U eri u kojoj startapi obećavaju bogatstvo i inovacije, Palantir bira drugačiji put. To nije kompanija koja juri pažnju miliona korisnika ili lansira proizvode u masovnu prodaju. Prema finansijskim izveštajima za drugi kvartal ove godine, procenjena vrednost kompanije je 415 milijardi dolara, dok je istovremeno neto profit ostao relativno skroman, svega 763 miliona. Ovaj paradoks otkriva novu logiku kapitalizma: vrednost se više ne meri profitom, već količinom moći koju možeš da kontrolišeš. A šta je zapravo Palantir i kakvu moć on to poseduje?
Palantir su 2003. osnovali Peter Til i Aleks Karp, uz rani kapital fonda CIA, In-Q-Tel. Ime potiče iz Tokinovog univerzuma Gospodara prstenova i odnosi se na Palantíre, kristalne kugle koje omogućavaju da se vide daleka mesta. Aleks Karp je pritom nesvakidašnji osnivač iz Silicijumske doline. Diplomirao je filozofiju, završio pravo na Stanfordu, gde je upoznao Petera Tila, a potom doktorirao u Frankfurtu neoklasičnu socijalnu teoriju, pod uticajem Habermasa i kritičke teorije.
Njihovu vezu ne čini samo studiranje, već i zajednička fascinacija Džej Ar Ar Tokinom. Fondovi Petera Tila, poput Mithril Capital i Valar Ventures, pokazuju gotovo isti rukopis. Jedan od sledbenika je i Narya Capital, bivši venture fond sadašnjeg potpredsednika SAD, Džej Di Vensa, koji je blisko sarađivao sa Tilom, a danas nastavlja tradiciju spajanja investicija, politike i tehnologije radi postizanja supremacije zapadnog sveta. Na ovaj način Palantir se pojavljuje ne samo kao softverska kompanija, već kao entitet posebne namene.
Od tehnofeudalizma do „Tehnološke Republike“
Palantir i povezane inicijative najbolje se razumeju kroz ideju tehnofeudalizma: mreže moći u kojoj tehnologija i kapital grade uticaj izvan klasičnih tržišnih mehanizama. To nije nov koncept. Na početku 21. veka, Silicijumska dolina bila je usko povezana sa američkom vojskom i državom, razvijajući tehnologije, od farmacije i interkontinentalnih raketa do ranih eksperimenata s veštačkom inteligencijom. Cilj nije bio pravljenje trivijalnih softverskih proizvoda koji hrane ljudske slabosti i potrebu za validacijom, već oblikovanje strateških i nacionalnih interesa.
Aleks Karp je nesvakidašnji osnivač iz Silicijumske doline. Diplomirao je filozofiju, završio pravo na Stanfordu, gde je upoznao Petera Tila, a potom doktorirao u Frankfurtu neoklasičnu socijalnu teoriju, pod uticajem Habermasa i kritičke teorije
U tom kontekstu, Aleks Karp je od samog početka imao specifičnu viziju u odnosu na svoje savremenike. U uvodu svoje knjige Tehnološka Republika, Čvrsta moć, meka uverenja i budućnost Zapada, piše da je Silicijumska dolina izgubila pravac i da želi da tehnologiju vrati na istorijski ispravan put.
Palantir se ne bavi pukim prikupljanjem podataka niti njihovom prodajom. Ono što ga izdvaja je sposobnost da klijentima pretvori informacije u jasne, strateške uvide. Dve ključne platforme su Gotham i Foundry, i oni čine srž ponude. Gotham služi pre svega državnom sektoru i službenim kontrolorima, povezujući ljude, mesta i događaje da bi brzo otkrili obrasce i rizike. Foundry je komercijalna platforma za poslovne operacije, od logistike do analize tržišta i donošenja strateških odluka. Softver Palantira ne menja način prikupljanja podataka, već dodaje slojeve koji otkrivaju nove uvide i veze.
Digitalni model organizacije, Palantir Ontology, omogućava analizu, predviđanje i planiranje kroz celokupnu strukturu firme ili agencije, a alati poput Apolla integrišu veštačku inteligenciju i ažuriranja bez menjanja osnovnih sistema. Ukratko, Palantir pretvara informacije u instrument odluke.
I dok sve ovo deluje tehnički, Palantirova kultura i narativ čine iskustvo drugačijim. Zaposleni, poznati kao forward deployed software engineers, rade praktično unutar organizacija klijenata, prilagođavajući tokove podataka i omogućavajući konkretne akcije.
Silicijumska dolina je početkom veka bila usko povezana s američkom vojskom i državom, razvijajući tehnologije od farmacije i interkontinentalnih raketa do ranih eksperimenata s veštačkom inteligencijom. Cilj nije bio pravljenje trivijalnih softverskih proizvoda koji hrane ljudske slabosti, već oblikovanje strateških i nacionalnih interesa
Kompanija koristi vojnu terminologiju u svakodnevnoj komunikaciji: često se umesto FYI koristi FYSA, odnosno for your situational awareness, a mnogi mejlovi počinju sa BLUF ili bottom line up front, kratkim sažetkom ključnih informacija.
