Da li su balkanski narodi, ili barem neki od njih, osuđeni na to da se stalno vrte ukrug i prave iste greške? U slučaju najmanje polovine državica nastalih raspadom Jugoslavije odgovor je, razume se, kategorično „da“. Ali stvari evidentno već dugo ne idu u pravom smeru ni u Bugarskoj, za koju bi, makar na osnovu formalnih parametara – članica Evropske unije, NATO, Šengenske zone, od prvog dana naredne godine i evrozone – trebalo da važi kako je iz tog vrzinog kola izašla. (Više tuđom nego svojom zaslugom, ako ćemo pravo; ali da ne sitničarimo.)
U poslovično najsiromašnijoj i najkorumpiranijoj članici EU u izgledu su, naime, još jedni prevremeni parlamentarni izbori, čak osmi od 2021. naovamo, nakon što je, pod pritiskom masovnih protesta u Sofiji i drugim većim gradovima, koaliciona vlada premijera Rosena Željazkova prvo povukla sporni predlog budžeta za narednu godinu; a onda ‒ pošto taj ustupak nije umirio demonstrante, nezadovoljne ekonomskim prilikama i frustrirane sveopštom korupcijom ‒ i kolektivno odstupila s dužnosti. Iako, formalno gledano, Željazkov i ekipa to nisu morali da učine, budući da u 240-članom parlamentu imaju većinu.
Moglo bi se reći da su protesti na kojima se tražila smena vlade istovremeno bili i protesti protiv zakulisnog uticaja nekadašnjeg premijera Borisova i oligarha Peevskog
I okolnost da je to nesuđeno glasanje o poverenju vladi koje je inicirala opozicija trebalo da bude već šesto od njenog formiranja u januaru ove godine demonstrira do koje mere politička situacija u Bugarskoj nalikuje Danu mrmota. Ali ništa glasnije ne ukazuje na efemernost bugarskih vlada od pomenute činjenice da se zemlji smeši osmi izlazak na birališta u vremenskom rasponu u kome bi neka stabilna demokratija prošla tek kroz dva izborna ciklusa.
Istina, novi izbori nisu apsolutno neizbežni. Na predsedniku Rumenu Radevu bilo je da, u konsultacijama s poslaničkim grupama ‒ počev od one najjače, partije desnog centra Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB), koja je predvodila i odlazeću vladu ‒ pokuša da pronađe nekoga kome bi poverio mandat za formiranje nove. Ali kako je stranka bivšeg dugogodišnjeg premijera Bojka Borisova, s daleko najviše poslanika u aktuelnom sazivu parlamenta, na sastanku s predsednikom glatko odbila takvu mogućnost i zauzela se za što skorije održavanje novog glasanja, realnije je očekivati formiranje tehničke vlade koja bi u međuvremenu vodila zemlju.
Tako se, uostalom, u demokratskim državama razrešavaju političke krize kad se sve druge opcije iscrpe: izađe se lepo na glasanje, pa kome šta zapadne. Zar ne?
U slučaju Bugarske stvari ipak nisu tako jednostavne ‒ svejedno što je nesumnjivo reč o zemlji s demokratskim uređenjem (faličnim, ali koja demokratija to nije) i smenjivom vlašću.
Lako je, i prirodno, solidarisati se s Bugarima koji su se u velikom broju izlili na ulice kako bi protestovali protiv predloga budžeta ‒ prvog u evrima ‒ u kome su, osim predvidljivog svaljivanja troškova valutne tranzicije na njihova leđa, prepoznali i nove načine da se zamaskira korupcija. (Protesti su najvećim delom protekli mirno, ali je u Sofiji bilo i obračuna policije i huliganskih grupa koje su vandalizovale prostorije nekih stranaka i, generalno, tražile kavgu ‒ zbog čega se veruje da je, makar jednim delom, reč zapravo o provokatorima plaćenim da izazovu nered; čak se i sofijska policija potrudila da napravi distinkciju između mirnih demonstranata i nasilnika.)
Objašnjiv je i strah od viših cena od Nove godine ‒ sudeći na osnovu iskustava zemalja koje su evro uvele ranije, utemeljen ‒ makar on jednim delom bio i, kao što se sumnja, veštački podstaknut ruskom kampanjom širenja dezinformacija. Bugari su, pokazuju ankete, gotovo po sredini podeljeni oko toga da li je uvođenje evra dobro ili loše po njih.
