Gruzija je geografski daleko od Balkana, ali mu je kulturno zapravo blizu. Južnoslovenski Balkan nalazio se na krajnjem zapadu prvo Vizantijske, pa zatim Osmanske imperije, dok se Gruzija nalazila na krajnjem istoku istih političkih entiteta. I Gruzija je prošla kroz ratove 90-ih, samo joj je glavni protivnik bila Rusija. Prošla je i kroz traume raspada komandne privrede i jednopartijske komunističke diktature, ali i kroz period privatizacije i ekonomske šok-terapije.
Suštinska razlika Srbije i Gruzije leži u tome da je Srbija bila središte regionalne imperije, dok je Gruzija bila periferija imperijalne supersile koja je kontrolisala polovinu Evrope, sa razgranatom mrežom pipaka širom sveta. Ipak, na kraju, dolazi se do istog zaključka, obe nacije sebe doživljavaju kao glavnu žrtvu, što istorijskih procesa, što savremene geopolitičke partije šaha. Zato i ne čudi da i Gruzija i Srbija mogu da se pohvale protestnim pokretom koji traje gotovo jednako dugo, dakle od kraja 2024. godine, sa gotovo identičnim zahtevima – odlazak režima koji je uzurpirao demokratiju i od nje napravio žalosnu farsu.
Podeljena opozicija
Zamalo da Gruzijci naprave ogroman skup baš 5. oktobra. Imajući u vidu da ni srpski protestni pokret nije obeležio sopstvenu revoluciju, to, makar slučajno, nije pošlo za rukom ni našem gruzijskom parnjaku, koji je na kraju krajeva ipak odabrao 4. oktobar kao datum za svenarodne demonstracije. Verovali ili ne, a posle ovoliko paralela prestao bi da sumnja i neverni Toma, gruzijski protestni pokret gotovo je podjednako neorganizovan kao i srpski.
Mada na prvi pogled deluje da ni u Gruziji, kao ni u Srbiji, niko ne podržava vladajući režim, to nije tako. Podržavaju ga ljudi koji žive van velikih gradova, zavisni od državnih dotacija i zaposlenja
Tamošnje opozicione partije su, uprošćeno govoreći, podeljene u dva tabora: Jedinstveni nacionalni pokret, organizaciju osuđenog bivšeg lidera Gruzije Miheila Sakašvilija, i Koaliciju za promene, koja se sastoji iz tri proevropske stranke centra i levog centra. Pored konkretnih političkih organizacija tu je i bivša predsednica Salome Zurabišvili, koju opoziciono nastrojeni građani Gruzije smatraju jedinom legitimnom šeficom države. Uz političke aktere nalaze se mnogobrojne uticajne ličnosti koje uživaju ugled u društvu, poput operskog pevača Pate Burčuladzea, koji je bio jedan od vodećih organizatora skupa proteklog vikenda, to jest 4. oktobra. Naravno, neizbežne su i studentske grupe, koje su sa svoje strane pokušale sa blokadom glavnog državnog univerziteta u Tbilisiju protekle zime.
Iako se građani Gruzije, razgnevljeni korupcijom, autokratskim tendencijama i zbližavanjem s Rusijom, za šta je odgovorna vladajuća partija Gruzijski san, gotovo svakog vikenda okupljaju u prestonom gradu Gruzije, Tbilisiju, iza tih, skoro jednogodišnjih protesta ne stoje konkretne partije ili lica. Protesti su i u Gruziji spontani kao i u Srbiji. Upravo zbog manjka centralne organizacije i zajedničke strategije, istrajni, hrabri i divljenja vredni gruzijski protestni pokret izgubio je na snazi u poređenju sa zenitom na početku tekuće godine. Nalik na Srbiju, gruzijska opozicija je rascepkana, bez lidera kojeg bi građani mogli prepoznati kao presudnog. Iako je predsednica Zurabišvili svakako političarka sa najprepoznatljivijim profilom, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, ona iza sebe nema partijsku organizaciju, a i njena politička prošlost u znaku saradnje sa gruzijskim režimom ne može biti zaboravljena.
