabrana kako bi se s jedne strane što pre ukrotilo pobunjeno pravosuđe, a s druge strane još jednom pokazalo u kojoj meri su sudstvo, tužilaštvo, Ustav i zakoni nebitni za ovaj režim. O potcenjivačkom pristupu dovoljno govori i odabir izvršioca ovih ’radova‘“, kaže za Radar Miodrag Majić, pisac i sudija Apelacionog suda u Beogradu.
Predlozi predviđaju gašenje i/ili premeštanje pojedinih sudova i tužilaštava, što podrazumeva gašenje radnih mesta, otvaranje novih i resistematizaciju trenutno zaposlenih, što sve potpada pod delokrug VST i VSS. Šta mislite, ko će se baviti kadriranjem, koliko god nezakonito, ako ne tela koja su za to nadležna i koja su u tome sprečena?
Predložene izmene, ali i narativ koji im je prethodio, ne ostavljaju mesta sumnji u to da vladajuća politička garnitura izmene nameće kako bi pravosuđe predala u ruke pravosudnim lojalistima. Iza jednog dela rešenja moguće je jasno videti ime Nenada Stefanovića, glavnog javnog tužioca VJT u Beogradu. Očigledno je da on trenutno uživa najveće poverenja predsednika Republike i njegove svite.
S druge strane, rešenja očigledno idu u pravcu razvlašćivanja dojučerašnjeg garanta tužilačke stabilokratije, republičke javne tužiteljke Zagorke Dolovac. To se više i ne krije, jednako kao što se ne krije i to da se iznalazi način da se postojeći predsednici sudova koji su prošli test političke podobnosti zadrže na tim mestima. Čini se da je i u gotovo jednopartijskom sistemu koji konstruiše vlast eksperimentisanje s novim imenima nepouzdano. Kadriranjem će se i dalje, samo još izraženije nego ranije, baviti političke centrale i njihovi komesari. Jednom rečju, niko ko ne prođe političko sito neće moći ni da pomisli na to da bude sudija ili tužilac, neće imati bilo kakve šanse za napredovanje, i naravno, neće moći ni da sanja o rukovodećim mestima. To će nas i dalje suočavati s „osvetom loših đaka“ i ljudi sumnjivih biografija. Naposletku, o tome u kojoj meri se sve ovo amaterski sprovodi možda najbolje govori i činjenica da je rečeno da za osnivanje novog suda, tužilaštva i sudske jedinice nisu potrebna budžetska sredstva. Našalio sam se rekavši da je možda intencija zakonodavca da se novoosnovani organi upute na tržište.
Niko ko ne prođe političko sito neće moći ni da pomisli na to da bude sudija ili tužilac, neće imati bilo kakve šanse za napredovanje, i naravno, neće moći ni da sanja o rukovodećim mestima
Postoji bojazan da će se JTOK podrediti Stefanovićevom VJT, a Specijalni sud za organizovani kriminal – Višem sudu. Kakve bi posledice to moglo da ima u pravosudnoj praksi?
Konkretnim predlogom to nije eksplicitno učinjeno. Vlast je očigledno procenila da je odijum javnosti preveliki, a verovatno su stigle i packe iz inostranstva. Zato je „stečaj“ TOK-a odložen. Međutim, imajući na umu najave i ton predloženih izmena, ne treba sumnjati u to da je stavljanje katanca na TOK ideja od koje se neće odustati. S druge strane, promene omogućavaju tiho gašenje ove institucije kroz kontrolu upućenih tužilaca i odabir onih koji će ovom organu biti poslati na ispomoć. Poput većine pravosudnih tela, i TOK kuburi s nedovoljnim brojem izvršilaca i tu činjenicu vlast koristi tako što ove deficite rešava tzv. upućivanjem, koje se sada drugačije reguliše. Osnovni cilj novih rešenja je taj da ovi postupci budu usmeravani i da politička vlast bude ta koja će, putem kvantitativne i kvalitativne kontrole kadrova, odlučivati o tome koji će postupak bi sproveden do kraja, a koji će se razvlačenjem obesmisliti.
Da li je više reč o sprečavanju utvrđivanja krivične odgovornosti pojedinih nosilaca vlasti ili pripremi terena za osujećenje tog procesa u budućnosti? Vida Petrović Škero primetila je da izmene targetiraju „skoro svaki trenutak u kojem vlasti nešto u prošlosti nije odgovaralo“…
Politički vrh više i ne krije da je objavio rat delovima tužilaštva koji su se „drznuli“ da pokrenu postupak protiv njihovih drugara i saradnika. Oni samo što ne kažu – date su vam veće plate, beneficije i položaji, a vi ste pomislili da ste stvarno tužioci i da ste ovlašćeni da istražujete naše zloupotrebe! Na način na koji to čini većina osumnjičenih, optužuju tužioce da su „korumpirana banda“, tvrdeći da su postupci protiv njih „politički instruisani“. Samo, ovaj put, umesto šefa nekog kartela, ove reči izgovara predsednik Republike koji je poslednji koji bi tako nešto smeo da izjavi. S druge strane, moguće je da je ovakvo otvaranje karata i dobro i da će ubrzati procese koji će dovesti do oslobađanja otete države. Pored toga, poslužiće i kao tema za proučavanje jednog dana kada sve ovo prođe i, naravno, kao još jedan od eksponata u muzeju koji mora biti posvećen ovom tragičnom periodu. Jer mi brzo zaboravljamo.
