Živimo u društvu koje obeležavaju podele, konflikti, odsustvo empatije i dominacija tehnologije. Društvene nauke su u krizi i lako upadaju u zamke savremene liberalne države i umesto da pruže snažnu i prodornu „grmljavinu“ koja bi preispitivala temelje savremenog sveta, one sve češće zapadaju u sterilnu raspravu o sopstvenoj svrsi i troškovima. A ne bi trebalo tako da bude…
Njihova ključna uloga je da istražuju, analiziraju i kritički ocenjuju sva dostignuća, od ekonomskih modela i političkih sistema, do društvenih vrednosti koje oblikuju svakodnevicu građana. U državama koje teže brzom ekonomskom rastu i političkoj stabilnosti, nezavisna intelektualna kritika često se doživljava kao prepreka, a ne kao neophodan korektiv. Time se sužava prostor za inovativno mišljenje i gubi šansa da se društvo razvija na osnovu znanja, a ne samo trenutnih interesa.
Odsustvo jasnog i snažnog glasa društvenih nauka posebno je vidljivo u vremenima kriza, kada bi one trebalo da ponude šire razumevanje uzroka i posledica, ali i da oblikuju viziju pravednijeg društva. Umesto toga, njihov glas sve češće postaje tih, prilagođen očekivanjima donosioca odluka i tržišta.
Prirodne nauke mogu da naprave čudo, ali ne mogu da odluče kome to čudo pripada i tu počinje smisao društvenih nauka. Problem je što se one, umesto da budu moralni i intelektualni korektiv, prečesto povlače pred političkim i tržišnim pritiscima
Ukoliko društvene nauke žele da povrate svoj značaj, potrebno je da se vrate osnovnoj misiji, da budu kritička savest društva, da hrabro preispituju dominantne narative i da podstiču raspravu o tome kakvo društvo želimo da gradimo. Bez tog „grmljavinskog“ tona, rizikujemo da ostanemo u tišini koja pogoduje stagnaciji, a ne napretku.
Usvajanjem Zakona o nauci i istraživanju i osnivanjem Fonda za nauku očekivalo se da će se reforma našeg naučnog sistema privoditi kraju. Međutim, u međuvremenu se pokazalo da će se reformski proces suočavati sa brojnim iskušenjima i da više pogoduje prirodnim naukama i tehnološkom razvoju.
Šta vredi lek ako ga siromašni ne mogu dobiti
U javnosti, prirodne nauke uživaju status nedodirljivih – one prave sofisticirana oružja, otkrivaju nove planete, proizvode viruse i vakcine, veštačka inteligencija i virtualna stvarnost su svakodnevica. Na društvene nauke se gleda s podsmehom, kao na „pričalice“ bez praktične koristi. To je opasna i pogrešna percepcija jer bez „pismenih“ i stegama nesputanih sociologa, politikologa, antropologa, filozofa, pravnika, tehnologije koje hvalimo mogle bi postati oružje protiv nas.
Šta vredi lek ako ga siromašni ne mogu dobiti? Šta znači internet ako služi za širenje mržnje? Prirodne nauke mogu da naprave čudo, ali ne mogu da odluče kome to čudo pripada – tu počinje smisao društvenih nauka. Problem je što su društvene nauke same pristale da budu „tihi pratilac“. Umesto da budu moralni i intelektualni korektiv, prečesto se povlače pred političkim i tržišnim pritiscima.
Ako želimo društvo koje koristi tehnologiju za opšte dobro, a ne prvenstveno za profit i moć, vreme je da prestanemo s lažnom hijerarhijom nauka. Prirodne i društvene nauke nisu konkurencija, ali ako društvene nauke ostanu u tišini, tehnologija će vladati bez kontrole. A istorija nas uči da to nikada ne završi dobro.
Društvene nauke upozoravaju na rast nejednakosti, urušavanje poverenja u institucije i pad kvaliteta obrazovanja u Srbiji, ali ti nalazi retko postaju osnova javnih politika, češće završavaju u fiokama, jer se ne uklapaju u dnevne političke prioritete ili otvaraju neprijatna pitanja
Svuda, pa i u Srbiji javne politike i društvene nauke trebalo bi da budu prirodni saveznici. Nauka nudi analize, podatke i predloge rešenja, dok politika te nalaze pretvara u zakone, programe i reforme. U praksi, međutim, taj odnos je krhak, povremen i često fingiran. Društvene nauke upozoravaju na rast nejednakosti, urušavanje poverenja u institucije, pad kvaliteta obrazovanja i duboke demografske promene. Ti nalazi retko postaju osnova javnih politika – češće završavaju u fiokama, ignorisani jer se ne uklapaju u dnevne političke prioritete ili bi otvorili neprijatna pitanja.
Ko dobija, a ko gubi
Zadatak društvenih nauka je da razotkriju kako zakoni, programi i budžetske odluke utiču na društvo – ko dobija, a ko gubi. One mere ne samo ekonomske učinke, već i posledice po jednakost, ljudska prava, poverenje u institucije. Međutim, prečesto se nalaze u ulozi sporednog savetnika, a ne glavnog arhitekte reformi.
