Ako su svetski satiričari još gajili nadu da će humorom nadmašiti stvarnost, valjda su je najzad odbacili. Jesu remek-dela poput Crne guje, Montija Pajtona i Da, ministre ili Da, premijeru briljantno prikazala kontinuitet svetske sumanutosti – pominjemo samo britanski doprinos – ali u merenju sa realnošću ne ukazuju se kao hiperbola, već kao kopija. Ko u noći između ponedeljka i utorka nije bio budan, propustio je šou-program kakav ni Džon Kliz ne bi smislio.
Malo posle ponoći po našem vremenu predsednik SAD Donald Tramp objavio je da su se Izrael i Iran saglasili oko „kompletnog i totalnog primirja“, koje će početi šest sati docnije, to jest „čim Izrael i Iran okončaju misije koje su u toku“.
„Primije će započeti Iran, po isteku dvanaestog sata započeće ga i Izrael, a po isteku dvadeset četvrtog časa svet će pozdraviti zvanični kraj Dvanaestodnevnog rata“, napisao je Tramp na svojoj društvenoj mreži.
„Mirotvorac“ i osnovac
Poruka je bila duža i ekstatičnija, bilo je u njoj verzala i blagoslova za izvoz, no citirali smo suštinu. Satnica je već tada bila rebus za bunovne svetske komentatore, a zagonetku je komplikovalo i to što je izraelska vojska maltene u isto vreme upozoravala žitelje nekih četvrti Teherana da se evakuišu. Uskoro su neki građanski izveštaji iz glavnog grada Irana govorili o najžešćem napadu od početka rata, ali optimizam prvog čoveka Amerike bio je nezaustavljiv. Za En-Bi-Si je rekao da će primirje trajati „zauvek“, a na internetu je nastavio da piše u stilu osnovca koji juri nagradu za najbolji sastav povodom državnog praznika. Bliski istok je pobednik. Svet je pobednik. Biće ljubavi, mira i prosperiteta. Budućnost nudi neograničene prilike. Bog blagoslovio i Izrael i Iran.
Izraelska vojska maltene u isto vreme kada je i Tramp objavio da su se Izrael i Iran saglasili oko primirja, upozoravala žitelje nekih četvrti Teherana da se evakuišu. Uskoro su neki građanski izveštaji govorili o najžešćem napadu od početka rata
Sat kasnije Rojters je preneo da je izraelska vojska uočila „još jednu salvu iranskih raketa“, pa još jednu, pa novu, pa ukupno šest njih. Projektil je pogodio stambenu zgradu u Berševi, na jugu zemlje, i ubio dvoje ljudi u takozvanoj sigurnoj sobi, čija je nominalna svrha da stanari prežive bombardovanje. Trampove svetle vizije preživele su i to.
„Primirje je na snazi. Molim vas da ga ne narušavate! Donald Džej Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država!“, zapisao je čovek, sve velikim slovima.
Den Šapiro, bivši ambasador Vašingtona u Izraelu, bio je samo jedan od noćobdija kome ništa nije bilo jasno.
„Da li Izraelci imaju još dvanaest sati za udare, u skladu sa prvom objavom? Ili primirje obavezuje i njih? Nezavisno od smrti u Berševi i iranskog baraža nakon isteka roka?“, pitao se Šapiro na društvenoj mreži „Iks“.
Novine, avaj, moraju i da se štampaju, pa se tragikomični skeč za nas završio tim pitanjima. Čitalac za razliku od redakcije zna da li je ikakvog primirja bilo i da li je opstalo. Pod pretpostavkom da jeste, jer je zvanično potvrđeno sa obe strane fronta (a onda, čini se, brzometno i obostrano prekršeno) iznenadni prekid vatre je bacio u zapećak sve što se na Bliskom istoku zbilo između dva izdanja Radara – i izraelske vazdušne napade, i iranske baraže, i bombe i krstareće rakete koje je na iranska nuklearna postrojenja poslao onaj tip što blagosilja ceo svet.
Nezavisno od štete u Fordu, Natancu, Isfahanu i drugim čvorištima iranskog nuklearnog programa, analitičari skreću pažnju na to da ni ubistva naučnika ni ubistva mašina ne mogu da ubiju znanje koje je Iran stekao u prethodnim decenijama
Pogotovo je u zapećku teheranska odmazda u vidu raketiranja američke vojne baze El Udeid u Kataru. Doha je bila toliko galantna u zaboravu da je 23. juna, svega nekoliko sati nakon što je napadnuta, njen premijer ubedio Teheran da prihvati vašingtonski predlog primirja, naveo je Rojters. No bilo tog primirja ili ne, jasno je da između Sjedinjenih Američkih Država i Irana, između Irana i Izraela, između Izraela i ostatka Bliskog istoka, baš ništa rešeno nije, i da među onim Trampovim „neograničenim mogućnostima“ crnih ima toliko da se ružičaste ne vide.
