Nedavno je Vesna Rakić Vodinelić izjavila da progon političkih neistomišljenika i izborne prevare idu „ruku pod ruku“ zato što su svojstveni autoritarnoj vladavini. Za najsvežiji primer napada na Dinka Gruhonjića, u razgovoru za Radar, podseća na Vučićevu rečenicu: „Štitiću njegovo pravo da drugačije misli, iako lično mislim ono što drugi ne smeju da kažu: Sram te bilo Dinko Gruhonjiću“. Za nju je to neuspeo pokušaj imitiranja Voltera kome pripada prvi deo rečenice, dok u drugom delu tvrdi da samo on sme da kaže nešto što veliki broj njegovih istomišljenika trenutno govori – „sram te bilo Gruhonjiću“, ali da je suština cele izjave pripisivanje Gruhonjiću onoga što on nije rekao. „E, to je potpuno antivolterovski, jer ako ste spremni da branite mišljenje koje je suprotno vašem, a onda kažete – sram te bilo, svesno izvrćući suštinu iskazanog mišljenja – ta osuda postaje dominantna i preobražava slobodu govora u zabranu. To jedan ozbiljan predsednik države sebi ne sme da dozvoli, jer položio je zakletvu da će štititi ljudska prava svih, a to znači i onih koji su mu politički protivnici, i kad ih doživljava kao neprijatelje, na isti način kao što brani one koju su mu privrženi“, kaže profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić
Ovih dana vlast nas uverava da će izbori biti fer jer ubrzano rade na usvajanju ODIHR-ovih preporuka? Da li ih stvarno usvajaju i na koju ODIHR-ovu preporuku se odnosi napad na aktiviste Stranke slobode i pravde u Kaću?
Takve preporuke, razume se, nema, ali ima jednog ODIHR-ovog opažanja – da se gubi granica između partije i države. Oni ga dokumentuju time da se Aleksandar Vučić, doskorašnji predsednik SNS-a koji je ujedno i predsednik države, lično identifikovao i sa svojom partijom kao i sa državom. Brisanje granica između partije i države se smatra ozbiljnim korakom ka teškim vrstama autoritarizma. Takav zaključak postoji, ali istovremeno ODIHR vrlo učtivim jezikom preporučuje da se svi akteri – a posebno predsednik Republike – od toga uzdrže.
Kao što vidimo, akteri nisu mogli da se uzdrže, pa su verbalne sukobe koji već dugo postoje pretvorili u fizičke. Pravo i monopol fizičke sile u svakoj civilizovanoj državi pripadaju samo državi, a ovde je to pravo prigrabila vladajuća politička stranka
Kao što vidimo akteri nisu mogli da se uzdrže, pa su verbalne sukobe koji već dugo postoje pretvorili u fizičke. Pravo i monopol fizičke sile u svakoj civilizovanoj državi pripadaju samo državi, a ovde je to pravo prigrabila vladajuća politička stranka.
I ta stranka nam je saopštila da su bili isprovocirani. Da li ste nekad bili toliko isprovocirani da ste nekog oborili na zemlju i šutirali?
To nisam uradila nikada. Ako je provokacija bila verbalna, na nju se odgovara rečima a ne pesnicama, a ovde je govor zamenjen fizičkom silom i to je veoma opasno.
Očekujte li da će policija, tužilaštvo ili pravosuđe imati objektivniji stav prema tom i sličnim napadima, ili je poruka o „isprovociranosti“ koju je SNS poslao uputstvo za daljnje postupanje?
Verovatno postoji neka vrsta prećutne preporuke da na govor treba odgovarati pesnicom. A moguće je da to i ne mora da se kaže s obzirom na način na koji se vodi politička borba u ovoj zemlji od strane SNS-a, imajući u vidu naročito to kako prikuplja svoje kadrove. To nisu neki obični članovi stranke, vrlo često vidimo da liče na huligane, da imaju temeljno obrijane glave, da se voze u automobilima sa zatamnjenim staklima, zbog čega se pripadništvo stranci često može izjednačiti sa spremnošću na nasilje.
A što se tiče poruke koja se šalje pravosuđu, veoma je bitno podvući da je poruka podrazumeva dijalog a ne monolog. I da nije bitno samo to što neko šalje poruku već i da li se i kako ta poruka prima. Nažalost, naše pravosuđe je na mnogo primera, koji su bitno dalekosežniji nego što je ovaj iz Kaća, pokazalo da se po tim preporukama revnosno postupa. Da se pažljivo uzimaju u obzir iako su se svi, kada su postali sudije i tužioci, zarekli da će suditi na osnovu Ustava i zakona. A to isključuje vanpravne „izvore prava“ kao što je preporuka predsednika države ili predsednice Skupštine, na primer.
