Za početak, jedna parafraza čuvene Tolstojeve rečenice. „Sve društvene pojave sa srećnim krajem liče jedna na drugu, a svaka je društvena pojava nesrećna na svoj način“. Rogobatno u odnosu na original, priznajem.
Dabome, lakše je pisati o događajima čiji je epilog poznat no o onim koji su još uvek u toku. Za vladavinu Slobodana Miloševića znamo kako se okončala. Znamo joj i razvoj, i pojedine etape, znamo joj uzroke i posledice. Za današnjeg jedinog vlastodršca u Srbiji nešto znamo, nešto ne znamo. Ovo što se sad dešava deluje kao početak terminalne faze. No, da li jeste ili nije, to jest da li svedočimo o završetku dvanaestogodišnje epohe, tek ćemo videti.
Nepobitna činjenica stoji da je vladajući režim najozbiljnije uzdrman i da je njegov prvi čovek sasvim izgubio i onaj minimum trezvenosti što je ranije imao.
Aktuelni režim je poput Miloševićevog, samo u metastazi. Isti rukopis, samo nepismeniji. Isti metod, samo vulgarizovaniji. Isti mentalitet, samo bahatiji.
Dakle, pitanje je ovo. Šta je slično, a šta različito u poslednjem periodu Miloševićeve i Vučićeve vlasti. Klizav i nezahvalan posao u potrazi za odgovorom. Zato pođimo od konteksta.
Šest ključnih grešaka Slobodana Miloševića
Milošević je, i to Milošević lično, počinio nekoliko pogibeljnih grešaka, napravo nekoliko pogrešnih procena, što je direktno dovelo do njegovog gubitka vlasti. Prvo je prihvatio, pa se predomislio, sporazum iz Rambujea početkom 1999. Dva meseca ranije već su mu generali NATO, tokom posete Beogradu, predočili scenario kaznenog bombardovanja Srbije. Njegov odustanak od tog dogovora prouzrokovao je sedamdeset osam dana uzastopnih vazdušnih napada Severnoatlantske alijanse na Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju. Završilo se Miloševićevim pristankom na nametnute uslove mira – povlačenje svih vojnih i policijskih jedinica i sveg naoružanja, ukidanje najvećeg dela srpske administracije, ulazak snaga NATO (KFOR) na područje Kosova i Metohije i donošenje Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, kojom je privremeni status Kosova definisan u okviru SR Jugoslavije (ne i Srbije), uz doslednu primenu sporazuma iz Rambujea.
Aktuelni režim je poput Miloševićevog, samo u metastazi. Isti rukopis, samo nepismeniji. Isti metod, samo vulgarizovaniji. Isti mentalitet, samo bahatiji
Drugo, odsustvo volje kako bi se postigao nekakav kompromis sa vladajućim poretkom u Crnoj Gori i tamošnjim predsednikom Milom Đukanovićem.
Treće, osetno oslabljen, Milošević jednostrano menja savezni zakon, omogućujući neposredan izbor predsednika SR Jugoslavije, skraćuje svoj mandat i raspisuje izbore za 24. septembar 2000.
Četvrto, suočen sa ubedljivim porazom od oko milion glasova u prvom krugu, insistira na neophodnosti drugog kruga jer, navodno, glasovi za njegovog protivkandidata nisu prešli 50 procenata izašlih birača. Ovo je prouzrokovalo masovan protest koji je, 6. oktobra 2000, pamtimo valjda, izazvao njegov konačan pad.
Peto, Milošević se preterano uzdao u tadašnju Rusiju, a ona ga nije podržala u onoj meri u kojoj je on priželjkivao. Naprotiv. Dolazak ruskog ministra spoljnih poslova Igora Ivanova 6. oktobra izjutra, i simbolično i suštinski, obeležio je kraj Miloševićeve vladavine.
U finalnoj fazi bivša vlast ogrezla je u najgori kriminal i krvave zločine. Svima je glava bila u torbi, osim onima koji su održavali skrivene kontakte sa raznim službama bezbednosti
Šesto, po nekima i najpresudnije, predstavljao je nezdrav uticaj njegove supruge u donošenju političkih odluka.
