Suština je da od moćnih zahtevamo podnošenje računa

Pretnje političara, pritisci vlasnika, uspon veštačke inteligencije (AI) i ekonomska ograničenja: svi ovi faktori dovode u pitanje slobodu štampe – a nigde na dramatičniji način nego u Sjedinjenim Državama, gde kombinovano dejstvo ovih sila produbljuje zabrinutost za sudbinu institucije od fundamentalnog značaja za sve demokratske zemlje. Na Svetskom kongresu Međunarodnog instituta za štampu (IPI), Rejčel Dana, zamenica direktora Project Syndicate, o aktuelnom stanju novinarstva i njegovoj budućnosti razgovarala je s Martinom Baronom, bivšim glavnim urednikom Vašington posta.

Izjavili ste da je suštinska misija novinarstva insistiranje na tome da moćne institucije podnose račune za svoje postupanje. Kako u današnjoj klimi, u kojoj se vlasnici medija, posebno u SAD, plaše političke odmazde, sačuvati uredničku nezavisnost?

Novinari moraju da insistiraju na uređivačkoj nezavisnosti. To je prva stvar: ne odricati se nijednog njenog dela, i jasno stavljati do znanja da je posao novinara da izveštavaju o onome što se dešava – šta vlasti nameravaju, šta rade najmoćnije institucije i najmoćniji pojedinci u njihovim zemljama, na dobro ili na zlo. Suština naše misije je u tome da od moćnih zahtevamo podnošenje računa za ono što rade, i da saslušamo one čiji se glas inače ne bi čuo. Alternativa tome je da se pretvorimo ili u stenografe, ili u propagandiste.

Pitanje vlasništva ostaje slaba tačka medijskih kuća. Nema savršene forme vlasništva – svaka od njih podrazumeva neku vrstu pritisaka, posebno u situacijama kada vlasnici imaju i druge komercijalne interese

Džejms Medison, ključni koautor američkog Ustava, govorio je o značaju slobodnog propitivanja javnih ličnosti i vladinih mera. Ja se uvek fokusiram na tu reč „propitivanje“, jer ona podrazumeva istraživanje, nadzor i procenu – što je sve suprotno stenografiji ili propagandi. Američki očevi osnivači želeli su da vlada bude pod kontrolom. Želeli su da neko stražari kako bi se sprečili korupcija i zloupotreba vlasti. To su zadaci kojih bi trebalo da se držimo.

Ali pitanje vlasništva ostaje slaba tačka medijskih kuća. Nema savršene forme vlasništva – svaka od njih podrazumeva neku vrstu pritisaka, posebno u situacijama kada vlasnici imaju i druge komercijalne interese. Ti pritisci su samo narasli otkako se Donald Tramp vratio u Belu kuću, voljan i željan da targetira interese vlasnika medija. Vlasnici koji se pred njim povijaju čine medveđu uslugu kako novinarima koji za njih rade, tako i samoj demokratiji. Primarni cilj tih vlasnika trebalo bi da bude odbrana prava koja njihovim medijskim biznisima omogućavaju da uopšte postoje.

Kažete da ne verujete kako postoji „savršena forme vlasništva“ u medijima. Imajući na umu iskustvo koje ste stekli nakon što je osnivač Amazona Džef Bezos kupio Vašington post, moglo bi se pretpostaviti da to znate iz prve ruke. Ali postoje li uopšte drugačiji modeli? Treba li mediji da budu pokretani željom da budu profitabilni, ili bi trebalo da pretenduju na to da budu neka vrsta javne usluge? Postoje li drugačiji modeli koje bi trebalo istražiti, a koji bi bili primenjivi u SAD ili drugde?

Ne vidim ništa što bi delovalo obećavajuće. Džozef Stiglic je u svom istupu na kongresu IPI u neku ruku podržao ideju o državnom finansiranju medija, ali mislim da bismo tako upali u veliku klopku. Tramp i drugi s njim povezani državni zvaničnici bi državna finansijska sredstva koristili kao batinu kojom bi pretili medijima, a ono što nam je potrebno jeste da eliminišemo izvore – ili potencijalne izvore – pritisaka kako bismo sačuvali nezavisnost. To zahteva pronalaženje načina da budemo samoodrživi, bilo kao neprofitne organizacije ili kao komercijalno orijentisane firme.

Širom sveta, mnoge nezavisne medijske kuće koje operišu u vrlo problematičnim okruženjima bile su primaoci američke pomoći preko Agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sad kad je USAID zatvoren, ovi mediji više ne dobijaju taj novac, što ih dovodi u duboku krizu. I oni mediji koje finansiraju filantropske organizacije sada se suočavaju s tim da su i ti izvori presušili. Ovo se posebno odnosi na medijske kuće koje rade u egzilu, ili u zemljama poput El Salvadora, Venecuele i Mjanmara.

