Ćacilend je entitet koji je osmislila vlast. On je njeno ogledalo, sve ono što čini ovu vlast, i sve suprotno od onoga što vlast tvrdi da on jeste – slobodna zona i zakonski prijavljeni skup. Krenimo od ovog potonjeg, od onog što Ćacilend nije.
Ćacilend nije legalno zauzet prostor, jer Zakon o javnom okupljanju ne prepoznaje zauzimanje javne površine na neodređeno vreme. Član 7 ovog Zakona veli da se javna okupljanja mogu održavati u vremenu između 6 i 24 časa, dok se „okupljanje“ u Ćacilendu održava neprekidno 24 časa svakoga dana u proteklih pola godine. To znači da skup možda jeste prijavljen po Zakonu, ali sve nakon toga upućuje na njegovo protivzakonito odvijanje.
Poređenje sa galskim selom predstavlja retorički bumerang koji razobličava vlastodršca koji ga upotrebljava. Jer ako je Ćacilen jedina slobodna zona (selo), kao što vlastodržac tvrdi, onda je sve oko njega neslobodno – jednoumna Skupština, odnarođena Vlada, samoljubivo Predsedništvo, servilni Ustavni sud…
Takođe, okupljanje na mestu na kojem se nalaze šatori Ćacilenda protivno je Zakonu koji u članu 6, ne dozvoljava okupljanje na prostoru ispred objekata od strateškog i posebnog značaja, odnosno na mestima na kojima se održavanjem okupljanja ugrožava moral i krše ljudska prava i slobode. Naime, Narodna skupština je institucija od posebnog i strateškog značaja jer se u njoj donose zakoni i druge strateški važne odluke za državu i društvo. Skupština je narodna institucija pa stoga svaka uzurpacija prostora ispred nje, posebno od strane vlasti, predstavlja kršenje prava i sloboda građana kojima je tamo onemogućen pristup.
Asteriks i Obelisk iz našeg sokaka i galska sela po meri SNS-a
Rečju, samo onemogućavanje pristupa u prostor ispred Narodne skupštine građanima koji se ne slažu s politikom vlasti predstavlja kršenje njihovih prava i sloboda, uključujući i njihovo diskriminisanje, koje Ustav strogo zabranjuje. Na koncu, ne treba zaboraviti da je Pionirski park kulturno-istorijski prostor omeđen osmatračnicom s Kajmakčalana i muzejom Ive Andrića, pa stoga svako uspostavljanje vašarišta u njemu predstavlja ugrožavanje morala – kako tradicionalnog i stvaralačkog, tako i tzv. morala vrlina.
Ćacilend je primer kako vlast, suprotno moralnim načelima, zloupotrebljava javna dobra, ali i zakonske odredbe koje prilagođava sopstvenim potrebama. On nije zona slobode, kako ga vlastodržac predstavlja, budući da u Ćacilendu obitavaju aktivisti vladajuće stranke koji sprovode volju partijske centrale. To nisu slobodni građani koji su se spontano okupili, kako to vlastodržac želi da predstavi, poredeći ih sa Asteriksom i Obeliksom, a Ćacilend sa galskim selom okruženim neprijateljski nastrojenim Rimljanima.
Dvostruke marionete
Upravo suprotno, reč je o podanicima koji su plaćeni da u intersu vlasti izigravaju neposlušne građane što svakako nije liberalizam već utilitarizam iz njegovog najnižeg registra. Kao što je i „građanska neposlušnost“ vlasti, koju ona sprovodi preko svojih aktivista, oksimoron nezabeležen u društvenoj teoriji. S druge strane, poređenje sa galskim selom predstavlja retorički bumerang koji razobličava vlastodršca koji ga upotrebljava. Jer ako je Ćacilen jedina slobodna zona (selo), kao što to vlastodržac tvrdi, onda je sve oko njega neslobodno – jednoumna Skupština, odnarođena Vlada, samoljubivo Predsedništvo, servilni Ustavni sud…
Ako je sve oko njega neslobodno i okupirano, onda ni Ćacilend ne može biti slobodan, budući da je on tvorevina i ogledalo neslobodne vlasti, koja u vreme Trampovih sankcija Srbiji usvaja specijalni zakon koji omogućava Trampovom zetu da zida hotel na mestu kulturnog dobra ranjenog u NATO agresiji, pod vođstvom Klintonove administracije
A ako je sve oko Ćacilenda neslobodno, tačnije okupirano, što zapravo jeste istina, onda ni Ćacilend ne može biti slobodan, budući da je on tvorevina i ogledalo neslobodne vlasti. Vlasti koja u vreme Trampovih sankcija Srbiji usvaja specijalni zakon koji omogućava Trampovom zetu da zida hotel na mestu kulturnog dobra ranjenog u NATO agresiji (pod vođstvom Klintonove administracije).