Milošević je uživao gotovo bezrezervnu i bezuslovnu podršku međunarodne zajednice, pogotovu posle Dejtona 1995, sve do Rambujea. I posle bombardovanja, postojali su zapadni faktori najvišeg ranga koji su i dalje verovali u saradnju s Miloševićem, iako je on već bio bačen na kolena. U prilog ovoj tvrdnji, predlažem dva činjenična argumenta.
Jedan je bojkot saveznih izbora od strane crnogorske vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS) i samog Đukanovića, koji su ubedili američku državnu sekretarku Medlin Olbrajt da je to pravi potez. To je veoma zakomplikovalo izglede za sveukupnu pobedu nad Miloševićem. Usled toga, DOS je bio prisiljen na neprirodnu koaliciju sa promiloševićevskom Socijalističkom narodnom partijom (SNP) iz Crne Gore. Uz ovo, i stranka Vuka Draškovića, impresionirana porukom iz Vašingtona, opredelila se za separatnu izbornu listu i za separatnog predsedničkog kandidata, čime je, razume se, razjedinila monolit opozicionog bloka.
Milošević je bio štetočina kolosalnih razmera. Vučić mu je mali od palube, prišipetlja, bleda kopija, što se, sticajem taličnih okolnosti, obreo na najvišem položaju kojem nije dorastao
Svedočim iz prve ruke. Niko, ponavljam niko, slovom i brojem, u međunarodnoj zajednici nije mislio da je pobeda nad Miloševićem realna. Ni realna, ni mogućna. Njihove procene kretale su se u dijapazonu od rezervisanosti do skepticizma.
I bivši režim je bio sklon represiji, crnokapuljaši su Slobin izum
Politička opozicija je onomad bila dobro organizovana i relativno jaka. Pod svojom kontrolom je držala dvadesetak gradova po čitavoj Srbiji, sa nezavisnim lokalnim medijima u svakom od njih. Ipak, ne treba zanemariti međusobna rivalstva i trzavice opozicionih lidera koje su, povremeno, prilično štetile opštem utisku i podršci u glasačkom telu.
Miloševićev režim je, takođe, bio sklon primeni represije. I tad su se pojavljivali crnokapuljaši bez oznaka, sa bejzbol palicama i mrkim fizionomijama. Jurili su i tukli protestante pod plaštom mraka i noći. I sam sam se više puta s njima suočio na ulicama Beograda. Nije bilo nimalo prijatno. Ali tad sam bio mlad, lud i pun optimizma.
Ovu će vlast, usuđujem se predvideti, srušiti neko iznutra kome je dozlogrdilo i ko će, spasavajući sebe, spasti i Srbiju ove vlastodržačke pošasti
Milošević i njegova vlast su, u toj finalnoj fazi, ogrezli u najgorem kriminalu i krvavim zločinima. Ubistvo Slavka Ćuruvije, dva atentata na Vuka Draškovića, otmica i pogubljenje Ivana Stambolića… Svima nam je glava bila u torbi. Osim, naravno, onim među nama što su održavali skrivene kontakte sa agentima raznoraznih službi bezbednosti. Istini za volju, i neki od nas su uz sebe imali ponekog žestokog momka s Dorćola, Detelinare ili niške Palilule. Više reklamiranja radi, nego bilo čega drugog.
Uloga kriminalnih klanova u političkom životu Srbije
Najopasniji i najrazgranatiji kriminalni klanovi stvoreni su u Miloševićevo doba. Taj ozloglašeni „zemunski klan“ bio je projekat Miloševićeve tajne agenture, uživajući njeno pokroviteljstvo i zaštitu. Nemojmo se lagati. „Crvene beretke“, isto tako. To brisanje demarkacione linije između kriminalaca i policije, Miloševićev je izum.
Kao što Vučić nije ravan Miloševiću, ni njegovi oponenti nisu ravni ondašnjim opozicionarima, pa su sad studenti preuzeli štafetu i predvodništvo. No, njima manjka iskustva i orijentacije
Kad se sve ovo skupi na gomilu i sagleda jednim pogledom, jasno je zašto je taj ubilački i samoubilački poredak morao da padne.
A danas? Gde se tačno nalazimo i koliko je zaista blizu definitivan poraz vladajućeg režima?
