Na brzinu sklepanom uredbom, koju je promenila za samo 24 sata, Vlada Srbije prošlog petka nije ograničila samo marže trgovaca, već je praktično zamrzla cene i mnogim proizvođačima. Možda to nije nameravala, ali to proizlazi iz odredbe, po kojoj „fakturna cena dobavljača ne može biti veća od fakturne cene koja je važila 1. avgusta 2025“.
Iako su i predsednik Aleksandar Vučić, i ministar finansija Siniša Mali, danima najavljivali nove „čudesne“ mere, niko od zvaničnika nijednom nije pomenuo da će Vlada u potaji, možda i iz nehata, suštinski zamrznuti cene proizvođača. Računali su da će lako skupiti političke poene, uveravajući građane da će cene oboriti tako što će smanjiti marže i profite velikim, uglavnom stranim trgovinskim lancima, a sada ispada da bi veća žrtva mogla biti domaća, mala i srednja preduzeća od kojih trgovci nabavljaju robu za svoje rafove.
Zašto su „čudesne“ mere začudile i većinu privrednika
Tim pre što niko od privrednika to nije očekivao, pa su ih baš začudile „čudesne“ mere. „Imali smo nekoliko sastanaka sa predstavnicima Vlade i niko tako nešto nije pomenuo kao mogućnost. Pravdali su se da se uredba menja da bi se sprečile mahinacije trgovaca, a sada ispada su rešili da kazne proizvođače. Nije fer“, zakukao je kao Kalimero jedan privrednik, kojem je „muštuluk“ da je sporna odredba naknadno ubačena u uredbu uhvatio autor ovog teksta.
Cene osnovnih namirnica u Srbiji iste su kao u EU, dok je dohodak po stanovniku još uvek ispod polovine proseka EU. Nesposobna da reši glavni problem, nedovoljan dohodak i nizak standard stanovništva, vlast je još jednom posegnula za kratkoročnim i populističkim merama
Sve u svemu, narednih šest meseci, ako se sporna uredba opet ne promeni, domaće firme moraće trgovce da snabdevaju po cenama od 1. avgusta. Nezavisno od rasta njihovih troškova. A sigurno će porasti. Već u oktobru sledi povećanje minimalne zarade na 500 evra, a tri meseca kasnije još jedno, ne bi li do kraja 2027. minimalac dostigao obećanih 650 evra. Uz to, ostaje da se vidi da li će, posle poskupljenja za stanovništvo od „najmanje osam odsto“ 1. oktobra, struja u dogledno vreme poskupeti i za privredu, kao što strahuje vlasnik Point grupe Zoran Drakulić, doskorašnji predsednik Srpskog poslovnog kluba Privrednik.
Ekonomista Dragovan Milićević, bivši državni sekretar za trgovinu, kaže za Radar da će ova vladina uredba verovatno ući u anale kao jedini dokument koji je promenjen i pre nego što je zvanično stupio na snagu. Ta izmena donela je niz nejasnoća i nepreciznih formulacija, sa potencijalno velikim posledicama po privredu, kojih predlagači sporne izmene nisu ni svesni.
„Na prvi pogled deluje da u formulaciji da fakturna cena dobavljača ne može biti veća od fakturne cene koja je važila 1. avgusta ništa nije sporno. Problem je, međutim, što dobavljač maloprodaje može biti proizvođač, distributer ili veletrgovac. U slučaju veletrgovaca i distributera, situacija je jasna. Ali, ako je proizvođač direktni snabdevač maloprodaje, onda to bez sumnje znači da ni on ne sme da poveća svoju cenu do isteka važenja uredbe, što praktično znači zamrzavanje cena. Da li je u pitanju omaška, neznanje ili prikrivena namera, u ovom trenutku nije ključno. Verujem da je reč o kombinaciji neznanja i omaške“, kaže Milićević.
U praksi zamrzavanje cena uvek nosi rizik nestašica
Takva odredba mogla bi da bude veliki problem za proizvođače, naročito male. Iako se generalno na njih ne odnosi, oni se uredbom onemogućavaju da koriguju cene, uprkos činjenici da inputi za njihovu proizvodnju mogu da rastu u narednom periodu, ukazuje i Goran Radosavljević, profesor javnih finansija na Fakultetu za ekonomiju i finansije i direktor Instituta FEFA.
Ova vladina uredba ući će u anale kao jedini dokument koji je promenjen i pre nego što je stupio na snagu, a oni koji su predložili spornu izmenu nisu ni svesni mogućih posledica
Dragovan Milićević
„Ako proizvođaču posle 1. avgusta porastu cene energije, transporta i sirovine ili se poveća devizni kurs, on taj trošak neće moći da ugradi u cene. Time mu se sužava marža i može da se desi da počne da posluje ispod isplativog nivoa. Neki proizvođači u takvoj situaciji mogu odlučiti da obustave isporuke određenih artikala, posebno kvarljive robe sa niskom maržom. U praksi, zamrzavanje cena uvek nosi rizik nestašica. Ako roba ne može da se proda po ceni koja pokriva troškove, ona neće ni stizati do polica. Najviše su pogođene kategorije sa visokom fluktuacijom cena, poput voća, povrća, mesa i mleka. To može dovesti do praznih rafova ili preusmeravanja te robe ka izvozu ili na sivo tržište“, ističe Radosavljević za Radar.
