Deseti oktobar je Međunarodni dan mentalnog zdravlja. Bila je to i prilika da se suočimo s realnošću koju prečesto ignorišemo, da je mentalno zdravlje dece i mladih u Srbiji u ozbiljnoj krizi. U trenutku dok govorimo o važnosti psihološke stabilnosti, u Srbiji 807 škola istovremeno je primilo dojave o bombama. Lažni, ali duboko uznemirujući događaji. U zemlji u kojoj ni osnovne bezbednosne ni mentalno zdravstvene mreže nisu osigurane, ovakvi incidenti dodatno otkrivaju koliko je teško zaštiti one najranjivije.
U toj atmosferi straha pred nama su preliminarni nalazi studije ,,Prevalenca (rasprostranjenost) psihijatrijskih poremećaja kod dece i adolescenata u Republici Srbiji“ koju je sproveo Institut za mentalno zdravlje u Beogradu u Palmotićevoj ulici i koja će uskoro biti javno dostupna. Istraživanje je sprovedeno u periodu 2024-25.godine na uzorku od 2342 đaka iz 39 osnovnih i srednjih škola u 17 gradova Srbije prosečne starosti od 14.7 godina. Rezultati? Nisu dobri.
Devojčice izloženije riziku
Skoro petina dece (19,7%) obuhvaćenih ovim istraživanjem ispunjava najmanje jedan dijagnostički kriterijum mentalnog poremećaja, što je rezultat koji zahteva ozbiljnu pažnju. Ako se uračunaju i nekompletni odgovori, procenat skače na zabrinjavajućih 20,5%.
U studiji Instituta korišćen je međunarodno priznati dijagnostički alat MINI-Kid, koji precizno mapira prisustvo deset kategorija psihičkih poremećaja kod dece uzrasta od 6 do 17 godina. Analizom ovako dobijenih podataka među ispitanicima u Srbiji konstatujemo da su devojčice izloženije riziku od dečaka, deca iz razvedenih porodica ugroženija su od vršnjaka koji odrastaju u celovitim porodicama, a stariji adolescenti pokazuju više teškoća u poređenju sa mlađom decom.
Teme poput anksioznosti, brige o sebi, depresije, mindfulnessa — sve je to postalo deo javnog diskursa, naročito među mladima. Ipak, realnost se opire optimizmu: stope depresije, anksioznosti i emocionalne patnje među adolescentima ne padaju — one rastu
Ipak, bez obzira na razlike među grupama, zabrinjava podatak da je ukupan broj ugrožene dece u Srbiji visok i da se nalazimo se pri samom vrhu zemalja sa značajnim procentom dece kojima je potrebna stručna pomoć i podrška. Takođe, pored genetskog faktora i porodične situacije u kojoj dete odrasta ne možemo da se ne zapitamo u kojoj meri društvena klima, koju ocenjujemo kao negativnu, doprinosi ovakvom stanju stvari? Da li slika mentalnog zdravlja dece u Srbiji može biti drugačija od same Srbije?
Kako bi bolje razumeli značaj ovako dobijenih rezultata a poređenja radi, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, globalna stopa mentalnih poremećaja među ispitivanom decom tog uzrasta iznosi oko 14odsto, dok se u zemljama EU procenjuje da 13 odsto osnovaca i srednjoškolaca ima neki oblik psihološkog problema. Jedan od najdetaljnijih instrumenata koji se koristi u istraživanjima ovog tipa je upravo gore pomenuti Mini-kid koji je primenio i srpski institut.U zemljama gde je ovaj mehanizam korišćen, kao na primer u zajedničkoj studiji Poređenje prevalence problema mentalnog zdravlja kod dece uzrasta od 6 do 11 godina (Italija, Nemačka, Holandija, Litvanija, Bugarska, Rumunija i Turska), nalazi variraju: u proseku, 12,8 odsto dece ima neki oblik psihičkog poremećaja, pri čemu se rasprostranjenost kreće od 15,5 odsto u Litvaniji do značajno nižih 7,8 odsto u Italiji.
Više traže stručnu pomoć
Ono što ohrabruje i daje nadu u ovako sumornoj analizi, a pokazalo je istraživanje Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, je da današnji adolescenti sa poremećajima značajno češće iskazuju potrebu za stručnom pomoći (69.8 odsto) nego što su to činile ranije generacije.