S jedne strane, političari sve češće gledaju na društvene nauke kao na smetnju – previše pitanja, previše kritike, previše „nezgodnih“ podataka. S druge strane, deo akademske zajednice povlači se u teoriju, piše za zatvorene krugove i gubi vezu sa realnim problemima građana. Rezultat tog nezdravog odnosa javnih politika i društvenih nauka je to da se politike osmišljavaju prema dnevnim potrebama političkih elita, a ne prema znanju i dokazima. Time gubimo ono što bi moglo biti najveća prednost savremenog društva – da odluke budu zasnovane na podacima, a ne na instinktu i populizmu.
Ako želimo odgovorne javne politike, društvene nauke moraju da prestanu da budu pasivni posmatrač. One moraju postati jasan glas koji se ne može ignorisati – kritički, nezavisan i spreman da političarima postavi neprijatna pitanja. Bez tog glasa, politika ostaje slepa, a društvo se kreće bez kompasa.
Društvene nauke nisu samo zbir naučnih disciplina – one su ogledalo u kojem društvo vidi sopstvene vrednosti, slabosti i mogućnosti. Uticaj društvenih nauka na svest društva ogleda se u tri ključne dimenzije. Prva je kritičko promišljanje – sposobnost građana da ne prihvataju informacije i narative zdravo za gotovo, već da ih preispituju. Druga je empatičko razumevanje – uvid u iskustva i potrebe drugih, što jača socijalnu koheziju i toleranciju. Treća je aktivno građanstvo – ideja da svako ima odgovornost da učestvuje u oblikovanju zajednice, ne samo kroz izbore, već i kroz svakodnevne odluke i interakcije.
Ako želimo odgovorne javne politike, društvene nauke moraju postati jasan glas koji se ne može ignorisati – kritički, nezavisan i spreman da političarima postavi neprijatna pitanja. Bez tog glasa, politika ostaje slepa, a društvo se kreće bez kompasa
Društvene nauke imaju i transformativnu moć: one ne samo da tumače svet, već podstiču promene. Studije o diskriminaciji menjaju zakone; istraživanja o siromaštvu oblikuju socijalne programe; analize političkih sistema inspirišu reforme… Kroz obrazovni sistem, medije i javne debate, one utiču na to kako građani doživljavaju sebe, druge i zajednicu kojoj pripadaju.
Hoćemo li da da živimo u društvu koje vidi, ali ne razume
Ako želimo društvo sa visokom svešću o pravima, odgovornostima i zajedničkom dobru, društvene nauke moraju biti u središtu javnog života. Kao što rekosmo, njihov glas treba da je gromoglasan, i to ne samo u akademskim krugovima, već i u medijima, učionicama, parlamentima i na društvenim mrežama. Bez tog glasa, rizikujemo da živimo u društvu koje vidi, ali ne razume; čuje, ali ne promišlja; govori, ali ne uči.
Trebalo bi imati u vidu i to da u Srbiji pseudonauka ne živi na marginama, već je često u udarnim terminima, na naslovnim stranama i u javnim debatama. Od „alternativne istorije“ i „čudesnih“ terapija, preko teorija zavere o vakcinama i „tajnim globalnim planovima“, pa sve do „stručnih“ tumačenja ekonomije bez ikakvog empirijskog oslonca, pseudonauka uspešno puni prazninu koju ostavlja povučena i medijski nevidljiva društvena nauka.
Društvene nauke u Srbiji retko ulaze u raspravu sa pseudonaučnim tvrdnjama. Kada i progovore, često koriste apstraktan jezik koji građani ne razumeju, dok pseudonaučnici nude jednostavna i dramatična objašnjenje koje plene javnost. Problem nije samo u tome što građani poveruju pogrešnim informacijama, već i u tome što se pseudonauka infiltrira u javne politike. Primeri uključuju donošenje zakona pod uticajem neproverenih „istraživanja“, širenje moralne panike umesto argumentovane rasprave, pa čak i odlaganje važnih reformi zbog neosnovanih strahova koje raspiruju medijski prisutni „stručnjaci“.
U Srbiji pseudonauka ne živi na marginama, već je često na naslovnim stranama i u javnim debatama. Tamo gde društvene nauke ćute, pseudonauka postaje glas razuma, ne zato što je tačna, već zato što je glasnija. Tamo gde nauka ne objašnjava svet, pseudonauka ga izmišlja
U društvu u kojem društvene nauke ćute, pseudonauka postaje glas razuma, ne zato što je tačna, već zato što je glasnija. Ako želimo da građani razlikuju činjenice od manipulacije, društvene nauke moraju izaći iz amfiteatara i časopisa i ući u javni prostor na način koji je razumljiv, direktan i argumentovan. Jer, tamo gde nauka ne objašnjava svet, pseudonauka ga izmišlja.
Društvene nauke, ako žele da povrate snagu i relevantnost, moraju ponovo da podignu svoj glas iznad šapata. I da budu spremne na „grmljavinu“ koja menja društvo.