Iako predlozi ne ekspliciraju podređivanje TOK-a VJT-u, promene omogućavaju njegovo tiho gašenje kroz kontrolu upućenih tužilaca i odabir onih koji će ovom organu biti poslati na ispomoć
Deo javnosti tumači davanje većih ovlašćenja Stefanoviću i kao novi udar na Zagorku Dolovac. Mrdić je čak tražio da ona „podnese ostavku zbog svega lošeg što je učinila“. Kako tumačite njenu reputacionu krizu i šta se može očekivati od vrhovne javne tužiteljke?
Koleginica Dolovac nalazi se u situaciji u kojoj se pre ili kasnije nađe svako ko misli da će nevidljivošću, kolaboracijom i žmurenjem na bezakonje vlasti uspeti da održi sopstvenu poziciju u duboko kriminalizovanom društvu. To međutim nikada nije bilo moguće. Vlast koja se oslonila na kriminalne metode nužno traži sve beskrupuloznije zaštitnike, svuda, pa i u pravosuđu. Ono što je danas bilo dovoljno, već sutra, kada se stvari dodatno zaoštre, više neće biti. Biće zanimljivo videti ko će zameniti npr. Stefanovića jednom kada vlast proceni da ni on nije dovoljno požrtvovan. Jer, jedno je sigurno. Apetiti i zahtevi za nezakonitim reakcijama će biti sve veći a u redu naslednika već čekaju mlađi i spremniji izvršioci.
Izmene predviđaju da predsednik nekog suda može da veže dva uzastopna mandata, iako ne preciziraju o kojim je sudovima reč, premda različiti sudovi podrazumevaju različita trajanja mandata njihovih čelnika. Da li je ovo u skladu s dobrom pravosudnom praksom, i zašto ne?
Naravno da nije. Odavno je primećeno da su pozicije predsednika sudova u našem sistemu posebno osetljive na političke pritiske i da tim putem politička moć redovno ostvaruje svoje najprljavije interese u sudstvu. Zbog toga je predlagano upravo suprotno – da se značaj ove pozicije relativizuje, mandat predsednika suda skrati i da ga biraju kolege tajnim glasanjem. Ovakvo rešenje bi bilo opravdano i u funkcionalnom smislu. Saglasno zakonu, to je i tako prevashodno administrativna funkcija. U zadatke predsednika suda spadaju briga o obezbeđivanju potrošnog materijala i adekvatnih uslova za rad. Naša stvarnost i kulturni obrasci pretvorili su predsednike sudova u dresere koji, zloupotrebljavajući organizaciona ovlašćenja, nagrađuju podobne i kažnjavaju one koji to nisu. U svakom slučaju, vlast ni ovde ne želi da se odrekne svojih aduta. Jedino što je dobro je to što je očigledno sve manje onih na koje mogu da se oslone, pa su prinuđeni da u pomoć pozivaju već potrošena imena.
Predviđeno je i da o prigovorima tužilaca više ne odlučuje nadležna petočlana komisija VST, već glavni tužilac, koji može, ali ne mora (mada može) da bude pod direktnom kontrolom vlasti. Deluje da se ide ka centralizaciji većanja. Koje posledice u praksi se zbog toga mogu očekivati?
I ovde je sve povezano s konkretnim imenima. Čini se sve da se neželjena tužilačka „soliranja“ spreče. Neuporedivo je lakše dovesti i održati na tom mestu jednog pouzdanog lojalistu, nego obezbediti većinu u šarolikim pravosudnim telima. Vlast je shvatila da je, uprkos strahu, sve manje sudija i tužilaca koji su spremni na profesionalno prostituisanje. I znaju da će taj broj, ako ne uvedu snažne mehanizme prisile i kontrole, nastaviti da opada. Sve ovo za njih predstavlja egzistencijalnu borbu i oni će u njoj koristiti sva dostupna sredstva i sve raspoloživo ljudstvo.