Ovakav stepen podaništva i odsustva hrabrosti kod vlastodršca, koji se krije iza grupe poslanika koji u Skupštini predlažu leks specijalis i usvajaju ga u korist američkog kapitala, govori da vlast nije ni suverena, ni patriotska već jedino i isključivo marionetska. U tom smislu i žitelji Ćacilenda egzistiraju kao dvostruke marionete – vlasti koja ih drži u šaci privilegijama i novčanim premijama, i spoljnog faktora koji drži u šaci vlast koja njih drži u šaci.
Na taj način žitelji Ćacilenda su, da kažem to Handkeovim rečima, untrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta – nikakvo galsko selo, da oprosti Gosini. Jer njihovu spoljašnjost čini neslobodna i nepatriotska vlast, dok oni sami prestavljaju podaničko ospoljenje vlasti koja stoji iza ćacilizacije.
Sistemska promocija nevaspitanja i neukosti
Ćacilizacija je proces u čijem se jezgru nalazi pojednostavljena metodologija imitacije, manipulisanja i propagande – u cilju indoktrinacije i izvrtanja činjenica. U pitanju je proces zaprljavanja društva antivrednostima, proces sistemske promocije nevaspitanja i neukosti, te plasiranja izokrenutih interpretacija stvarnosti.
Ovakav stepen podaništva i odsustva hrabrosti kod vlastodršca, koji se krije iza grupe poslanika koji u Skupštini predlažu leks specijalis za Generalštab i usvajaju ga u korist američkog kapitala, govori da vlast nije ni suverena, ni patriotska već jedino i isključivo marionetska
Kada ministar prosvete zapreti da neće dozvoliti politiku u školama on na izokrenuti način tumači Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja koji zabranjuje stranačko organizovanje u školama – upravo onu vrstu politike koju preferira resorni ministar (prethodno politički analitičar u službi vlasti), svojim odnosom prema zapovestima vladajuće stranke, te favorizovanjem (po stranačkoj liniji postavljenih ili podobnih) direktora. Upravo onih koji nastoje da iz škola proteraju građanski aktivizam koji korespondira sa opštim principima, ciljevima i ishodima obrazovanja i vaspitanja (onako kako ih definiše Zakon) – poput poštovanja ljudskih prava, negovanja tolerancije, posvećenosti osnovnim moralnim vrednostima pravde, istine, solidarnosti, slobode, poštenja i odgovornosti…
Reč je o vrednostima koje su obuhvaćene planovima i programima opšteobrazovnih predmeta (sociologije, ustava i prava građana, filozofije, građanskog vaspitanja) – poput svojstava demokratske države i njenog uređenja, podele vlasti, vladavine prava, ustavnosti i zakonitosti, nadležnosti državnih organa, te učešća građana u političkom životu, ali i građanskog aktivizma u najširem smislu te reči, uključujući i građansku neposlušnost i mnogo toga još, poput razvijanja kritičkog mišljenja kod učenika, njihovog prava na udruživanje, okupljanje i javno izražavanje stavova.