Ovo je veliki udar na srpsku privredu, kategoričan je Zoran Drakulić. „Šta će da radi privreda sa stalno rastućim troškovima, sa neverovatno i neobjašnjivo visokim cenama goriva, a uz rast izdataka za plate čeka nas verovatno i poskupljenje struje, jer se umesto domaćeg uglja uvoze milioni tona stranog, tri puta skupljeg i sve to neko mora da plati. I šta bi sa obećanjem zvaničnika da će se okrenuti domaćoj privredi i privrednicima? Pa ništa, jer država očito nema interesa da podržava nezavisnu domaću privredu“, ističe vlasnik Point grupe za Radar.
On strahuje da će se na kraju sve slomiti preko leđa dobavljača, a posledica može biti pad kvaliteta. „Ove mere ne da neće rešiti probleme, nego će uvesti privredu u još veću recesiju. Ali zato se i dalje nekontrolisano uvozi sve i svašta, što će dodatno da pritisne domaće proizvođače i dovede ih u još težu poziciju. Zato ne isključujem ni otpuštanja, ne samo u trgovini, već i u proizvodnim preduzećima i rast nezaposlenosti. Uz to, ovim merama država će podstaći prevare na tržištu, pojavu raznih surogata. Sve to će dodatno oslabiti konkurentnost domaćih preduzeća“, zaključuje Drakulić.
Krajnje pojednostavljeno, moglo bi se desiti da građani ono što ne plate na mostu, kao potrošači, zbog eventualnih pojeftinjenja, plate na ćupriji, kao zaposleni, jer nije isključeno da bi neke firme zbog ovakve odredbe mogle i propasti, dok će druge, zbog lošijih finansijskih rezultata, biti manje izdašne prilikom nekog budućeg povećanja zarada.
Opasnost od inflacionog bumeranga
Da ograničavanje cena i marži u srednjem roku može dovesti i do smanjenja kvaliteta, slaže se i Radosavljević. Proizvođači, kaže, mogu smanjiti gramažu, promeniti sastav ili kvalitet da bi zadržali maržu. Na sličan način su, podseća, čokolade od 100 i 300 grama postale „mit“. Uz to, pita se i šta će se desiti ako na međunarodnom tržištu, zbog nekog globalnog šoka, za 10 ili 15 odsto porastu cene pšenice, mesa i druge uvozne robe.
Na kraju sve će se slomiti preko leđa dobavljača. Ove mere ne da neće rešiti probleme, nego će uvesti srpsku privredu u još veću recesiju, dok se i dalje nekontrolisano uvozi sve i svašta
Zoran Drakulić
„U takvoj situaciji, ako dobavljači-proizvođači ne mogu preneti taj rast troškova na cene svojih proizvoda počeće da posluju sa gubicima, a neki, naročito mali i srednji proizvođači mogli bi da zaustave proizvodnju, prekinu isporuke i izazovu nestašice. U takvoj atmosferi raste i mogućnost oživljavanja sivog tržišta. Inflacija privremeno pada na papiru, ali dugoročno moguće je da se javi inflacioni bumerang, kad mera istekne. Konačno, šalje se signal investitorima o regulatornom riziku. Ako se pravila menjaju preko noći i cene zamrzavaju administrativno, dugoročno to smanjuje spremnost za ulaganja, naročito u poljoprivredu i prehrambenu industriju“, ističe Radosavljević, po čijim bi rečima ovakvo „zamrzavanje“ moglo da dovede do, s jedne strane, gašenja nekih malih domaćih proizvođača, i nestašica ili isporuke robe lošijeg kvaliteta, s druge.
U ponedeljak, 1. septembra, ministar Mali uveravao je javnost da je njegov račun za kupovinu 25 istih artikala u Maksiju prošle sedmice bio 4.992 dinara, a posle stupanja na snagu „čudesnih“ mera je pao na 4.247 dinara i da je tako uštedeo 15 odsto. Dragovan Milićević ni izbliza nije tako oduševljen kao prvi blagajnik Srbije.
Da li će šteta biti veća od koristi
„I ja sam u ponedeljak obišao jedan veliki trgovinski lanac u Vršcu i lično sam utvrdio da su se cene mnogih proizvoda promenile za – nula dinara. Donošenje podzakonskih akata poput uredbe nije problem, mnogo veći izazov je njihova primena, kontrola i supervizija. Vrlo je verovatno da će veliki trgovinski lanci ukinuti nedeljne akcije kao odgovor na ovu vladinu uredbu i tvrdim da će u tom slučaju šteta za krajnje kupce i potrošače biti veća od koristi. Na kraju, postavlja se pitanje i šta će se desiti nakon dana D, kad uredba prestane da važi“, pita se Milićević.
