Srbi i Gruzini verovatno ne razmišljaju često jedni o drugima, ali njihove veze su čvrste. Spone nisu tradicionalne, istorijske, bratske, na koje čovek prvo pomisli u tom kontekstu, već su sasvim savremene – i jedni i drugi imaju san koji se pretvorio u noćnu moru. Partija Gruzijski san je na vlasti od 2012. godine, a učinak joj je takav da je ambasador Evropske unije u Gruziji Pavel Herčinjski nedavno rekao da zemlja koja mu je domaćin „nije na putu da postane članica EU – ni 2030, ni kasnije“. I Evropska komisija je početkom novembra Gruziju nazvala „samo nominalnim kandidatom“, ali žitelj te kavkaske zemlje ne mora da gleda preko granice da bi video problem. Demonstranti u Tbilisiju ovih dana slave prvi rođendan. Protesti traju od kraja novembra 2024, kada je premijer Irakli Kobahidze najavio četvorogodišnju pauzu u hodu ka Briselu, no razlozi su – barem kasnije – postali širi. Na protestne poteze poput blokiranja Avenije Rustaveli u Tbilisiju, režim je uzvratio batinama i hapšenjima.
Ograda ispred predsedničke palate
O deljenim srpsko-gruzinskim mukama za Radar je govorila Marika Mikijašvili, sekretarka za spoljne poslove opozicione partije Droa. Mikijašvili predaje na Univerzitetu Alte u Tbilisiju, a nedavno je bila gost Beogradske bezbednosne konferencije, koju je organizovao Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP).
„Doskora je kazna za samo prisustvo na protestu bila 1.700 evra. Zato su ljudi nosili maske. Vlast je onda odlučila da će samo nošenje maske značiti petnaest dana u zatvoru. Ponovljen prestup znači krivičnu optužbu i možda i celu godinu zatvora. Vlast zastrašuje, bije, finansijski pritiska i demonstrante i njihove porodice. Herojski je čin već i otići na protest u Gruziji“, sumira trenutne prilike Mikijašvili.
Četvrti oktobar je u Tbilisiju bio naročito mutan, ne zbog jesenjeg vremena, već zbog veoma raznovrsnih vesti – da li je tog dana opozicija zaista pokušala nasilni prevrat ili je reč bila o režimskoj režiji? Ili o nečemu između? Dramsku notu događajima dalo je to što je glavni poziv na skup (još u julu) uputio slavni operski pevač i nezavisni političar Pata Burčuladze. Podrška je stigla i od Ujedinjenog narodnog pokreta (UNM), partije nekadašnjeg predsednika Mihaila Sakašvilija. Organizatori su – ako su to bili – smatrali da će prisustvo dvesta ili trista hiljada ljudi biti dovoljno za „mirnu revoluciju“. Prisutnih je naposletku bilo znatno manje, a Mikijašvili podseća da su na taj dan organizovani lokalni izbori, koje je opozicija uglavnom bojkotovala.
„Jedan od stubova opozicione politike trebalo bi da bude izolacija režima – ne ulazimo u lažni parlament, ne učestvujemo u farsi lokalnih izbora, i tako dalje. Sa druge strane smo imali takozvanu mirnu revoluciju, kako su je organizatori krstili. Vladala je potpuna konfuzija oko toga ko iza nje stoji, šta planira, sve je bilo tajnovito. Ljudima je ostalo da misle u dva pravca – ili je reč o blefu ili neko zaista ima genijalan plan i garantovanu pobedu, jer su organizatori bili veoma samouvereni.“
Vlast je želela opšte nasilje. To što se dešavalo pred palatom, delovalo je sasvim režirano. Demonstranti srećom nisu bili tamo zbog nasilja. Bili su tamo baš zato što su mislili da neko ima plan za mirno preuzimanje vlasti
Marika Mikijašvili priznaje da ni sama i dalje nije sigurna šta se 4. oktobra zbilo. Uverena je, međutim, da je režim u najmanju ruku iskoristio priliku da diskredituje proteste. Smatra da je ograda pred predsedničkom palatom Orbelijani nekako prelako pala.
„Želeli su opšte nasilje. To što se dešavalo pred palatom, delovalo je sasvim režirano. Ogradu je neko samo gurnuo i pala je. Demonstranti srećom nisu bili tamo zbog nasilja. Bili su tamo baš zato što su mislili da neko ima plan za mirno preuzimanje vlasti. Verovali su u glasine o tome da je režim iznutra ruševan, da će njegovi predstavnici i policija promeniti stranu ako se pojavi dovoljno ljudi. Murtaz Zodelava iz UNM uhapšen je dok je na ulici davao izjavu, i poručio je da ne treba verovati onima koji donose samo sredstva a ne i ideale. Dodao je i da treba verovati instinktima, iz čega zaključujem da je neko bio dvostruki agent, da je neko i organizatore uverio da će se režim brzo i lako osuti.“
Strah od „ruskog medveda“
Režim se nije rasuo, a u Gruziji se ne rasipa ni strah od Rusije. Gruzijski san je uspeh delimično izgradio upravo na ideji da se Rusiji ne sme protiviti.