Površinska šteta, podzemne tajne
Ništa se pouzdano ne zna o tome u kakvom je sada stanju iranski nuklearni program, koji je poslužio kao povod za novu razmenu dalekometnih argumenata između Tel Aviva i Teherana. Izraelska vlada je u objavi primirja tvrdila da je ispunila ciljeve, to jest da je „uklonila dve egzistencijalne pretnje – i balističku i nuklearnu“. Donald Tramp je, pak, i o tome pisao kao osnovac, ljut na drugare koji mu ne veruju da je najjači. Pisao je, zapravo, na način koji bi u svakoj školi bio povod za pažnju pedagoga:
„Lokacije koje smo gađali u Iranu totalno su uništene, i to svi znaju. Samo fejk mediji bi tvrdili drugačije… Alison Kuper iz fejk medija Si-En-En, glupi Brajan Roberts, Džoni Karl iz fejk medija Ej-Bi-Si, i uvek i opet gubitnici iz fejk medija En-Bi-Si“, nabrajao je predsednik SAD za još jedan pamtljivi mrežni upis.
Uzgred, „Alison Kuper“ je zapravo Anderson Kuper, novinar kome je Tramp nadenuo žensko ime zbog seksualne orijentacije. Sve je u Beloj kući, dakle, kao u školskom dvorištu, a što se iranskog dvorišta tiče, drugi su glasovi mahom oprezniji. Šef Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA) Rafael Grosi smatra da je američki napad „verovatno izazvao veoma značajnu štetu“ u Fordu, ključnom podzemnom kompleksu za obogaćivanje uranijuma. Grosi je, međutim, dodao i da trenutno niko to ne može da analizira, jer i IAEA i SAD i Izrael na raspolaganju imaju samo satelitske snimke nadzemnog dela kompleksa.
A ti satelitski snimci su u danima pred napad pokazali neobičnu saobraćajnu gužvu u okolini, što bi moglo da znači i da su Iranci preventivno sklanjali materijal, možda i same zalihe uranijuma. No i nezavisno od štete u Fordu, Natancu, Isfahanu i drugim čvorištima iranskog nuklearnog programa, analitičari odavno skreću pažnju na to da ni ubistva naučnika ni ubistva mašina ne mogu da ubiju znanje koje je Iran stekao u prethodnim decenijama.
Izvanrednu priču o tom znanju u ponedeljak je napisao Patrik Vintur, spoljnopolitički urednik britanskog Gardijana. U tekstu naslovljenom „Zašto je Iranu nuklearni program tako važan za identitet?“ Vintur podseća na to da je Iran proveo 19. vek zarobljen između britanskog i ruskog imperijalizma; da su u 20. veku njegovu naftu eksploatisale britanske kompanije; da su Amerikanci 1953. režirali državni udar koji je uklonio premijera Muhameda Mosadeka, čoveka koji je želeo da Iran sam kontroliše svoju naftu. I da je potonji događaj definisao modernu iransku istoriju.
Netanijahu može da se diči time što je Vašington najzad naveo da raspali po arhineprijatelju. Rat protiv Irana, kažu ankete, mnogo je popularniji od rata u Gazi. Ali kakve vajde od toga građani zaista imaju
Nuklearna energija, smatra Vintur, za Irance je postala simbol nezavisnosti, suverenog prava da u svojoj zemlji rade šta žele, a pride su „atomsku misao“ u Iran posle obaranja Mosadeka doneli upravo Zapad i njegov iranski prijatelj. Šah Muhamed Reza Pahlavi je uz odobrenje SAD planirao da podigne 23 nuklearne elektrane kako bi Iran izvozio struju u susedne zemlje i dosegao status moderne države. U izgradnji prva dva nuklearna reaktora pomagala je firma iz Zapadne Nemačke.
Kada je Pahlavija zbacila islamska revolucija, njen predvodnik, ajatolah Homeini, isprva je smatrao da će nuklearna tehnologija Iran činiti još zavisnijim od Zapada, i program je obustavljen. Tek su u narednim godinama problemi sa snabdevanjem električnom energijom, demografska eksplozija i politička izolovanost naveli novi režim da nuklearnu energiju vidi u drugom svetlu.
Patrik Vintur podseća i na to da je Homeinijev naslednik, ajatolah Hamnei, izdao dve fatve protiv nuklearnog oružja – jer ga smatra „neislamskim“ – i da su „umereniji“ predstavnici režima potrošili politički ugled potpisujući 2015. nuklearni sporazum koji je Donald Tramp 2018. samovoljno i van svake pameti pocepao iako je i sama IAEA tvrdila da se Teheran pridržava dogovora.