U Srbiji postoji 1.766 osnovnih i srednjih škola koje pohađa oko 750.000 đaka. Ukupan broj školskih psihologa i pedagoga je 2.605u Srbiji trenutno radi manje od 50 specijalista dečije psihijatrije što je samo jedan od brojnih ozbiljnih problema javnog zdravlja
U tom smislu, pozitivno ocenjujemo osnivanje CEZAM-a, koji je osnovala Radna grupa Vlade Republike Srbije za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih, u saradnji sa Institutom za mentalno zdravlje, kao odgovor na potrebu za pružanjem psihosocijalne podrške mladima nakon tragičnih događaja u OŠ Ribnikar maja 2023. U CEZAM se dolazi bez uputa ali termini se brzo popunjavaju. Dok kod adolescenata generacije Zed postoji razvijena svest o značaju mentalnog zdravlja stiče se utisak da su njihovi roditelji i porodice često manje spremni da se suoče s problemima i na vreme potraže stručnu pomoć. Tragičan primer iz naše najbliže prošlosti pokazuje kako roditelji, nastavnici i čitav školski sistem nisu uspeli da prepoznaju dramatične poremećaje u duši dečaka koji je usmrtio svoje školske drugare i školskog čuvara.
Teme poput anksioznosti, brige o sebi, depresije, mindfulnessa — sve je to postalo deo javnog diskursa, naročito među mladima. Ipak, realnost se opire optimizmu: stope depresije, anksioznosti i emocionalne patnje među adolescentima ne padaju — one rastu. Kako to objasniti? Paradoks situacije u kojoj se nalazimo je da dok svesnost raste, sistemi podrške u porodici što je primarno, kao i u školstvu, zaostaju.
Jedan pedagog na oko 288 dece
Prema podacima Ministarstva obrazovanja za školsku 2025/26 u Srbiji postoji 1.766 osnovnih i srednjih škola koje pohađa oko 750.000 đaka. Ukupan broj školskih psihologa i pedagoga je 2.605. Statistički to je manje od 1,5 stručne osobe po školi. Situaciju dodatno otežava podatak da u Srbiji trenutno radi manje od 50 specijalista dečije psihijatrije što je samo jedan od brojnih ozbiljnih problema javnog zdravlja.
Ali vratimo se na polje osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja. Jedna od retko adekvatnih reakcija države iz 2023. bila je izmena Pravilnika o finansiranju usluga u osnovnim i srednjim školama prvobitno donetog 2015. kojim napravljena velika šteta svim školama u Srbiji. Pre izmena, pravilnikom je bilo predviđeno da samo škole sa 32 ili više odeljenja mogu istovremeno angažovati i psihologa i pedagoga (dva sasvim različita profila zanimanja).
Generacije koje su odrastale u Srbiji prošle su kroz ratove i raspad sistema vrednosti devedesetih, tranzicionu nesigurnost dvehiljaditih, globalnu pandemiju 2015., a današnje generacije se suočavaju i sa digitalnim nasiljem, govorom mržnje u medijima i politici
Nažalost, u praksi i dalje postoje škole u kojima jedan psiholog brine o stotinama učenika, dok u manjim mestima često nema nijednog stručnjaka te vrste. Nastavnici koji primete promene u ponašanju, deca koja pate i roditelji koji traže pomoć neretko ostaju prepušteni sami sebi. Školski psiholozi, kada su prisutni, često su angažovani u brojnim ulogama – od administrativnih poslova, preko kriznih intervencija i savetovanja, do terapeutske podrške. U svemu tome, čini se da jedino još ne zamenjuju tetkice na bolovanju. Pretvoreni u “katice za sve”, školski psiholozi i pedagozi nemaju dovoljno vremena za ono što je suština njihove profesije – preventivni rad s decom.
Ništa ovo nije od juče. Generacije koje su odrastale u Srbiji prošle su kroz ratove i raspad sistema vrednosti devedesetih, tranzicionu nesigurnost dvehiljaditih, globalnu pandemiju 2015, a današnje generacije se suočavaju i sa digitalnim nasiljem, govorom mržnje u medijima i politici, odrastaju u društvenoj atmosferi koja normalizuje do skoro nešto nepojmljivo.
Kada društvo normalizuje agresiju, diskriminaciju, skandal i pretnje – deca to upijaju. Kada školsko dvorište osvane sa vulgarnom a političkom porukom srednjeg prsta iscrtanog na fasadi, a đaci dobiju dojavu o bombi dok rešavaju zadatke iz matematike – poruka je jasna: “niste važni”. Uostalom tako se može tumačiti i izjava advokata Vladimira Đukanovića, istaknutog državnog funkcionera koji je komentarišući studentske proteste u Srbiji izjavio da su „deca vlasništvo države. U njoj je ogoljena suština autoritarnog odnosa prema mladima: ne kao slobodnim, mislećim pojedincima, već kao sredstvu koje se kontroliše, oblikuje i, po potrebi, ućutkuje. Jer ako su deca „vlasništvo države“ kao što Đuka kaže, onda ta država nije majka nego maćeha.
Da sve ne bi bilo tako crno završićemo citatom velikog Duška Radovića koji je komentarišući neke situacije u školi u ono vreme rekao “nastavnik bi više trebalo da se bavi detetom nego predmetom”. Duško Radoviću gde si?