Suština naše misije je u tome da od moćnih zahtevamo podnošenje računa za ono što rade, i da saslušamo one čiji se glas inače ne bi čuo. Alternativa tome je da se pretvorimo ili u stenografe, ili u propagandiste

Zamislimo situaciju u kojoj se američke medijske organizacije finansiraju državnim novcem. U takvom slučaju, Tramp bi insistirao da se drže merila koja je on postavio, kao što čini i u slučaju drugih primalaca javnih sredstava, poput univerziteta i oblasnih školskih uprava. A kad su mediji u pitanju, njegova merila podrazumevaju da treba da mu služe kao sredstva propagande. On ne želi slobodnu i nezavisnu štampu. Jedina štampa koju smatra legitimnom jeste ona koja doslovce prenosi svaku njegovu reč.

U takvom kontekstu, a polazeći od iskustva koje ste stekli vodeći Vašington post u vreme prvog Trampovog mandata, šta su, po vama, mediji uradili ispravno – a šta im je promaklo – u praćenju predsednika otvoreno neprijateljski nastrojenog prema medijima? Kako ocenjujete izveštavanje medija o dosadašnjem toku njegovog drugog mandata?

Najveći deo medija obavljao je istinski dobar posao tokom njegovog prvog mandata, i to nastavlja da čini i sada. Znamo za mnogo toga što se dogodilo tokom Trampovog prvog mandata. Mnogo toga smo znali već tada, a sada znamo još i više. Isto važi i za aktuelni trenutak: svakog dana se pojavi poneki izveštaj koji nam otkriva šta se događa unutar administracije.

Mnogi novinari na prvoj liniji izveštavanja i urednici koji s njima neposredno sarađuju posvećeno se drže toga da insistiraju na odgovornosti vlasti za poteze koje povlači – otkrivaju šta su prave namere ove administracije, ko na nju utiče i kako se njene mere odražavaju na ljude. Duboko poštujem to što rade.

Kada je reč o prvom Trampovom mandatu, suštinski propust (novinarske profesije u SAD, prim.) zapravo je usledio još pre nego što će on postati predsednički kandidat. Nismo dovoljno dobro razumeli Ameriku. Nismo proveli dovoljno vremena putujući po zemlji, slušajući zbog čega su sve ogorčeni i objašnjavajući njihova gledišta drugima.

I dalje to ne činimo u dovoljnoj meri. Štampa mora da služi kao most između zajednica, da ljudima pomaže da bolje razumeju jedni druge i kroz šta prolaze. To zahteva izveštavanje bez trunčice prezira ili nadmenosti, ukorenjeno u istinskoj empatiji.

Takođe je važno imati na umu da većina ljudi ne provodi vreme razmišljajući o politici ili demokratiji. Fokusirani su na to da zarade za život, osiguraju da im deca dobiju dobro obrazovanje, i sačuvaju pristup zdravstvenoj nezi. Moramo da razumemo zašto ljudi imaju osećaj da je sve to dovedeno u pitanje; zašto veruju da im je gore nego ranije; zašto se njihovoj deci otvara manje mogućnosti nego pre; i zašto se socijalni problemi u lokalnim zajednicama u kojima žive ne rešavaju.

Kako bi onda novinari trebalo da pristupaju praćenju populističkih lidera koji aktivno rade na delegitimizaciji štampe? Kako predstaviti stavove obe strane, ili se držati dragocenog principa nepristrasnosti, u situaciji kad jedna strana očigledno laže? Govorili ste o ideji „objektivne realnosti“ u novinarstvu. Kako bi današnje novinarstvo trebalo da reflektuje ovu ideju?

Odavno sam zagovornik onoga što se nekad podrazumevalo pod novinarskom objektivnošću. Znam da taj termin kod mnogih ume da izazove nelagodu, ali smatram da se on drastično pogrešno interpretira. Ono što ja podrazumevam pod „objektivnošću“ jeste da izveštači svoj rad treba da započnu polazeći od toga da ne znaju sve. To i jeste cela poenta izveštavanja. Izveštavanje znači otkrivati stvari s kojima niste upoznati, ili o kojima ne znate dovoljno. Naš posao bi, dakle, trebalo da radimo ne misleći kako znamo sve odgovore. Umesto toga, treba da se fokusiramo na to da postavljamo prava pitanja.