A najlakše je od svega razumeti gnev koji obuzima građane ubeđene da dve ključne figure bugarske politike u poslednje dve decenije ‒ Borisov i oligarh/političar Deljan Peevski ‒ i dalje drmaju zemljom. Štaviše, moglo bi se reći da su protesti na kojima se tražila smena vlade istovremeno bili i protesti protiv zakulisnog uticaja nekadašnjeg trostrukog premijera i omiljenog mu mogula: kad je reč o političko-poslovnim šemama, lider Pokreta za prava i slobode (DPS) ‒ koji se lane raspao na dve frakcije, ali je samo njegova ušla u parlament, gde od marta obezbeđuje dodatne glasove vladi iako sama nije bila njen deo ‒ kao da je pupčanom vrpcom spojen s Borisovim.
Ali ako je već tako i Bugarima zaista pada mrak na oči na pomen ove dvojice, zašto onda ne koriste priliku koja im se poslednjih godina svako malo ukazuje ‒ da na izborima za početak kazne makar partije koje Borisov i Peevski vode, kad već ne mogu njih lično?
Ne bi bilo neko čudo ako se biračima smučilo od toliko učestalih glasanja, tim pre što očito preovladava uverenje da se posle njih u suštini ništa ne menja, osim što se na funkcijama u vladi ređaju jedni pa drugi. U tom kontekstu je, međutim, prosto neshvatljivo da je na poslednjim izborima, u oktobru prošle godine, izlaznost bila mizernih 38,94 odsto, te da je čak i to predstavljalo poboljšanje u odnosu na prethodno glasanje, u junu, kada je tek odziv bio kriminalno nizak: 34,43 odsto. (I na onima pre njih izlaznost jedva je prešla 40 procenata.)
Ova glasačka pustopoljina evidentno je idealna za GERB koji, poput drugih populističkih partija, ima disciplinovanu biračku bazu: i u junu i u oktobru 2024. Borisovljeva stranka završila je na prvom mestu, osvajajući približno četvrtinu glasova, što joj je u prvom navratu obezbedilo 68, a u drugom 66 mandata. Ali takvo stanje očigledno odgovara i još gorima: tajkunskom čedu DPS, drugoplasiranoj partiji u junu i četvrtoj u oktobru, te ultranacionalističkom Preporodu, četvrtom u junu i trećem u oktobru.
Bugarskoj se smeši osmi izlazak na birališta u vremenskom rasponu u kome bi neka stabilna demokratija prošla tek kroz dva izborna ciklusa
Nije, dakle, potrebno biti izborni strateg da bi se uočilo kako ekstremno niska izlaznost izrazito ide u prilog najproblematičnijih snaga na bugarskoj političkoj sceni. I da se, sledstveno tome, diskreditovanim ali i dalje moćnim ličnostima poput Borisova i Peevskog ne može stati na put ‒ a na tome su, da se ponovi, demonstranti insistirali koliko i na ostavci premijera i vlade ‒ u najmanju ruku dok im se ne oslabi politička baza. A s obzirom na slabost bugarskih institucija, lako moguće ni tada. (Ali to tek treba da se vidi: nema smisla spekulisati o tome dok ne bude ispunjen pomenuti preduslov.)
Nemoguće je da znatan broj bugarskih birača nije svestan upravo opisane korelacije. Možda ih i nema dovoljno da naprave razliku; ali kako to ne mogu unapred znati, ni to ‒ kao ni bilo šta drugo ‒ ne može biti izgovor za neizlazak na glasanje. Ne dođe li na tom planu do kapitalne promene u glavama birača, sve što će moći biće da spreme novi par obuće prikladne za dug boravak na ulici, jer će im se ona koju sad nose na protestima brzo izlizati. Možda će se protesti još neki put okončati privremenim uspehom, kao ovom prilikom; ali ni ovaj, ni eventualni naredni, neće imati previše smisla ako ne budu verifikovani tamo gde se u demokratijama jedino računa: na biračkim mestima.
Aman, ljudi: izađite na glasanje sledeći put.
