Da li se ložite kad pišem sve najcrnje o vama, a pritom vam persiram? I da li tad zaboravite kritike, a umislite da vas ima više nego jedan-vi? Jeste li ponosni što ste mojom prirodnom, a ne Žeksovom veštačkom inteligencijom umnoženi? I to sada, kad većina naroda, ne može očima da vidi ni vas jednoga, a kamoli više vas – identičnih. Ubeđena sam da – da. Jer, ako jedan-vi padne s trona, onaj drugi-vi, neće. Pa treći-vi… I tako redom. Zavisi koliki broj sebe ste umislili kad sam vam persirala. Ne preterujte u ciframa.
Jer, vaš i moj motiv nisu isti. Ja vama persiram iz pristojnosti, a vi to prevodite na polje svoje narcisoidnosti. Sećam se nastavnika u školi. Iznenađen nepristojnim ponašanjem svog đaka, obratio mu se sa – vi, magarče! Uvek mi to padne na pamet kao znak apsurda. Ko još magarcu persira? Baš poput mog persiranja vama. Organski vas ne podnosim, a kao bajagi sam fina. Ovo s magarcem ne shvatajte bukvalno. To je samo crtica, samo slika… A, nije šala.
Kadgod mi zbog vaše politike dođe da eksplodiram, za sve će mi oni biti krivi – ti bogohulni Kušnerovi neboderi. Jer, baš sa tog mesta, leteli su geleri. Golim rukama sam ih skidala sa krova, prepunog rupa… Sama sam ih krpila, jer u tom haosu, nije bilo majstora…
Iz vašeg ugla, multipliciram vas, jer ste „nezamenjivi“. Pa, nek’ vam bude. Živeli! Dugovečni vi nama bili. Samo nam se što pre s vlasti skinuli. Šta kažete na ovu rimu? Ko vam je još ovako recitovao? Ček’ da se setim… Niko. Čak ni Tramp. O, Ameriko, Čemeriko! Bili ste tamo nekoliko puta. Jednom vam je Tramp dao olovku, koju kako rekoste, niko sem vas nije dobio. A, glupi novinari provalili, da su iste takve dobili i svi drugi gosti. Tu olovku bacite, jer takvih ima u svakoj našoj knjižari, na svakoj trafici. A, ja ću vam na vašem omiljenom ruskom napisati – Padarok at Trampa. Spasiba što vi prijehalji k nam. E, to će biti original. Nema veze što potpis nije Trampov.
Bojkotujem
Dao vam je potom ključ od Bele kuće. Da otključate i uđete, kadgod vam se prohte. Novinari ne bi bili tolk’o glupi, da neki od njih – kad se najmanje nadate nešto ne izvali, nešto ne lupi. Stihovi povremeno provale iz mene, a novinari tada provališe vas. Ključ je bio od neke druge kuće i neke druge brave. Donald je imao nameru da vas smesti – u kuću užasa i strave. Kad ste vi u pitanju, stihovi sami naviru… Jeste na nivou onoga – sunce sija k’o tepsija, ali prema svecu i tropar.
Biće ovo, dobra zbirka pesama, posvećena vama. Zbog okrnjenog Sajma, knjigu neću promovisati. Sami ste sebe minirali, kad ste se mudro setili – da na dan žalosti, bude dan radosnih čitalaca i veselih izdavača. Bojkotujem. Jer, bila bih svrstana među izdaćace, što reče moj dobar drugar, Hamović. Izdavač – da se zna. Poput Gojka Božovića, Vladislava Bajca, Ivana Bevca i još nekolicine časnih. Ovom perfidnom igrom oko datuma, resto ste razotkrili. Sad znamo ko su. Mene ste spasli. A sebe ukanalili. Tante za kukuriku. Ili u prevodu – ništa za ništa.