Objektivnost – pristupanje svakoj temi s poniznošću; svest o tome šta sve ne znamo; i spremnost da naučimo nešto novo – jeste način da sačuvamo nezavisnost. Ali objektivnost ne znači lažnu ravnotežu. Ne znači da treba da se pretvaramo kako se oko svakog pitanja može uspostaviti odnos 50:50. Ako dokazi upućuju u jednom smeru, onda to treba i da kažemo, umesto da se pravimo da to ne vidimo. Samo nakon što smo obavili rigorozan izveštački posao možemo ljudima da kažemo kako je ono što smo ustanovili istina.

„Istina“ je krupna reč, pa je s oklevanjem koristim. Cilj je naprosto približiti se stvarnosti najviše što se može i razumeti činjenice. A da bi se to postiglo, u svakoj delatnosti – bilo da ste sudija, naučnik ili novinar – morate krenuti od neke hipoteze, ali držati um otvorenim, znajući da bi se moglo ispostaviti da niste u pravu.

Nekad su ljudi novinarstvo opisivali kao „prvi nacrt istorije“, i to i dalje važi: ono jeste nacrt, uvek nekompletan, koji konstantno evoluira. Često pomišljam da svet posmatramo kroz ključaonicu: kroz nju ne vidimo sve, ali ponekad možemo da malo gurnemo vrata i steknemo jasniju sliku šta se stvarno dešava. Ako smo dovoljno vešti i imamo sreće, vrata možemo širom da otvorimo i steknemo kompletnu sliku. To se ne dešava svaki put, ali sa svakim novim otkrićem taj nacrt postane sve rafiniraniji, a naše samopouzdanje raste.

Čini se kako je u današnje vreme mnogim ljudima veoma stalo do toga da drugima kažu šta znaju – ili što misle da znaju – uprkos okolnosti da nemaju nikakav novinarski bekgraund, niti su prošli formalnu obuku za rad u novinarstvu. Influenseri i „kreatori sadržaja“ imaju ogroman broj pratilaca na društvenim mrežama. Šta ovo znači za budućnost novinarske profesije?

Ne vezujem se za tradicionalne načine na koji se stvari rade. Tehnologija je temeljno promenila način na koji ljudi konzumiraju informacije, a to onda prirodno menja i način na koji procesuiramo ono što znamo, ili mislimo da znamo. Ova promena kreirala je čitav jedan ekosistem influensera, podkastera, kreatora sadržaja na Sabstaku i Jutjubu. Suštinski princip koji bi svako trebalo da sledi jeste verifikacija. Da li je informacija koju komunicirate autentična i tačna? Ili je reč o pogrešnoj informaciji, čak dezinformaciji?

Ne znači da treba da se pretvaramo kako se oko svakog pitanja može uspostaviti odnos 50:50. Ako dokazi upućuju u jednom smeru, onda to treba i da kažemo, umesto da se pravimo da to ne vidimo

Očuvanje tog standarda od kritične je važnosti. Svako u ovom poslu ima dužnost da širi samo ono za šta zna da je istina. Širenje informacije koju niste proverili naprosto je neodgovorno. Podelite je s drugima samo ako je proverena i stiže iz izvora kojima se može verovati.

Ali kako da to uradite? To je teži deo posla. Morate da se oslanjate na izvore koji su se tokom dužeg perioda pokazali pouzdanima. Koliko god da ljudi kritikuju tradicionalne medijske kuće, kad dođe do neke prirodne katastrofe, šta mislite kako se o njima informišu? Bilo da je u pitanju uragan, zemljotres, požar, poplava ili rat, ljudi se okreću tradicionalnim medijima. To sugeriše da veruju da će informacije koje će tamo dobiti biti tačne.

Kakve mogućnosti i rizike donosi generativna AI? Da li njena upotreba, po vama, predstavlja preloman trenutak za medije i novinare?

Ljudi uvek zvuče mudrije kad kažu da je sve užasno. Ptice zloslutnice obično zvuče uzvišenije, a ljudi su spremniji da pre poveruju njima nego optimistima. AI je, naravno, moćna alatka uz čiju pomoć se mogu uraditi mnoge sjajne stvari. Ali kao i svaka tehnologija, koliko god benefita da donosi, skopčana je i sa rizicima. Društvene mreže su dobar primer za to: povezale su nas na dotad nezamislive načine, ali su istovremeno produbile polarizaciju.

Isto važi i za AI. Ona je nesvakidašnje moćna alatka u izveštavanju, koja novinare može da učini efikasnijim omogućavajući im da se probiju kroz ogromnu masu digitalnih podataka. Reporteri je već koriste za, recimo, analizu udara bombi, identifikaciju korišćenog oružja i sastavljanje slike o tome šta se stvarno dogodilo.

