U čemu je razlika između obećanja Aleksandra Vučića “imaćete izbore kad god budete tražili” i njegove sada važeće tvrdnje da će izbori biti održani na proleće ili krajem sledeće godine?
Ako smo se već odavno uverili da priča o izborima po želji protivnika nije istinita – baš kao i mnoge druge izjave istog izvora – zašto bi sada trebalo da verujemo u verziju o izborima 2026. i ocene provladinih medija da je namera studenata da 28. decembra skupljaju potpise za raspisivanje izbora besmislena, jer su izbori „skoro raspisani“ i ostalo je samo da se „to formalizuje“?
I koliki je, u celoj slagalici, značaj predsedničkih izbora, odnosno Vučićeve šanse da nađe kandidata za koga veruje da može da pobedi u prvom izbornom krugu – ako zaista nema nameru da promeni Ustav i omogući sebi borbu za treći predsednički mandat?
Šta kažu zakoni
Trebalo bi da u priči o izbornom kalendaru neku ulogu imaju i izborni zakoni, a oni jasno definišu termine izlaska na birališta: redovni parlamentarni izbori moraju biti raspisani 90 dana pre nego što isteknu četiri godine od dana kada je konstituisana Narodna skupština, a od dana raspisivanja izbora ne može proći manje od 45 ni više od 60 dana. Aktuelni saziv Skupštine Srbije konstituisan je 6. februara 2024, što znači da bi redovni parlamentarni izbori mogli biti raspisani početkom novembra 2027. i održani u periodu od polovine decembra te godine i početka januara 2028.
Nešto ranije, na rasporedu su predsednički izbori: aktuelni (prema Ustavu, poslednji) petogodišnji predsednički mandat Vučiću ističe 31. maja 2027. godine, a prema zakonu predsednik Narodne skupštine raspisuje redovne predsedničke izbore 90 dana pre isteka mandata, tako da se oni održe u narednih 30 do 60 dana. Računica kaže da to znači da bi se – ukoliko Vučić ranije ne podnese ostavku – za predsednika glasalo između 1. aprila i 1. maja 2027. godine.
Tokom 2026, koja se već proglašava „izbornom godinom“, na redu su, zapravo, samo lokalni izbori u deset opština: Aranđelovac, Bor, Bajina Bašta, Kladovo, Knjaževac, Kula, Lučani, Majdanpek, Smederevska Palanka i užička gradska opština Sevojno. Prema zakonu, izbori mogu biti raspisani najranije 150 a najkasnije 45 dana pre isteka mandata, a od dana raspisivanja do dana glasanja ne može proći manje od 30 ni više od 60 dana. Kada se uzmu u obzir još i različiti datumi konstituisanja skupština u deset pomenutih opština, računica postaje izuzetno komplikovana i kaže da bi se, pojedinačno posmatrano, izbori morali održavati između januara i juna. Period se sužava ukoliko se odluči da se u svih deset opština glasa istovremeno, ali, osim u slučaju povezivanja sa nekim izborima na višem nivou – parlamentarnim ili predsedničkim – nema mnogo razloga da se to očekuje, jer je naprednjačka izborna mašinerija najefikasnija kad se koncentriše na manji teren.
Očekivane muke protivničke strane sa nalaženjem predsedničkog kandidata deluju kao olakšavajuća okolnost za vlast. Ali, šta ako se na tom planu desi iznenađenje
Posebna priča je Zaječar – tamo bi, posle odluke Višeg suda o poništavanju odluke o verifikaciji odborničkih mandata, ukoliko bude poštovanja zakona, izbori trebalo da budu ponovo raspisani, kako bi se izašlo iz trenutnog stanja potpunog bezvlašća. A kada? Juče.
Sve ostalo – bilo da je reč o zahtevu studenata ili pominjanju izbora na proleće ili krajem sledeće godine, sve uz dodatak u vidu priče o mogućem spajanju predsedničkih i parlamentarnih– bili bi prevremeni izbori, za čije raspisivanje moraju da postoje neki razlozi. U naprednjačkoj Srbiji, uverili smo se, u razloge ne spada opšti interes, odnosno potreba da se demokratski reši kriza duga više od godinu dana, već samo interes vlasti – zbog koga smo više puta imali potpuno nepotrebne prevremene izbore.
Ovoga puta, međutim, raspisivanje parlamentarnih izbora na zahtev pobunjene javnosti, predvođene studentima, nijednog trenutka nije delovalo kao opcija, čime su najuverljivije potvrđene procene da se raspoloženje građana bitno promenilo. Da li je situacija i dalje takva?
Za koga radi vreme
Ima naznaka da je, poslednjih nedelja, vlast uspela donekle da se konsoliduje, prvenstveno zahvaljujući represiji koju primenjuje prema neposlušnima. Vučić sada ponovo diktira teme, umesto da se, kao mesecima nakon početka pobune izazvane padom novosadske nadstrešnice, neuspešno pravda i vuče očigledno pogrešne poteze.
Uspeo je i da, u gotovo ratnom stanju koje je obeležilo dan glasanja i razne oblike ubeđivanja birača u danima koji su prethodili, zabeleži „pobede“ lista koje je, s predsedničke pozicije, „predvodio“ na lokalnim izborima u Kosjeriću, Mionici, Negotinu i Sečnju. Hvali se i pobedom u Zaječaru, uprkos stanju u kome se taj grad nalazi više od pola godine nakon izbora, proteklih uz izrazito visok stepen manipulacija.