Da se vratimo Trampu. Otkačio vas je nedavno i na onoj večeri. Kako rekoste – bili ste u to vreme zauzeti. Hm… Svi svetski lideri sede za ovalnim stolom. A vi po radnjama kupujete suvenire za vaše ćacije. Da nije tužno, bilo bi smešno. Ima li išta preče, nego da odete među sve te visoke zvaničnike? Al’ niste pozvani. Naknadno pokazivanje pozivnica, štampanih u fotokopirnici kod Neše, blizu Ćacilenda – ne važi. Kasno Marko na Kosovo stiže. Recite Marku da se ne muči. Nešto mi tu nije jasno. Ali…
Neka bude kako nije bilo
Neka bude – kako nije bilo. Otkačili ste Trampa. Vratili ste mu milo za drago – i za ključ i za olovku i za večeru. Ako se skroz-naskroz naljuti, moj vam je savet. Ponovo razbaštinite Generalštab i dajte ga njegovom zetu. U komšiluku ću imati nebodere. Svakodnevno ću se podsećati, kako je s tog neba, devedeset devete, Milosrdni anđeo nemilosrdno sipao bombe. I kako su Generalštab za sekund srušili. I kako su na tom mestu izginuli vojnici u onoj staroj stražarskoj kućici. I kako su neke ljude trajno osakatili – baš na toj raskrsnici, gde su sada protiv vas protesti. Kadgod mi zbog vaše politike dođe da eksplodiram, za sve će mi oni biti krivi – ti bogohulni Kušnerovi neboderi. Jer, baš sa tog mesta, leteli su geleri. Golim rukama sam ih skidala sa krova, prepunog rupa… Sama sam ih krpila, jer u tom haosu, nije bilo majstora… A, lile su danima one strašne kiše, blatnjave i žute… Biblijske. I neponovljive.
Da se vratimo Trampu. Otkačio vas je nedavno i na onoj večeri. Kako rekoste – bili ste u to vreme zauzeti. Hm… Svi svetski lideri sede za ovalnim stolom. A vi po radnjama kupujete suvenire za vaše ćacije
U to vreme, kao Ministar informisanja, udobno ste sedeli u tek dobijenoj gajbi, u Enjub centru… Dar od države, kao nagrada za funkciju i za lojalnost tadašnjoj vlasti. Zbog te politike, koju ste kao istaknuti funkcioner vodili, Milosrdni su iz vazduha rušili već okrnjenu Jugoslaviju. Srbiju i Crnu Goru. Nas, šaku jada, bombardovalo je devetnaest zemalja. Bilo je ranjavanja. Bilo je stradanja. Između hiljadu dvesta i četiri hiljade žrtava. Nikad tačno nisu prebrojani. Nevini. Bezimeni… Kao da nikad nisu bili…
Živim u epicentru Beograda. U Bermudskom trouglu koji su najčešće gađali. Generalštab. Sud u Nemanjinoj. Vlada Srbije. U mom dvorištu pronađen je lokator, za navođenje aviona. Strah da ne budem kolateralna šteta. Gruvanje u ušima kad padne bomba. Treperenje u grudima kad na te-veu čujem glas Avrama Izraela. Zvuci sirena koji razaraju um. Tomahavk raketa, koja mi leti iznad tavanskog prozora, kao golub nekada. Tone otrova i radioaktivnog otpada, u Gepratovoj i okolnim ulicama. Sve je to izručeno na nas. Zbog vašeg prkosa. Zbog vaše tvrdoglavosti. Zbog vašeg ubeđenja, da smo jači od celog sveta. A samo smo mrva…
Više ničeg i nikog se ne bojim
Posle nepune tri godine, dobila sam kancer. Onkologija. Šest sati operacije. Šest meseci hemoterapije. Iskustvo. Učenje. Škola za život. Ne žalim. Ne lamentiram. Samo vam kažem – zbog vaše naopake politike, kakvu vodite i danas, zbog želje da se tučete sa jačima od sebe – jedna sam od mnogih koja je otrovana, ozračena… I u njihovo ime vam govorim. Nakon doživljenog – više ničeg i nikog se ne bojim. Svi moji strahovi su ostali u prošlosti. U toj beloj bolničkoj sobi. Imala sam dovoljno vremena da razmislim…
Naš put jeste Evropa. Mi jesmo deo nje i deo sveta. A, da li je vas sramota, da se toj Evropi i Americi, koji su nas zbog vas i vama sličnih sravnili sa zemljom – danas udvarate? Zauzvrat im poklanjate – sve što zatraže. Pa, ne može baš sve. Zarad sopstvene zadnjice ne možete da rušite naše spomenike. Dobro razmislite, pre nego što ranjeni Generalštab, ponovo ponudite. I setite se…
Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu... Pre dvadeset šest godina. Kraj marta. Italija. Aviano. Odatle su uzletali avioni. Odatle smo gađani. Odatle smo ubijani. Sakaćeni. Razboljevani… Ne glumite anđela prema strancima, jer tim milosrđem darivanja – njima, nama nanosite zlo. I upitajte se, koliko ste i vi krivi za bombardovanje koje nam se tada dogodilo?
Kad vas ovo pitam i persiram vam – umišljate li i sada, kao na početku teksta da vas ima više? Ili ste u ovom slučaju, ipak samo jedan? Naš milosrdni anđeo. Iskorišćen. Očerupan. Bedan.