Osim fizičkih napada svedoci smo i drugih napada, na tužiteljke koje idu pred disciplinsku komisiju jer se „bave politikom“ ili navodni zahtev studenata da se sa fakulteta izbaci Dinko Gruhonjić. Da li još uvek postoje institucije koje to mogu da spreče?
Još od perioda Miloševićeve vlasti veoma pomno se radilo na razbijanju institucionalne strukture i države i društva. Jedini pokušaj da se institucije koliko-toliko uspostave je bio u doba Đinđića i trajao je i kratko vreme nakon njegovog ubistva. Kontinuitet razaranja institucija je dug i na njemu su veoma ozbiljno radile različite partijske strukture, koje inače nemaju pravo da se identifikuju sa državom, ali su se neprestano identifikovale. Pogubno je za nas građane kada se država umesto institucijama koristi alternativnim metodama, pogotovu alternativnim metodama razbijačkog tipa kao što su, recimo, skandiranja na utakmicama. Setite se samo slučaja koji se dogodio Brankici Stanković.
Mi građani imamo pravo da se koristimo paralelnim strukturama ako pred državom i državnim institucijama ne možemo da zaštitimo svoja prava. Ali da se država umesto svojim institucijama koristi paralelnim, a one su brojne, to je teško podnošljivo. Slučaj sa tužiteljkama, u kome se koriste jedni tužioci da napadaju druge tužioce, a pritom glavna republička tužiteljka na sve to ćuti, nije prvi. Setite se kada je tužilac Goran Ilić bio fotografisan na nekoj proslavi, na kojoj je bio i neki kriminalac, što je korišćeno za pokretanje njegove disciplinske odgovornosti, da bi na kraju bilo utvrđeno da je nema. Tabloidi i paparaci se koriste kao vaninstitucionalno sredstvo radi unižavanja i ućutkivanja tužilaca koji govore glasno o devijacijama tužilačke institucije. To je matrica koja se ponavlja. Ponavlja se i u slučaju Gruhonjića: ako vi kažete da on nije rekao ono što mu se pripisuje, a to je očigledno i svako može da pogleda taj snimak, onda ćete doživeti da vas studenti koji to nisu postave na listu nepodobnih ljudi i da se oni koji se zalažu da se prestane sa zloupotrebom Univerziteta u te svrhe, označe kao ustaše. I to ne radi neki podzemni sloj, to ne rade anonimni građani, to radi država preko svoje vaninstitucionalne strukture.
Zaobilaženje institucija i korišćenje paralelnih struktura nije nepoznato – koristile su ga države koje tonu u neki od totalitarizama. I to je nešto čega moramo biti svesni. Ako pogledate istoriju različitih diktatorskih i tiranskih režima pre Drugog svetskog rata, videćete sličnu matricu. Sva je sreća da Evropa danas ne izgleda kao Evropa u prvoj polovini 20. veka, tako da to ne može da postane raširena i opšteprihvaćena pojava i da države poput Srbije, Mađarske ili Rusije nemaju previše šansi da taj princip pretvore u opšti evropski princip.
Pogubno je za nas građane kada se država umesto institucijama koristi alternativnim metodama, pogotovu alternativnim metodama razbijačkog tipa
Ali taj princip je zahvatio celu zemlju u kojoj mi živimo…
E, to je naš problem i mi moramo da vidimo kako ćemo se sa tim nositi. Nažalost, ne vidi se dovoljno svesti o tome da upravo takva opasnost preti. Srbija jeste u nezavidnoj poziciji – ali meni se ponekad čini da ni građani, ni opozicioni političari, ne mogu da shvate vezu između upotrebe i zloupotrebe problema koji postoji, na primer sa Kosovom, a koju vlast vrši tako što će neprekidno da gradi paralelne strukture. Jedna od paralelnih struktura je poznata pod imenima Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, druga je tzv. Srpska lista, a građani, Srbi na Kosovu, koji nisu povezani sa tim „strukturama“, žive očajno i uopšte nemaju utisak da od bilo koga mogu da očekuju pomoć.
Uz to smo ponovo izloženi nacionalizmu i mržnji. Da li je to krizna politika kada vlastodržac oseti da gubi vlast ili jedina politika koja kod nas uvek daje rezultate jer nam je većinski bliska?