U isto vreme, rizici su enormni. Uz pomoć AI lako je fabrikovati slike, video i tonske zapise. Možete da čujete snimak u kome se savršeno oponaša nečiji glas – ton, kadence, govorni obrasci. U pitanju je lažnjak, ali to ne znači da ljudi možda neće poverovati kako je snimak stvaran. Ili bi mogli da zaključe da je istinu postalo nemoguće razlikovati od falsifikata i zaključiti kako više nema svrhe tako nešto ni pokušavati.

To je veoma delikatna situacija. To nije samo pretnja štampi, nego i samoj demokratiji, i to na načine koje tek treba da pojmimo. Kad ne možemo da se saglasimo čak ni oko osnovnih činjenica, napredak postaje nemoguć. Ta neizvesnost omogućava ljudima da ovakvo stanje eksploatišu zarad zadovoljenja svojih ličnih, komercijalnih i političkih interesa.

U američkoj politici se ovo već događa. Pojavi se neka nimalo laskava fotografija, i javna ličnost koja je na njoj kaže – „To nisam ja. To je AI“. Čujete njen glas na snimku, a ta osoba ponavlja isto. Neki njihovi demantiji bi se čak mogli ispostaviti kao tačni. Ali kako se lažirane slike i audio-snimci šire, i oni autentični počnu da bivaju odbacivani. Ljudi će početi da tvrde kako je fabrikovano sve što je u suprotnosti s njihovim narativom ili ih predstavlja u lošem svetlu. Ne bude li zajedničkog osećaja za to šta je stvarno, ostaćemo bez ikakvog solidnog utemeljenja za javnu debatu.

Upozorili ste svojevremeno da demokratija ne može da opstane bez slobodne štampe, na kojoj počivaju i mnoge druge slobode. Kakve su reforme ili preventivne mere najurgentnije potrebne kako bi se sloboda štampe sačuvala?

Prvo, važno je pojasniti da prava skopčana sa slobodom govora nisu rezervisana samo za medije. Ona pripadaju svima. Danas se u mnogim zemljama, uključujući i SAD, čak i ljudi na rukovodećim položajima u svetu biznisa plaše da govore otvoreno, jer strahuju da bi zbog toga vlada mogla da im se sveti. Ono što nam je potrebno jeste široka koalicija ljudi koji razumeju da je sloboda izražavanja od suštinskog značaja za funkcionalno društvo.

Očigledno je da su u skorije vreme u Americi prava skopčana sa slobodom govora ugrožena s mnogo strana. Ali i dalje imamo sudije koje prepoznaju značaj tih prava, i mnogo onih koji nastavljaju da se zauzimaju za vladavinu prava. To je model kome bi trebalo da streme druge zemlje: ustavna zaštita slobode govora, pravosudni sistem koji tu zaštitu obezbeđuje, i vlade koje se toga pridržavaju.

Kakve bi pouke mlade demokratije trebalo da izvuku iz američkih iskustava na planu očuvanja slobode štampe i institucionalnog otpora u okolnostima opadanja demokratskih standarda?

Ne možete se samo proglasiti demokratskom zemljom i pustiti da stvari idu svojim tokom. Najveći branitelji američke demokratije oduvek su bile njene institucije, a Tramp sistematski radi na tome da ih uništi, i u tome ima i previše uspeha. Pa ipak, one i dalje postoje, i nastaviće da se, svaka na svoj način, opiru tim nasrtajima.

Ovo je ključna pouka za mlade demokratije: morate da branite svoje institucije i zaštitite njihovu nezavisnost, uz punu svest o tome koliko ih je lako potkopati. Ljudi širom sveta užasnuti su onim što se dešava u Americi upravo zato jer su je smatrali bastionom slobode izražavanja i vladavine prava.

Mnogi tvrde kako je štampa postala irelevantna, da bi potom krenuli da insistiraju kako bi, samo da su mediji nešto drugačije ispratili, i sam ishod nekako bio drugačiji. Ne znam kako je moguće pomiriti ove dve ideje

Mlade demokratije bi trebalo da imaju na umu koliko su zapravo krhki ti stubovi i odupru se iskušenju da ih uzimaju zdravo za gotovo. U SAD smo to predugo činili, što je razlog i zašto su ljudi svojevremeno postavljali pitanje „koliko veliku štetu Tramp istinski može da načini“. I slobodu medija smo uzimali zdravo za gotovo. Ali mnogi drugi ljudi razumeli su da je štampa često jedina institucija spremna da ih sasluša, da istraži nepodopštine, i da od odgovornih zahteva da podnesu račun za svoje postupanje. I ti ljudi znaju da ako više nema štampe, onda ni sve pomenuto neće imati ko da radi.