Posle nekoliko neuspešnih pokušaja, Vučić je, kako nas uveravaju njegovi megafoni, „dokazao da blokaderi lažu“ time što je kročio u Niš – u očigledno kontrolisanim uslovima, doduše, ali to publici kojoj se obraća nije moralo da bude baš očigledno. Naprotiv, sasvim je moguće da je informacija o trajnosti posete (dva dana) uspešno „zatrpala“ činjenicu da nije bilo moguće organizovati standardne scene masovne podrške voljenom vođi.
Pitanje je, međutim, da li je sve to, zajedno sa snažnom medijskom kampanjom o „totalnom ratu među blokaderima“, u situaciji kolapsa spoljne politike, ali i naznaka buđenja domaćih pravosudnih organa, zaista dovoljno za prognozu da se vlast sprema za izbore već na proleće, uverena da, uz razne oblike izbornog inženjeringa i pritisaka, zaista može da ih dobije.
Računica je, zapravo, još komplikovanija, jer podrazumeva i rešenje problema predsedničkih izbora. Na strani pobunjene javnosti ono još nije u fokusu, iako ga je Vučić već uveo u priču, pominjući mogućnost da predsednički izbori budu održani istovremeno sa parlamentarnim, ali i demantujući procene da bi mogao pristupiti promeni Ustava, kako bi se kandidovao treći put. Čak je, umesto ranije priče o „povlačenju iz politike“, najavio novi plan, koji mnogo više liči na ponašanje autoritarnih vođa Putinovog tipa, uvodeći nepostojeći termin „kandidature za mesto premijera“. Da li nam je time zaista servirao agendu?
U sve težim okolnostima, prilično racionalno deluje ono što Vučić i inače često radi – priprema teren za više različitih opcija, konstantno odmerava ishode, a konačnu odluku donosi u poslednjem trenutku
Iskustvo kaže da Vučić voli da kupuje vreme i nije teško zamisliti da priča o izborima na proleće služi samo za zamajavanje i trošenje vremena do poslednjeg zakonskog roka – naročito s obzirom na projekat Ekspo, ponekad (optimistički?) nazivan „Vučićevom otpremninom za odlazak s vlasti“.
Realnost, međutim, opominje – problemi sa kojima se suočava sve su veći i sve verovatnije deluje da vreme ne radi za njega: kriza oko NIS-a nije rešena i preti da eskalira, odustajanjem Džareda Kušnera od projekta „Generalštab“ posle pokretanja optužnog predloga protiv ministra Nikole Selakovića nestala je ona mala nada za približavanje Donaldu Trampu, u Briselu više ne pale stari „stabilokratski“ trikovi, ali zato napredak Crne Gore i Albanije na evropskom putu postaje sve očigledniji, a priča o Srbiji kao „lideru u regionu“ sve besmislenija…
Varijante i problemi
U takvim okolnostima, prilično racionalno deluje ono što Vučić i inače često radi – priprema teren za više različitih opcija, konstantno odmerava ishode, a konačnu odluku donosi u poslednjem trenutku. Akcije koje gledamo, zato, ne moraju biti dokaz skorih izbora, jer su od koristi za svaku potencijalnu odluku o tajmingu: i rad na slabljenju pobunjeničke strane, i pokušaj popravljanja sopstvenog rejtinga, i udari na pravosuđe i medije, i nastojanja u cilju „peglanja“ odnosa sa stranim faktorima.
Od svega toga, za Vučića nimalo lakše nije ni naći predsedničkog kandidata kome se može „napumpati“ pobeda u prvom izbornom krugu i tako izbeći sabiranje glasova namenjenih (verovatnom) većem broju opozicionih kandidata. Izgradnja kulta ličnosti ima svoju cenu, pa ni Miloš Vučević, ni Ana Brnabić, ni Tomislav Nikolić, ni Milica Stamenkovski (Zavetnica) ni bilo ko drugi ko bi mogao biti na raspolaganju, ne deluju kao sigurna pobednička opcija.
Zato bi vezivanje parlamentarnih i predsedničkih izbora moglo biti rešenje, u kome bi Vučić predvodio parlamentarnu listu i svoj rejting prenosio i na predsedničkog kandidata. Ali ni rizik ne bi bio zanemarljiv ako bi se zaista išlo na glasanje 2026, pa još na proleće: morao bi pre vremena da se odrekne važećeg predsedničkog mandata i izloži riziku pada pre proleća 2027, do kada je lično siguran na poziciji. A uvek je bio sklon sigurnim opcijama.
Rizik ne bi bio zanemarljiv ako bi se zaista išlo na glasanje 2026, pa još na proleće: morao bi pre vremena da se odrekne važećeg predsedničkog mandata i izloži riziku pada pre proleća 2027, do kada je lično siguran na poziciji
Spasonosno ne deluje ni opcija raspisivanja parlamentarnih izbora pre predsedničkih: ne samo zato što se verovatno ništa ne bi rešilo, jer u eventualnu naprednjačku pobedu pobunjeno društvo ne bi verovalo, već bi, gledano iz ugla Zapada do koga mu je stalo, kao dodatno nasilje nad demokratijom delovalo naknadno pretumbavanje na premijersku poziciju, kad mu istekne predsednički mandat.
Varijanta sa predsedničkim izborima pre parlamentarnih, onako kako zakoni predviđaju, takođe je rizična, jer bi eventualni neuspeh očiglednog „fikusa“ u poziciji predsedničkog kandidata umanjio šanse naprednjaka na potonjim parlamentarnim izborima – čak i ako bi „kandidat za premijera“ bio u tom trenutku detronizovani Vučić.
U svim kombinacijama, naravno, očekivane muke protivničke strane sa nalaženjem predsedničkog kandidata deluju kao olakšavajuća okolnost. Ali, šta ako se na tom planu desi iznenađenje? I nije li vreme da se ta strana pozabavi pripremom potencijalnog „gejm čejndžera“?