Kad algoritmi postanu filteri života ili smrti
Ova praksa, nasledstvo rada s obaveštajnim i vojnim agencijama, kod zaposlenih razvija osećaj hitnosti, fokusa i preciznosti. Tolkinov uticaj odražava se i na zaposlene koji se ponekad nazivaju Hobitima, a rani moto Save the Shire reflektovao je etos firme i zaposlenih kroz rešavanje složenih problema. Kroz kombinaciju vojne discipline i mitske naracije, Palantir stvara jedinstvenu kulturu u kojoj tehnička preciznost, strateško razmišljanje i osećaj svrhe rade zajedno.
Dramaturgija ekskluzivnosti i poverljivosti jača percepciju moći i stvara dodatno gorivo za rast kompanije i njenih akcionara.
Palantir se kroz primere upotrebe ne prikazuje samo kao softverski dobavljač, već i kao jedan od njenih aktera. Njegove platforme koriste vlade, vojske i korporacije, što kompaniji daje stratešku težinu, ali otvara i ozbiljne kontroverze.
U SAD, Palantir godinama sarađuje sa ICE. Novi ugovor od trideset miliona dolara predviđa razvoj Immigration OS, sistema koji daje gotovo potpunu vidljivost nad ljudima koji se deportuju i alat za prioritizaciju deportacija. Sistem povezuje biometrijske i biografske podatke s lokacijama i registarskim tablicama, stvarajući detaljne profile.
Aleks Karp je nesvakidašnji osnivač iz Silicijumske doline. Diplomirao je filozofiju, završio pravo na Stanfordu, gde je upoznao Petera Tila, a potom doktorirao u Frankfurtu neoklasičnu socijalnu teoriju, pod uticajem Habermasa i kritičke teorije
Kritičari upozoravaju da Palantirova tehnologija praktično oblikuje migracionu politiku i pretvara etičke dileme u algoritamske odluke.
Na vojnoj strani, Palantir je centralni partner Pentagona. Njegovi alati se koriste u Ukrajini, Jemenu, Iraku i Sudanu za analizu ogromnih količina podataka i donošenje odluka o ciljevima. Projekti poput Project Maven povezuju satelitske snimke, signale i ljudske izvore u AI sistem koji predlaže mete i dok vojska tvrdi da ljudi zadržavaju konačnu reč, algoritmi postaju filter života ili smrti.
Ko kontroliše kontrolore
Saradnja s Izraelom dodatno stavlja Palantir pod lupu. Kompanija otvoreno podržava izraelsku vojsku, čiji AI sistemi kreiraju liste meta u Gazi, uključujući i humanitarna vozila, što izaziva optužbe za saučesništvo u ratnim zločinima. Edvard Snouden je otkrio da izraelska jedinica 8.200 dobija sirove podatke od NSA, što Palantiru omogućava dodatnu preciznost pri kreiranju meta. Kritičari upozoravaju da ovakvi sistemi postaju digitalno oružje, jer ne ubija samo raketa, već i filter koji određuje cilj.
U komercijalnom svetu, Palantir sarađuje s gigantima poput „Boinga„, pomažući u proizvodnji softvera za avione, helikoptere i satelite. Ova sprega privatnog profita i vojne primene potvrđuje tezu Karpa da Palantir ne prodaje softver radi profita, već da gradi strateški uticaj Zapada.
Privatna firma koja povezuje i analizira podatke miliona ljudi otvara vrata za zloupotrebu i nadzor. Kontradiktorni dualizam softvera koji spasava živote tokom kovida-19, a istovremeno kontroliše nadzor migranata i učestvuje u vojnim akcijama, pokazuje da oružje ili alat postaje pitanje okolnosti
Pitanje oko Palantira asocira na poznati strip Alana Mura Nadzirači, odnosno njegov moto: Ko nadzire nadzirače? Privatna firma koja povezuje i analizira podatke miliona ljudi otvara vrata za zloupotrebu i nadzor. Kontradiktorni dualizam softvera koji spasava živote tokom kovida19, a istovremeno kontroliše nadzor migranata i učestvuje u vojnim akcijama, pokazuje da oružje ili alat postaje pitanje okolnosti.
Mene lično podseća na scenu iz Kjubrikovog remek-dela 2001: Odiseja u svemiru, gde majmuni otkrivaju da kost može postati oružje nad drugima, to proizlazi iz prilike i okolnosti, a ne nužno iz same namere.
Granica između etike i demokratije u 21. veku briše se jednom valutom, i u ovom slučaju to nije profit.