Jedini izbori koji sada neposredno predstoje su beogradski i zaista je teško shvatiti da se neko ko pretenduje da bude gradonačelnik služi vokabularom zaštite nacije na jedan agresivni nacionalistički način. Beograd kao grad ima specifične probleme, a on je i kosmopolitski grad i ima svoj način života koji ne odgovara toj nacionalističkoj retorici. Pitanje je šta promoterima „novog nacionalizma“ kazuju istraživanja javnog mnjenja i čemu bi trebalo dati prednost u kampanji. Verovatno su došli do zaključka da bi kampanja koja bi se ticala kanalizacije ili osnovnih urbanističkih principa bila ona na kojoj gube poverenje građana, pa su rešili da je preskoče visokoletećim parolama o ugroženosti Srba kao nacije i futurističkoj viziji napretka uz dronove i leteća vozila.
Vlast neprekidno gradi paralelne strukture. Jedna od njih je poznata pod imenima Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, druga je tzv. Srpska lista, a građani, Srbi na Kosovu, koji nisu povezani sa tim „strukturama“, žive očajno i uopšte nemaju utisak da od bilo koga mogu da očekuju pomoć
Takođe je bitno kome se SNS obraća, da li Beograđanima ili uvezenim Beograđanima, pri čemu ne mislim na one koji su došli da zaista žive u Beogradu (svi ti su ljudi dobrodošli), već na one koji su deo organizovanog preseljenja glasača. Na primer, poput onih iz Male Krsne, koji su najnemoćniji i najranjiviji u ovom društvu i zavise od socijalne pomoći. Njima nije omogućena sloboda kretanja i nastanjivanja već su deo organizovane migracije da bi se stvorili ne fantomski birači – u pitanju su živi ljudi – već fiktivni birači, koji niti imaju pretenziju da žive u ovom gradu, niti su u prilici da razmišljaju o gradskim prioritetima. I pre mislim da se obraćaju njima, a ne ljudima koji žive ili su odlučili da žive u Beogradu.
Mislite da im se obraćaju, a ne da su ucenjeni preko pomoći koju primaju?
Svakako je u tome sadržana ideja ucene, ali im se plasiraju priče koje im možda olakšavaju „preseljavanje“ i glasanje.
Milan Stamatović nas mesecima ubeđuje da je preseljenje birača u skladu sa zakonom. Da li je?
Ta „Stamatovićeva formula“ je zaista cinična – tvrdnja da je legalno i legitimno preseljavati građane da bi postali birači i da bi vladajuća stranka uspela da postigne rezultat na određenom mestu, u određeno vreme i na određenim izborima. Nije teško osporiti tu tvrdnju koristeći se zakonima: prebivalište je mesto u kom se neko nastanio sa namerom da tu trajno živi i to mesto je centar njegovih/njenih životnih aktivnosti – tu deca idu u školu i tu radi. Ako preseljavate ljude iz mesta u mesto bez njihove volje i bez njihove namere da im to bude centar životnih aktivnosti – to nije sloboda kretanja kako SNS tvrdi, već neka vrsta prisile, ucene ili nagrade onima koji su pristali da se sele da bi glasali. I koji se posle vraćaju u svoje mesto ili idu u neko treće mesto, recimo u Niš, po potrebama izbornih ciklusa. Ono što je poseban problem nezakonitosti jeste zloupotreba jednog državnog organa – Ministarstva unutrašnjih poslova – jer za promenu prebivališta nadležna je policija. Vi se odjavljujete sa jednog mesta i prijavljujete na drugo sa određenim dokazima da možete da se nastanite tu. Sve osnove promene prebivališta morate da dokažete. U javnosti su objavljeni jasni dokazi da se ljudi prijavljuju na adrese institucija kao što su obdaništa, naučne ustanove, na adrese trafostanica, dakle tamo gde ne može da se živi, ili u stanove koji postoje ili mogu da prime pet, a ne 20 ljudi. U Nišu se prijavljuju na adrese postojećih ulica sa nepostojećim brojem 0. Sve to govori da se radi o manipulaciji radi nezakonitog uvršćenja „preseljenih“ u birački spisak. Zaista, nije tek nezakonito, nego je cinično to mešati sa slobodom kretanja.
Evropa ne haje mnogo za Jadar, kao što ne haje ni naša vlast – pa što bi oni bili bolji. I njihove su namere da Srbija bude jedan evropski rezervoar litijuma i bora. To su ozbiljna očekivanja, a sa takvim očekivanjima oni će podržati predsednika Vučića
Ono što je dobar predlog za okončanje zloupotrebe prebivališta jeste predlog organizacije CRTA da se kao birači mogu pojaviti samo oni koji su određeno vreme prijavljeni na datoj adresi, ali ne vidim da ima šanse da vlast, oličena u SNS, na tako nešto pristane.
Da li je to i razlog da SNS ne prihvati treći zahtev opozicije da svi lokalni izbori budu istog dana?