Ministar prosvete preti da neće dozvoliti politiku u školama, a upravo on to preferira, prethodno kao politički analitičar u službi vlasti, a sada svojim odnosom prema zapovestima vladajuće stranke, favorizovanjem, po stranačkoj liniji postavljenih ili podobnih direktora škola
Udar vlasti na sistem obrazovanja za demokratiju
U pitanju su prava koja se, pored prava na obrazovanje i bezbednost, nalaze u Konvenciji o pravima deteta. U ovom trenutku, međutim, pojedini direktori gimnazija i srednjih škola, sprovodeći direktive ministarstva (pr)osvete koje sprovodi direktive vladajuće stranke (suprotno članu 113 Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja), izvrću duh Ustava, Zakona i Konvencije pa prete učenicima izbacivanjem iz škole ukoliko se samoinicijativno opredele za građanski aktivizam, a nastavnicima i roditeljima suspenzijom i socijalnim službama ukoliko ih u tome podrže.
Aktuelna vlast nalikuje paceru koji krađom ključnih figura protivničkom igraču uspeva da osvoji šahovsku titulu, što joj potom omogućava da, izležavajući se na lovorikama nelegitimnog trijumfa, poništava smisao vladavine prava i duha zakona
Radi se o (šire gledano) ciljanom udaru vlasti na obrazovanje za demokratiju budući da ono predstavlja branu/ustavu razgoropađenom procesu ćacilizacije (autokratizacije) društva koji sprovodi vlast. Zato je najpogubniji aspekt ovog procesa zapravo njegovo izvorište – izvrtanje izborne volje građana i na njemu građenje nelegitimne vlasti.
Takva vlast nalikuje paceru koji krađom ključnih figura protivničkom igraču uspeva da osvoji šahovsku titulu, što joj potom omogućava da, izležavajući se na lovorikama nelegitimnog trijumfa, poništava smisao vladavine prava i duha zakona. Reč je o sastavnom delu ćacilizacije pravnog sistema u kojem se zakonodavac pojavljuje kao sluga korporativnog poretka, ustavni sudija kao portparol vlastodršca i njegove stranke, tužilaštvo kao nemi statista, a leks specijalisi kao sredstva korporativnog porobljavanja društva. Ne treba zaboraviti da važnu ulogu u ovome igra marionetska inteligencija (ne treba je mešati sa slojem intelektualaca), koja opravdava marionetsku vlast i racionalizuje postupke vlastodršca nekritički ga tapšući po ramenu.
Ćacikolonijalizam
Ovim dolazimo do ćacikolonijalizma koji obuhvata rad na porobljavanju vlastitog društva u svim njegovim aspektima. Neoliberalne i korporativne direktive koje dolaze spolja bivaju provučene kroz presu lokalnog burazerskog kapitalizma zasnovanog na klijentelizmu, nepotizmu i koruptivnim radnjama koji služe plutokratizaciji vlasti, ali po cenu uništavanja javnog dobra i produbljivanja podela u narodu sve do međusobnog sukobljavanja suprotstavljenih strana. Dakle, ćacikolonijalizam je projekat delimično nametnut spolja, ali svakako realizovan iznutra metodama permanentne propagande koju vrši vlast, te njenim blamantnim imitacijama postupaka protivnika i izvitoperavanjima demokratskih principa i vrednosti te vrlina poput empatije i čovečnosti.
Osnovna odlika ćacikolonijalizma je da se neoliberalne i korporativne direktive koje dolaze spolja provuku kroz presu lokalnog burazerskog kapitalizma zasnovanog na klijentelizmu, nepotizmu i koruptivnim radnjama, po cenu uništavanja javnog dobra i produbljivanja podela
Tako vlast preko svojih funkcionera i aktivista s jedne strane simulira vladavinu prava i postojanje zakonitosti, a s druge strane imitira proteste, pešačenja „građana“ na vlastita protesna okupljanja, građansku neposlušnost, blokade, kritikovanje institucija, štrajkove glađu… I sve to u cilju grčevitog opstanka na vlasti i nastavka autokolonizacije zemlje i društva koje je prethodno pretvorila u teren za partnersku simbiozu domaćeg i stranog kapitala pod nadvlašću korporativnog Mamona! Ne dozvoliti mu da preko aktuelne vlasti preobrazi prestoni grad i čitavu državu u totalni i totalitarni Ćacilend, naša je ljudska i građanska dužnost najsvetija.