Pa ipak, širom sveta štampu sve više demonizuju i okrivljuju za različite krize. Prema jednom viđenju, mediji su u aktuelne nevolje zapali zato što nekako nisu uspeli u onome što im je primarni zadatak. Mislite li da je ovakva kritika opravdana? Rade li mediji u skorije vreme nešto drugačije – ili manje vredno?

Čini mi se da veliki deo tih kritika stiže od ljudi koji tvrde kako je štampa postala irelevantna, da bi potom krenuli da insistiraju kako bi, samo da su mediji nešto drugačije ispratili, i sam ishod nekako bio drugačiji. Ne znam kako je moguće pomiriti ove dve ideje. Ako nismo važni, zašto bi način na koji nešto pratimo pravio razliku?

Ljudi koji kritikuju štampu često zapravo nisu ni pogledali o čemu smo izveštavali. U mnogim slučajevima zbilja jesmo pokrivali te teme, ali ljudi jednostavno nisu obraćali pažnju na njih jer im se u vreme kad smo o tome izveštavali nisu činile urgentnim. Kad vam se nešto ne čini urgentnim, to je lako ignorisati.

Izgleda da neki ljudi misle kako mediji vladaju svetom. U SAD, na primer, postoji teza da je nekako štampa zaslužna za to što je Tramp pobedio 2016. To je apsolutna besmislica. O Trampu se ekstenzivno izveštavalo. U Postu smo objavili čitav jedan serijal o njegovoj ličnoj i profesionalnoj istoriji. Toliko smo pisali o njemu da je to na kraju preraslo u knjigu Marka Fišera i Majkla Kraniša, Trump Revealed.

Ako danas čitate tu knjigu, uvidećete koliko je proročanska bila. Pa ipak, ljudi govore „Što niste pisali o ovome“ ili „Što nam to niste rekli pre nego što je izabran“. Mnoge od tih kritika nisu potkrepljene činjenicama. U većini slučajeva su pitanja za koja ljudi kažu da su bila ignorisana zapravo bila medijski ispraćena – i to temeljno. Ili pak, u drugim slučajevima, tada naprosto nismo znali ono što znamo sada. Kako vreme prolazi pojavljuju se nove informacije, isplivavaju na površinu novi dokumenti, raste broj ljudi spremnih da istupe i kaže šta znaju.

Kako onda medijske organizacije da privuku pažnju publike, posebno njenog mlađeg dela? Rekli ste da bez mladih čitalaca novinarstvo nema nikakvu budućnost. Kakve strategije su po vama najefikasnije ne bi li se dospelo do nove publike, a da pritom ne budu kompromitovani novinarski standardi?

Nisam siguran da s ljudima komuniciramo na način na koji bi oni zapravo želeli da se informišu. Ljudi danas manje čitaju. Postali su pasivniji konzumenti; ne žele da tragaju za informacijama. Živimo u digitalnoj eri, u kojoj se više ljudi informiše vizuelno, ili putem audio-sadržaja, nego kroz tekst. Da mogu da biram, bilo bi drugačije; ali tako je kako je.

Nisam siguran da s ljudima komuniciramo na način na koji bi oni zapravo želeli da se informišu. Ljudi danas manje čitaju. Postali su pasivniji konzumenti; ne žele da tragaju za informacijama

Trebalo bi da istražimo šta prolazi kod publike i onda to i sami primenimo, makar to tradicionalno nastrojenim novinarima stvaralo nelagodu. Jedan novinar me nedavno upitao: „Na šta bi trebalo da se fokusiram? Šta bi trebalo da naučim da radim?“ Odgovorio sam mu: „Kratak video-sadržaj.“ Autor ste dugačkih članaka? Super, svejedno treba da naučite da pravite kratke video-zapise. Možda to ne želite da radite, ali ljudima morate da omogućite degustaciju kako bi zatražili kompletan obrok. Većina ljudi neće čitati članak od 10.000 reči ili serijal od deset nastavaka. Za to nemaju vremena ili strpljenja.

Ali kad se ovo ima na umu, prilagođavanje samo po sebi nije dovoljno. Nove formate moramo da prigrlimo s entuzijazmom, jer nas oni poučavaju tome kako da dosegnemo do ljudi u svetu u kome su se komunikacione navike dramatično promenile. Možemo da sedimo i krivimo publiku za stanje u kome se danas nalazi novinarstvo, ali to bi bilo gubljenje vremena.

Copyright: Project Syndicate, 2025.