Živimo u svetu u kojem je mnogo bola. U svetu nad kojim su se nadvili ratovi i sukobi. U svetu u kojem deca gladuju i bezumno stradaju. U svetu u kojem se često čini da je zlo nadjačalo dobro. Ali, u istoriju ljudskog bola i patnje prodire jedan veliki događaj. Događaj koji radost i smisao ponovo vraća u samo središte ljudskog postojanja. Taj događaj mi (i) danas proslavljamo kao Rođenje Hristovo – Božić.
Rođenjem jednog Deteta, položenog u skromne vitlejemske jasle – tihog, krhkog i naizgled nemoćnog – objavljeno je spasenje sveta. Ono što je po ljudskim merilima izgledalo kao početak slabosti i stradanja, postalo je izvor najveće radosti. Tim rođenjem nam je unapred otkrivena praslika Carstva Božjeg i večne radosti u zajednici s Gospodom – radosti koja čeka sve one koji mu se nadaju i koji u Njega vjeruju.
Jer šta se to zapravo dogodilo u vitlejemskoj pećini, šta proslavljamo i čemu se radujemo? Hristovo rođenje najvažnija je Božija reč ikada izrečena svetu i čoveku. Tom rečju Bog nam poručuje prosto: volim vas! Volim vas toliko da ne želim da postojim bez vas. Toliko da, iako sam ničim uslovljeni prevečni Logos želim da sam sebe unizim i siđem ne samo među vas, već postanem jedan od vas. Želim da budem vaš brat, da ronim vaše suze, vidam vaše rane, na kraju i umrem, poput vas, zbog vas.
Hristovo rođenje najvažnija je Božija reč ikada izrečena svetu i čoveku. Tom rečju Bog nam poručuje prosto: volim vas! Volim vas toliko da ne želim da postojim bez vas
Već u činu Isusovog rođenja, u njegovoj ličnosti dogodilo se ono što teolozi nazivaju „neslivenim” i „nerazdeljivim” sjedinjenjem božanske i ljudske prirode. Čitav njegov kasniji život, u kome sebi nije tražio nikakve povlastice i izuzeća u odnosu na nedaće koje doživljavamo svi mi, i konačno slavno vaskrsenje njegovo – samo su potvrda i posledica ovog sjedinjenja koje se već na Božić zbilo.
I Bog je, dakle, postavši čovek trpeo umor, bol, strah, neprijateljstvo da bi na kraju bio nepravedno i mučki ubijen. Ali je drama njegovog života ipak imala srećan kraj. Jer da nije bio dovoljno moćan da u sebi zadrži sami Život, štaviše Tvorca Života. A vaskrsli Hristos više nije ni mogao ni hteo da svoje blaženo, večno Carstvo Nebesko zamisli bez nas, sa kojima je na Božić postao jedno. Carstvo Božije više nije moguće bez čoveka, i to svakog od nas koji to poželi i prihvati Isusa za svoga brata.
Eto zato se danas radujemo. Ne samo simbolički, jer je Božić prepun lepih običaja, sveća, jelki, badnjaka, dečijeg radovanja poklonima. I to je sve lepo i dobro, ali to nije sve. Božić je najsnažniji zalog Božije ljubavi prema nama. Zato se toliko radujemo sićušnom i nemoćnom detetu rođenom u pećini. Neka nam to ujedno bude i podsetnik da neke od najvećih, najlepših i najvažnijih ljudi i stvari u naše živote ulaze tiho i krajnje nenametljivo. Pazimo da ih ne propustimo!
I Bog je, dakle, postavši čovek trpeo umor, bol, strah, neprijateljstvo da bi na kraju bio nepravedno i mučki ubijen. Ali je drama njegovog života ipak imala srećan kraj
I da, kao što rekosmo, svet u kome živimo i dalje je prepun bola i stradanja. Hristovo rođenje, život i kasnije vaskrsenje i još uvek nisu u potpunosti ukinuli. Ali im jeste oduzeta poslednja reč. Otkada je Bog, isključivo iz lude ljubavi, odlučio da postane čovek – optimizam je ipak opravdan, sva patnja, stradanja i tama smrti ne mogu zadržati ni nadvladati svetlost nezalaznog dana i Božijeg Nebeskog Carstva koje nam nesumnjivo dolazi „i već je nastalo”…
Neka vas, stoga, svetlost božićnih sveća na trpezama u vašim domovima podseća upravo na ovu konačnu pobedu svetla nad tamom, koju je u svet doneo Bog koji je toliko veliki da se ne libi i ne plaši da nas radi bude mali i slab, poput bebe u pećini. Sa ovom svešću, iz dubine svojih srca, uskliknimo zajedno:
Mir Božiji! Hristos se rodi!