Polarizovano društvo
Kao i njen balkanski politički dvojnik, Gruzija pati od polarizovanog društva. Iste podele na urbano-ruralno i ljude ispod i iznad 65 godina primetne su u obe zemlje. Mada na prvi pogled deluje da ni u Gruziji, kao ni u Srbiji, niko ne podržava vladajući režim, to nije tako. Podržavaju ga ljudi koji žive van velikih gradova, zavisni od državnih dotacija i zaposlenja. Podršku mu pružaju i stariji ljudi, socijalizovani u sovjetskom monizmu mišljenja, kojima godi vlast čvrste ruke koja se opire uticajima dekadentnog Zapada. Varljiva slika potpunog nedostatka podrške režimu proizlazi iz činjenice da najaktivniji deo društva, kao i njegova elita, u apsolutnoj većini istupa protiv režima. Međutim, na izborima se svaki glas broji jednako, čak i na izborima održanim u nefer atmosferi, uz nezakonite metode uticaja na krajnji rezultat, i to je prepreka na putu ka slobodi koju moraju da preskoče antirežimske sile u Gruziji i Srbiji.
Nedavni veliki protest nije organizovao nijedan opozicioni centar, iako su opozicione partije u njemu učestvovale. Demonstracije su organizovane uz velika očekivanja, ali bez imalo strategije
Kada se Srbija 2023. digla protiv nasilja, zapravo protiv režima, digla se i Gruzija protiv zakona o stranim agentima, koji je predviđao, a docnije i sproveo u delo, progon civilnog sektora. Zatim su usledili oktobarski izbori 2024. godine, za koje opoziciona Gruzija veruje da su pokradeni, uostalom kao što su bili i beogradski izbori. Trošen je, sakupljan i iznova trošen elan demonstranata u Gruziji. Prvo je zabeležen oktobarsko-novembarski nalet 2024, odmah nakon izbora, kada je izgledalo zaista neizvesno da li će režim uspeti da se silom održi na tronu ili ne. Uspeo je. Usledio je drugi talas protesta, koji traje čitave ove godine, uz stalna, ali po brojnosti ne impozantna okupljanja.
Štrajkbreheri u opoziciji
Poslednji masovni protest bio je upravo nedavni, održan 4. oktobra. Neposredan razlog za taj protest, čiji su učesnici uzaludno verovali da će prerasti u uličnu revoluciju, bili su lokalni izbori širom zemlje, koje je proevropska opozicija većinski bojkotovala. Na izbore su od opozicionih partija izašle samo tri manje partije, koje su zabeležile prepolovljene rezultate u poređenju sa parlamentarnim izborima 2024. Razume se da opoziciono nastrojeni Gruzijci ove partije sada doživljavaju kao nešto nalik štrajkbreherima, ili kao lojalnu opoziciju. Glavne partije, oko Jedinstvenog nacionalnog pokreta i Koalicije za promene, zajednički su bojkotovale izbore za koje veruju da legitimizuju režim, a ne pružaju nikakvu šansu za pobedu.
Međutim, protest 4. oktobra nije organizovao nijedan opozicioni centar, iako su opozicione partije u njemu učestvovale. Pomenuti skup je organizovan uz velika očekivanja, ali bez imalo strategije. Događaju su prisustvovali i oni koji protestno prolaze ulicama Tbilisija već nepunih godinu dana i oni koji su želeli da režim zbace silom. Ovi drugi su pokušali da zauzmu predsedničku palatu, ali su posle neočekivanog uspeha da se probiju na njenu teritoriju, ubrzo izgurani od strane policije, opremljene za razbijanje demonstracija. Mnogobrojni građani su svedočili o korišćenju gasa jačeg dejstva od običnog suzavca. Paralelu sa CN gasom iz Novog Sada nije ni potrebno spomenuti, sve je jasno.
Protest se pokazao masovnim, ali ne i revolucionarnim, a predsednica Zurabišvili, kao i opozicione partije, osudile su nasilje kao provokaciju organizovanu od strane ruske tajne službe kako bi gruzijskom režimu bile odrešene ruke da represijom uništi protestni pokret. Još jedan datum koji je privukao svetsku pažnju, još jedna prilika da demonstranti za demokratiju dokažu svoju hrabrost, ali režim se i dalje drži. Gruzija se tako našla u pat poziciji iz koje se izlaz ne nazire. Tu je još jedna razlika od Srbije – kod nas odlučujući izbori tek predstoje, gruzijska opozicija je taj momenat doživela prethodne godine.