U praksi, zamrzavanje cena uvek nosi rizike i moglo bi da dovede do gašenja nekih malih domaćih proizvođača s jedne, i nestašica ili isporuke robe lošijeg kvaliteta, s druge strane
Goran Radosavljević
Kad vlast nije sposobna da kontroliše tržišne procese, ona uvede zabranu. Time neće rešiti problem, ali može u kratkom roku da spinuje da „nešto radi“. A kad to prođe, smisliće nešto novo, uveren je Radosavljević.
„Najnovije ograničavanje trgovačkih marži za širok spektar namirnica i robe široke potrošnje zato više liči na administrativni udar na poslednju kariku u lancu, nego na sistemski odgovor na uzroke poskupljenja. Kratkoročno, videćemo niže cene na rafovima i naslove o 20.000 navodno jeftinijih artikala. Dugoročno, bez konkurencije, transparentnih nabavki i ciljanih olakšica i subvencija, za primarnu poljoprivrednu proizvodnja, na primer, rizikujemo nestašice pojedinih artikala, smanjenje kvaliteta, prelivanje troškova na dobavljače i `tiho` podizanje cena koje nisu obuhvaćene uredbom. Prava reforma bi bila uspostavljanje pravila i institucija koje deluju i kad nema uredbe“, ističe profesor FEFA.
Sa niskim platama sve je preskupo
Nesposobna da reši glavni problem, a to je nedovoljan dohodak i nizak standard stanovništva, aktuelna vlast je, po njegovim rečima, još jednom posegnula za kratkoročnim i populističkim merama. S tim u vezi ukazuje da su prema podacima Eurostata, do 2020. cene osnovnih životnih namirnica u Srbiji bile na nivou 78 odsto proseka EU, a sada su ga dostigle. Istovremeno, prosečan dohodak po stanovniku i prosečna potrošnja u Srbiji su još uvek ispod polovine proseka EU. Poređenja radi, u Rumuniji su cene hrane na nivou 78 odsto EU proseka, dakle znatno niže nego kod nas, dok im je dohodak na oko 88 procenata evropskog proseka, znatno veći nego u Srbiji.
Vrlo je verovatno da će veliki trgovinski lanci ukinuti nedeljne akcije kao odgovor na vladinu uredbu i u tom slučaju šteta za krajnje kupce i potrošače biće veća od koristi. Na kraju, postavlja se pitanje i šta će se desiti nakon dana D, kad uredba prestane da važi, pita se bivši državni sekretar za trgovinu
„Kada se svemu ovome doda da u prosečnoj potrošačkoj korpi u Srbiji hrana zauzima gotovo 40 odsto, a sa stanovanjem i komunalijama skoro dve trećine, jasno je zašto je Srbija danas jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope. Drugim rečima, problem nisu samo cene, već niski dohoci onih koji ih kupuju. Dok se to ne reši, svaka uredba ostaje samo privremena predstava. Zato se ne treba čuditi ako na proleće gledamo reprizu `Najbolje cene`. Možda samo epizodne uloge budu drugačije podeljene“, zaključuje Radosavljević.
Drakulić, takođe, smatra da vlast nije posegnula za ekonomskim, već iznuđenim političkim merama i to zbog pada rejtinga i opšteg nezadovoljstva građana. Uostalom, ako nije tako, šta se čekalo sa merama do sada, pita on i ističe da je dubokim uzrocima visokih cena i merama za njihovo otklanjanje trebalo da se bave najbolji ekonomisti, distributeri, trgovci i privrednici, a ne političari, koji verovatno nisu ni svesni da će posledica njihovog paketa mera biti zatvaranje malih trgovinskih radnji u manjim mestima, gde su i do sada radile na ivici rentabiliteta. Na stranu što im nije palo na pamet da bi sa eventualnim padom cena mogao biti smanjen i priliv u državnu kasu po osnovu PDV-a, pa čak i bruto domaći proizvod, zaključuje Drakulić.
Istine radi, zamrzavanje cena nije nepoznato kao način administrativne borbe sa inflacijom. U leto 1993. i Vlada SRJ premijera Radoja Kontića zamrzla je cene u trenutku kada se mesečna inflacija merila stotinama procenata. Efekat tih mera bile su opšte nestašice, roba se brzo preselila na crno tržište, a do tada moćne Robne kuće Beograd, koje su poštovale odluku, brzo su bankrotirale. Pola godine kasnije, sve se okončalo monetarnim slomom i jednom od najvećih hiperinflacija na svetu, jer su za samo mesec dana, u januaru 1994, cene porasle čak 313 miliona posto. Bilo, ne ponovilo se.