Osnovni princip je identičan. Jedan vođa – jedna partija – jedna vlast. Indoktrinacija i represija. Kult ličnosti predsednika. Širenje straha i ksenofobije. Deljenje milostinje i ponižavanje građanstva. Glavni mediji pretvoreni u propagandnu mašineriju vlasti. Ista retorika, isti mentalitet, isti svetonazor. Isti novokomponovani i izvitopereni nacionalizam. Najprizemnija demagogija. Zloupotreba ubogih, nesrećnih i neukih.
Oba su režima, i Miloševićev i aktuelni, izrazito antidemokratski i autoritarni. Uopšteno uzev, to je to. Vučić je iz Miloševićevog šinjela izašao. Milošević ga je ispilio. Kao taličnog naslednika iz nezakonite ljubavne veze, kog nikad nije hteo da prizna za legitimnog potomka.
Milošević je pobeđen, ali njegov sistem nije. Čeka li nas nešto slično u bliskoj budućnosti? Déjà vu? Hmmm…
Vlast nema mozga, njeni suparnici nemaju cilja
S druge strane posmatrano, Milošević i njegova vlast nisu bili sitničavi, nisu bili ni kaćiperi, niti su patili od kompleksa inferiornosti. Milošević je bio štetočina kolosalnih razmera. Ovaj mu je mali od palube, prišipetlja, bleda kopija, što se, sticajem taličnih okolnosti, obreo na najvišem položaju kojem nije dorastao. Nije dorastao čak ni po kapacitetu za rušilaštvo.
Milošević nije batinao studente, već opoziciju. Vučić brutalno i bezdušno mlati predivne mladiće i devojke. Ne, on ih ne kažnjava. On im se sveti, jer su čisti i njegovi nepomirljivi protivnici
Sadašnja vlast, srećom, nema tu crtu enormne destruktivnosti i autodestruktivnosti. Ovo je, dedijerovskim rečnikom, vladavina ljudi „s dna kace“. Mogla je i morala biti oborena nesravnjeno jednostavnije od Miloševićeve i sa znatno manje turbulencija. Ali, kao što Vučić nije ravan Miloševiću, ni njegovi oponenti nisu ravni ondašnjim opozicionarima. Otud su sad studenti preuzeli štafetu i predvodništvo. No, njima manjka iskustva i orijentacije. Oni, poput svih mladih ljudi, znaju šta neće, ali nisu načisto šta bi hteli. Još manje im je jasno kako do tog ostvarenja stići.
Vlast nema mozga, njeni suparnici nemaju cilja.
Milošević, mora se reći, nije batinao studente. Batinao je opoziciju. Ovaj mlati ove predivne mladiće i devojke, brutalno i bezdušno. On ih ne kažnjava. Ne! On im se sveti. Sveti im se jer su čisti. Neodoljivi, u svojoj bezazlenosti. Neverovatno hrabri. I njegovi nepomirljivi protivnici.
Na međunarodnom polju, nije se pokazao onoliko razarajućim i opasnim poput svog prethodnika, idola i nedostižnog uzora. Želeo bi on, ama ne može. To je razlog što ga zapadnjaci tolerišu. Dosad i zasad.
Čeka nas odsudni okršaj, a da li će se to dogoditi na izborima ili ne, ostaje za blisku budućnost. Ubrzo će se razjasniti. Način na koji ova vlast doživljava izbore ne sluti na dobar ishod. Ovu će vlast, usuđujem se predvideti, srušiti neko iznutra kome je dozlogrdilo i ko će, spasavajući sebe, spasti i Srbiju ove vlastodržačke pošasti. Tom, imaginarnom ili realnom, akteru istorijskih zbivanja, masovni građanski protest u Srbiji trebalo bi da bude podstrek i ohrabrenje, talas koji vodi do trijumfa. Ima li tamo, iznutra, bar jedna šačica odvažnih, svesnih i odlučnih? Ima, valjda.
Na međunarodnom polju sadašnji šef države nije bio razarajući i opasan kao njegov idol i nedostižni uzor. Želeo bi, ama ne može. To je razlog što ga zapadnjaci tolerišu. Dosad i zasad
Ono što bi bilo katastrofalno jeste da se izgubi momentum. Inicijativa u kreiranju političke i društvene stvarnosti. Studenti su u tome uspeli. Red je da im se pomogne i stvar dovede do kraja.
S Miloševićem je otišla jedna era. S Vučićem će otići jedino on. Sačekajmo 1. novembar 2025. Pada u subotu. Zgodno, zar ne?