Zvanično, oni to nisu prihvatili jer su u određenom broju mesta već obavljeni lokalni izbori, a oni koji predstoje su delimični, što, po mišljenju predsednice Skupštine, samo po sebi smanjuje „rezervoar“ za migraciju birača. To ipak nije argument. Ako ste vi sada građanin Beograda i glasate tu, a onda tri meseca kasnije postajete građanin Niša da biste tamo glasili, onda ćete biti „nadgrađanin“, jer po, zakonu imate pravo samo na jedan glas na lokalnim izborima, a ovako vam se, mimo zakona, omogućava da tokom istog izbornog ciklusa imate više glasova.
Da li je Evropski parlament kada je usvojio rezoluciju imao u vidu ovakvu izvedbu „tumačenja preporuka“? I može li to da nas košta ili je EU samo deklarativno odradila posao?
Pre se može reći da je to jedna deklaracija Evropskog parlamenta, a ne dokument koji je pogodan za efikasnu operacionalizaciju. Sve to se dogodilo neposredno pre izbora za EP i svakako će parlamentarci i njihove stranke biti mnogo više usmereni na te izbore nego na izbore u zemlji koja nije članica EU. Drugo, postoji razlika između EP i organa koji donosi odluke i put od EP do Evropske komisije traje prilično dugo, a trajaće još duže zbog njihovih izbora.
Pored toga, zaista se mora zapitati kakve interese Evropa ima prema Srbiji. Da li je za njih Srbija samo zemlja u kojoj treba kopati litijum, s obzirom na izjavu jednog od evropskih komesara da će Evropa morati da se pomiri sa tim da će na njenom tlu morati da se rudari litijum da bi se smanjila zavisnost od Azije, pre svega Kine. I zaista su neke države koje imaju rezerve litijuma, kao što je Finska, počele sa eksploatacijom litijuma, ali su imale sreće da se rezerve nalaze na slabo nastanjenim područjima, a imale su i dovoljno pameti i resursa da osnuju sopstvenu kompaniju za rudarenje litijuma. U Srbiji se jadarit nalazi u jednom od najnaseljenijih i najplodnijih krajeva, a kao svaka lakomislena vlast ova naša nije u stanju da odmeri koristi i štete već ide za idejom da će nas to obogatiti, a ne obogaljiti i da se rudnik, uprkos protestima i ranijim verolomnim obećanjima vlasti, mora otvoriti. Evropa ne haje mnogo za Jadar, kao što ne haje ni naša vlast – pa što bi oni bili bolji. I njihove su namere da Srbija bude jedan evropski rezervoar litijuma i bora. To su ozbiljna očekivanja, a sa takvim očekivanjima oni će podržati predsednika Vučića.
Takođe je bitno kome se SNS obraća, da li Beograđanima ili uvezenim Beograđanima, pri čemu ne mislim na one koji su došli da zaista žive u Beogradu (svi ti su ljudi dobrodošli), već na one koji su deo organizovanog preseljenja glasača
Oni očekuju i da preda Kosovo, a ne da im preti timovima koji će sprečiti ulazak Kosova u Savet Evrope. Da li je njegova galama predstava za javnost na koju EU takođe pristaje?
Oni više ne očekuju da preda Kosovo, već je učinio gotovo sve što se od njega očekivalo. A izvesno je da Srbija ne može da spreči uključivanje Kosova u Savet Evrope, zbog načina odlučivanja. S druge strane, postoji Ohridski sporazum koji je usmeno zaključen – a po međunarodnim pravilima je moguće usmeno zaključiti sporazum – u njemu stoji da Srbija neće sprečavati Kosovo da ulazi u međunarodne organizacije. Sada naša vlast tvrdi da je važno boriti se, ali to je samo opsenarska borba, koja uzgred služi i tome da se ponovo promovišu nacionalizam i lažni patriotizam uoči lokalnih izbora, ali i da se stvori utisak da se vlast bori protiv onoga na šta je već pristala, izlišnom tvrdnjom kako ništa nije potpisano.
Da li onda da se plašimo najava da ćemo istupiti iz Saveta Evrope ili da i to prihvatimo kao predizborni spin?
To ne mogu da znam. Ali osim najave da će to učiniti, Vučić je najavio još nešto – da će raditi na uvođenju smrtne kazne. Ako ostavimo po strani to što uopšte nije nadležan za tako nešto, članstvo u Savetu Evrope je nespojivo sa smrtnom kaznom.
Ipak smatram da sve te izjave jednim delom predstavljaju podilaženje antievropskom delu javnog mnjenja, a i pokazivanje čvrste ruke, koja se nekim biračima sviđa.