Vlasti samo što ne kažu: date su vam veće plate, beneficije i položaji, a vi ste pomislili da ste stvarno tužioci i da ste ovlašćeni da istražujete naše zloupotrebe! Optužuju tužioce da su „korumpirana banda“. Umesto šefa nekog kartela, ove reči izgovara predsednik Republike
Tokom naprednjačke vlasti zamenjeno je 95 odsto sudija, odnosno šezdeset odsto tužilaca. Zašto ovo nije dovoljno za razbijanje mitova o „žutom pravosuđu“ i „teroristima u tužilaštvima i sudovima“?
Mantru o „žutim kadrovima“ SNS očigledno i dalje smatra korisnom, bez obzira na to što ih upravo na ovom planu stvarnost najvidljivije demantuje. Evidentno je da značajan deo njihovih kadrova u različitim oblastima predstavljaju upravo oni koji su pripadali garnituri koju i dalje pejorativno nazivaju „žutom“. Slično je i u pravosuđu. Sudije i tužioci koji su dolazili na krilima ranijih vladajućih struktura, koji su i tada važili za perjanice vlasti, neretko se i sada nalaze na spisku „sigurnih glasova“ režima, tako da je to isključivo priča za javnost koja nema uvid u to šta se u pravosuđu zaista zbiva. Međutim, političku vrhušku sada opravdano brine nešto drugo. Oni vide da više nije reč o jednom ili dvoje sudija koji se bune, već se pojavljuje sve veći broj njih koji su iz različitih razloga dotakli sopstvene crvene linije. Našim političkim opsenarima je dobro poznato kakvi bi bili efekti stvarnog uspostavljanja pravosudne nezavisnosti i koliko njih bi nakon toga ostalo na slobodi. Zato vitlaju bičem, nadajući se da će za one najstrašljivije već to biti dovoljno da se vrate u torove ćutnje i straha.
U planu je i da Posebnim odeljenjem za borbu protiv visokotehnološkog kriminala više ne upravlja tužilac, već rukovodilac koga će ubuduće postavljati VJT, ili, u ovom slučaju, Nenad Stefanović. Trenutni tužilac na čelu Odeljenja za VTK Aleksandar Momčilović svojevremeno je pritvarao Aleksandra Obradovića, naložio je pritvor i Beograđaninu koji je Stefanoviću „pretio zatvorom“… Hoće li rad ovog odeljenja ubuduće još više zavisiti od diskrecionog prava rukovodioca da samostalno proceni nečiju ugroženost?
Nesumnjivo da hoće. Očigledno je da se predsednik Republike i njegovi potrčci, koji u potpunosti kontrolišu medije i po sopstvenom nahođenju dodeljuju nacionalne frekvencije, ipak plaše tih nekontrolisanih ostrvaca u kojima se odvija javni govor. Kao i moćnici u svim autoritarnim režimima, oni maštaju o orvelijanskom društvu u kom Ministarstvo istine građanima tumači stvarnost. Tako će se i odeljenje za VTK po svemu sudeći pretvoriti u odeljenje za sertifikaciju javnog diskursa i kažnjavanje onih koji u tom novogovoru pokažu nedozvoljenu dozu opreza. Očigledno je da su vlasnici države nezadovoljni načinom na koji je to do sada činjeno i da, naročito kada je reč o odlukama suda u ovim postupcima, planiraju nametanje još strožih standarda.
Koleginica Dolovac nalazi se u situaciji u kojoj se nađe svako ko misli da će nevidljivošću, kolaboracijom i žmurenjem na bezakonje vlasti uspeti da održi sopstvenu poziciju. Biće zanimljivo videti ko će zameniti Stefanovića kada vlast proceni da ni on nije dovoljno požrtvovan
Opšta je ocena da ovaj set izmena zakona predstavlja nazadovanje nezavisnosti pravosuđa koje je ostvareno ustavnim reformama iz 2022. godine. Šta poručuje ovaj neobični raspored koraka, gde se prvo menja najviši pravni akt radi smanjenja političkog uticaja na pravosuđe, a potom se menjaju zakoni – da bi se smanjila nezavisnost?
Reforma 2022. je, kao što sam istakao, imala lažne ciljeve. Navodni cilj – smanjenje političkog uticaja – bio je tu samo kako bi neprimetnije bio ostvaren onaj stvarni – produžavanje života ove vlasti. Da budemo potpuno jasni – apsurdno je govoriti o nezavisnosti srpskog pravosuđa. Tu i tamo postoji nezavisnost pojedinaca koji čine to i takvo pravosuđe. Ali čak i taj rudimentarni oblik slobode je sa stanovišta predsednika Republike i njegovih aparatčika nedopustiv. Ustav i zakone ove zemlje vladajuća garnitura vidi isključivo kao dekor koji visi u izlogu kako „evropski inspektori“ ne bi previše zanovetali. Da mogu, odavno bi sve to zapalili u Ćacilendu. Suštinski, oni preziru ideju pravne države. Gnušaju se pomisli na to da i sami budu sputani normama. Reč je o ljudima koji podržavaju koncept prema kom sva ovozemaljska moć pripada onima koji su bili dovoljno vešti, beskrupulozni ili organizovani da pobede na fasadnim izborima. I poput srednjovekovnih osvajača, duboko u sebi veruju da takvim pobednicima pripadaju životi građana, njihova bogatstva i naravno potpuna nekažnjivost. Njihov osnovni moto predstavlja više puta izgovorena mantra – pobedite i vi pa radite šta želite.