„U međuvremenu, Izrael, koji ima potpuno nekontrolisano i nepriznato nuklearno oružje, dobija velikodušnu podršku Zapada“, zaključuje Vintur.
Kada je Vašington jednostrano pogazio dogovor – i pride ponovo ekonomski izolovao Iran – Teheran je uzvratio obogaćujući uranijum preko mere potrebne za civilnu upotrebu. Nema sumnje da na tom planu tehnologije Iran pre nove runde nije bio daleko od nuklearnog oružja, ali to nije značilo da bi mogao da ga sastavi baš sutra, a još manje je značilo da je uopšte nameravao da to uradi. A najmanje je značilo da bi ikada i pomislio na to da ga upotrebi. Analitičari poput Izraelca Orija Goldberga, akademski specijalizovanog za Iran, uporno pokušavaju da objasne sledeće – šta god čovek imao protiv autoritarne teheranske teokratije, treba da shvati da njome ne upravlja klika pomahnitalih fundamentalista koja žuri u dženet.
Uspesi u obogaćivanju uranijuma nisu značili da bi Iran nuklearno oružje mogao da sastavi baš sutra, a još manje da je uopšte nameravao da to uradi. A najmanje su značili da bi ikada i pomislio na to da ga upotrebi.
Islamska Republika ima skoro pola veka državnosti, i funkcioniše kao svaka druga država, mereći zemaljske interese. O tome veoma sveže svedoči i pomenuti napad na američku bazu El Udeid. Teheran je taj „napad“ najavio katarskim zvaničnicima, poručio da namerno gađa baš taj kompleks jer je van naseljenog područja, i naposletku poslao tačno onoliko raketa koliko su Amerikanci spustili bombi na njegova nuklearna postrojenja, time poručujući da ne želi da ubrza taj ubilački ples – za koji zna da bi bio poguban čak i protiv Izraela, a kamoli protiv SAD.
Večna potraga za konačnom pobedom
Ako neko na Bliskom istoku ne preza od eskalacija, to je Izrael. Moglo bi se tvrditi da je ovim Dvanaestodnevnim ratom – ako u međuvremenu nije produžen – učvrstio ionako čvrstu tezu o svojoj vojnoj neprikosnovenosti na Bliskom istoku. Poneka raketa jeste probila njegov štit, civili su stradali širom zemlje, ali niko razuman nije ni očekivao da će iole ozbiljna razmena tehnologije sa Iranom proći bez ikakve štete. Benjamin Netanijahu može da se diči time što je Vašington najzad naveo da raspali po arhineprijatelju. Rat protiv Irana, kažu ankete, mnogo je popularniji od rata u Gazi. Ali kakve vajde od toga građani zaista imaju?
„Izraelska javnost je sebe ubedila da može i da postoji u ovom regionu i da gaji duboki prezir prema susedima – da se upušta u ubilačka divljanja protiv bilo koga, kad god i gde god hoće, da se oslanja samo na golu silu. ’Konačna pobeda‘ je iza ćoška skoro 80 godina – samo da porazimo Palestince, samo da eliminišemo Hamas, samo da smrvimo Liban, samo da uništimo iranski nuklearni program, i raj je naš. Ali skoro 80 godina, te takozvane pobede su Pirove.
Svaka ukopava Izrael dublje u jamu izolacije, pretnji i mržnje. Nakba je 1948. stvorila nerešivu izbegličku krizu i iskopala temelje za režim aparthejda. Pobeda iz 1967. dala nam je okupaciju koja je i dalje gorivo za palestinski otpor. Rat iz oktobra 2023. survao se u genocid koji je pretvorio Izrael u globalnog izopštenika“, zapisala je izraelska novinarka i aktivistkinja Orli Noj u magazinu +972, zajedničkom projektu izraelskih i palestinskih novinara.
Izrael možda jeste globalni izopštenik, ali u evropskim kancelarijama sigurno nije, o čemu svedoče i urnebesni pokušaji nemačkog kancelara Fridriha Merca da bude veći Amerikanac od Amerikanaca. Pokušao je čak i da podražava trampističku retoriku kada je 17. juna rekao da „Izrael obavlja naš prljav posao“, sebe proglasio žrtvom iranskog režima i izrazio najveće poštovanje izraelskoj vladi i vojsci na kuraži. Istog dana, koji sat pre no što je Merc pročistio grlo, izraelska vojska je u Gazi ubila još koju desetinu Palestinaca dok su čekali humanitarnu pomoć. Ako je ubijanje Gaze u prethodne dve sedmice zaboravljeno, pa je – ukoliko je to uopšte moguće – još manje ometano nego inače, šta tek reći o Siriji? A tamo je Islamska država 22. juna izvela prvi masovni pokolj nakon pada Asadovog režima. Sve to, verujemo, nije nimalo zabavno ni Džonu Klizu.