„To je ključni propagandni pravac režima – ako pobedi opozicija, zaratićemo sa Rusijom. I ta je ’mirovna propaganda’ potpuno lažna. Ne vidim trenutno nijedan sličan scenario, jer Rusija već ima dovoljno problema. Sa druge strane, ako Rusija trijumfuje u Ukrajini, svi ćemo biti u nevolji, ne samo Gruzija.“
Zapadni akteri imaju u rukama poluge kojima mogu da pozovu Gruzijski san na odgovornost – sankcije za pojedince, odbijanje da se sarađuje sa takvim režimom, sve je to važno
Mikijašvili smatra da se rat u Ukrajini neće završiti dok Rusija ne bude primorana da se odrekne imperijalnih ambicija. Ako se sukob opet samo zamrzne, pitanje je trenutka kada će ponovo početi. Na pitanje da li smatra da će Moskva ikada prihvatiti Gruziju kao članicu NATO ili EU, Mikijašvili uzvraća da Moskva ne bi trebalo da o tome odlučuje.
„Nadam se da EU i NATO neće dopustiti Moskvi ’veto’ na proširenje. Zapadni akteri imaju u rukama važne poluge kojima mogu da pozovu Gruzijski san na odgovornost. Nije potrebno mnogo da bi se pomoglo narodu Gruzije – sankcije za pojedince, odbijanje da se sarađuje sa takvim režimom, sve je to važno.“
A šta je važno u samoj Gruziji? Istina je da razlozi srpskih i gruzijskih protesta nisu identični, ali Marika Mikijašvili je pokušala da pronađe neki zajednički recept za njihov uspeh.
Svako shvata da skrećemo ka potpunoj diktaturi, ali neki ljudi još ne misle da je taj problem hitan ili imaju iluzije o tome kako bi se mogao rešiti
„Naravno da je bitno mobilisati javnost, boriti se protiv režimske propagande i kontrolisati narativ, to jest odbraniti ga od te propagande. Ali važno je i usmeriti tu mobilizaciju. Nije dovoljno samo podići javnost na noge, već mora biti i zajedničke platforme. Zajednički front je najbolje rešenje, ali ako ne može da bude potpunog jedinstva, mora ga biti barem dovoljno među onima koji mogu da donesu ljude, sredstva, strategiju.“
U Gruziji, smatra Mikijašvili, još nema te jedinstvenosti.
„Imamo mnogo partija, ali ne vidi svako probleme na isti način. Da, svako shvata da skrećemo ka potpunoj diktaturi, ali neki ljudi još ne misle da je taj problem hitan ili imaju iluzije o tome kako bi se mogao rešiti.“
Prethodnih dana u Srbiji je aktuelna bila „mrežna borba“. Sagovornica Radara misli da je internet odlično sredstvo, ali da se mora koristiti mudro.
„Neki Gruzini misle da neće biti nikakve promene sve dok postoji Fejsbuk, jer ljudi na takvim mestima izbace bes iz sebe i misle da su nečemu doprineli. No svejedno, reč je o sjajnom sredstvu mobilizacije.“
Ljudi su se razočarali kada fudbaleri nisu stali nasuprot režimu da brane demokratiju i ljudska prava. Zato sada vidimo da stadioni baš i nisu puni kada reprezentacija igra
Gruzija je retko prvi izbor za vodeći tekst u spoljnopolitičkim rubrikama, ali prošle godine pažnju nije dobila samo političkim turbulencijama, već i fudbalom. Izvrsna igra njene selekcije na Evropskom prvenstvu protiv niza snažnih rivala – Turske, Češke, Portugala, Španije – pokupila je simpatije ljubitelja fudbala. Marika Mikijašvili je tada napisala interesantan tekst o povratku „nacionalnog ponosa“. Godinu i kusur kasnije, i dalje govori o optimizmu koji je Gruzinima pružio taj hrabar nastup na međunarodnoj sceni, ali sada ima i dodatne uvide.
„Da, bio je to podsticaj, dokaz da nešto možemo. I režim je, međutim, to shvatio. Zato su pokušali da se infiltriraju među fudbalere, da ih ’kupe’, da otmu te pobede. Vlast je u fudbal sipala mnogo novca i ljudi su se razočarali kada fudbaleri nisu stali nasuprot režimu da brane demokratiju i ljudska prava. Zato sada vidimo da stadioni baš i nisu puni kada reprezentacija igra. Nestalo je entuzijazma i ’hemije’ između javnosti i fudbalera, jer nam se nisu pridružili u borbi.“