Vlasti maštaju o orvelijanskom društvu u kom Ministarstvo istine građanima tumači stvarnost. Tako će se i odeljenje za VTK po svemu sudeći pretvoriti u odeljenje za sertifikaciju javnog diskursa i kažnjavanje onih koji u tom novogovoru pokažu nedozvoljenu dozu opreza
Nije borba protiv korupcije jedino neispunjeno obećanje aktuelnog režima – Vučić je po dolasku na vlast obećao i rešavanje ubistva Slavka Ćuruvije, a Vrhovni sud nedavno je odlučio da je Apelacioni sud u Beogradu 2024. povredio zakon u korist osumnjičenih pripadnika DB. Šta vas je više iznenadilo – povreda zakona ili odluka Vrhovnog suda?
Nažalost, nije me previše iznenadilo ni jedno ni drugo. Kao sudija ne smem da komentarišem ove odluke. Neretko žalim zbog ove zabrane, ali sam svestan da sam, birajući profesiju, pristao i na određena ograničenja, a ovo je jedno od njih. No, jedno je sigurno. Izuzetno je loše za jedno društvo i njegovo pravosuđe kada se bilo koji postupak, a naročito ovako značajan, traumatičan i višeslojan, završi konstatacijom da je konačna i nepromenljiva odluka pogrešna i nezakonita. Stoga samo mogu da se nadam da će u narednom periodu više pažnje biti posvećeno ozbiljnoj analizi ovih odluka i njihovog stvarnog sadržaja i da ćemo jednom znati više o tome šta se ovde zaista zbilo.
Zašto Srbija u 2026. i dalje toliko zavisi od „ljudi iz senke“ od pre trideset godina? I hoćemo li za trideset godina govoriti o, recimo, današnjim stanovnicima Ćacilenda kao o osobama oslobođenim od ozbiljnih optužbi?
Više puta sam govorio o tome da mi i dalje ne shvatamo svu pogubnost činjenice da domaća služba bezbednosti nikada nije reformisana. Reč je o službi koja je nastala na načelima sovjetske NKVD i koja se kalila kroz akcije protiv tzv. unutrašnjih neprijatelja. Među osnovne metode ove borbe spadale su likvidacije, potkazivanja i tajna praćenja. Zašto se onda danas čudimo kada otkrivamo slične stvari? Naša služba jednostavno nikada nije odustala od tih načela. Ona su utkana u njenu bit. Njen primarni zadatak uvek je bio suzbijanje „neprijatelja“ svake aktuelne vlasti. Zato je sreća što na ovim prostorima nemamo česte opasnosti od, na primer, terorističkih napada, jer bi zaokupljeni otkrivanjem toga šta kažu članovi ProGlasa ili predstavnici opozicije, pripadnici službe bili onemogućeni da se ovakvim pretnjama posvete. Poslednji primer sa propuštanjem da se predsedniku Republike ukaže na reputacioni rizik koji može izazvati angažovanje osuđivanog pevača i slikanje s njim, samo je jedna od ilustracija ovoga o čemu govorim.
Za kraj, da li ste optimista po pitanju sudbine pravosuđa u Srbiji?
Ovo je možda i najteže pitanje koje ste mi postavili. Upoznat sam s brojnim problemima u pravosuđu. Ono je decenijama uništavano s ciljem da bude nesposobno za ostvarenje svoje osnovne svrhe koja se ogleda u kontroli druge dve grane vlasti. S druge strane, ono što ipak daje nadu je to da se ovo i ovakvo pravosuđe probudilo. Sve to ide daleko sporije i traljavije nego što bih ja voleo, ali ipak predstavlja činjenicu koju je nemoguće negirati. Pomislite samo na to kako bi izgledalo da se sve ovo dešavalo npr. kada smo bili suočeni sa Savamalom ili Krušikom? Da su tada postojali „Odbrana struke“ ili kritički glasovi u tužilaštvima i sudovima. Siguran sam da nikada ne bismo dospeli u terminalnu fazu razgradnje ovog društva. Ali, bilo kako bilo, sa svim svojim manama i vrlinama, uz studente i njihovu energiju, probuđeno pravosuđe je jedino što nas može izvući iz ovog ponora.
