Izborne pobede populističke krajnje desnice bez izuzetka pokreću talas očajničkih preispitivanja i usplahirenih komentara. Nije drugačije ni nakon minimalne pobede nacionaliste Karola Navrockog nad Rafalom Tšaskovskim na predsedničkim izborima u Poljskoj. Ali odgovor na pitanje šta se zapravo dogodilo mogao bi da glasi isto kao i objašnjenje politikologa Larija Bartelsa šta je dovelo do izbornih pobeda Donalda Trampa: ne mnogo toga.
Na ishode izbora mogu da utiču marginalna politička pomeranja. U ovom slučaju bi se moglo ukazati na rastuću nepopularnost vlade premijera i bivšeg predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska – široke koalicije okupljene oko partije desnog centra Građanska platforma, koja je i kandidovala Tšaskovskog. U celini gledano, međutim, izbori reflektuju duboko ukorenjene kulturološke podele.
Poljska je izabrala konzervativnog predsednika jer je duboko konzervativna zemlja. Ovo možda nije utisak koji prenose strani mediji, često fokusirani na kosmopolitski mehur u kome žive poljske urbane elite. Ali prosečan poljski birač ostaje duboko privržen tradicionalnim vrednostima i sa sve većom skepsom se odnosi prema društvenim promenama koje se povezuju s integracionim procesima u Evropskoj uniji.
Sin džez muzičara, odgajan u umetničkom miljeu Varšave, i poliglota sa specijalizacijom iz međunarodnih odnosa, Tšaskovski je oličenje liberalne Poljske. Ali njegov poraz od Dude 2020. Građanskoj platformi je trebalo da signalizira da možda nije idealan kandidat za ovogodišnje izbore. Pa ipak je ponovo nominovan
Ovo je bilo očigledno na nizu predsedničkih izbora, na kojima se pobeđuje samo ukoliko se osvoji apsolutna većina direktnih glasova: četiri od pet poslednjih glasanja za predsednika dobili su kandidati koji su imali podršku desničarske partije Pravo i pravda (PiS). A i jedini izuzetak – Bronislav Komorovski, koji je pobedio 2010. godine – praktikujući je katolik, otac petoro dece i zagriženi lovac. Za standarde Građanske platforme to je izuzetno konzervativan profil – posebno u poređenju s Tšaskovskim.
Sin džez muzičara, odgajan u umetničkom miljeu Varšave, i poliglota sa specijalizacijom iz međunarodnih odnosa, Tšaskovski je oličenje liberalne Poljske. Vreme koje je proveo na mestu gradonačelnika Varšave samo je učvrstilo takvu predstavu o njemu – koja je i doprinela njegovom porazu od Andžeja Dude na predsedničkim izborima 2020. I mada je i Dudina pobeda bila tesna, takav ishod je Građanskoj platformi trebalo da signalizira da Tšaskovski možda nije idealan kandidat za ovogodišnje izbore. Pa ipak je ponovo nominovan, što odražava do koje mere su poljske liberalne elite odvojene od šire političke kulture zemlje.
Ni na jednom drugom primeru to nije bilo očiglednije nego kad je Tšaskovski pokušao da pridobije pristalice krajnje desne partije Konfederacija, čiji je predsednički kandidat Slavomir Mencen u prvom krugu osvojio skoro 15 odsto glasova. U situaciji kad su Tšaskovski i Navrocki bili poravnati, to je Mencena učinilo potencijalnim „kingmejkerom“ (eng. kingmaker – obično trećeplasirani kandidat ili trećeplasirana stranka od čije podrške zavisi koji će od dva prvoplasirana kandidata, ili dve najbolje plasirane stranke, na kraju odneti pobedu ili formirati vladu, prim.).
Blago rečeno, Mencen nije umerenjak. Ozloglašenost je stekao kada je 2019. izneo svojih „pet zahteva“: za Poljsku bez Jevreja, homoseksualaca, abortusa, poreza i EU. Ovaj uspešni preduzetnik je i nakon toga nastavio da šokira – recimo, promovišući pivo „Belo IPA je važno“, nakon masovnih protesta koje je u Sjedinjenim Državama pokrenulo policijsko ubistvo Džordža Flojda. (IPA je skraćenica od Indian Pale Ale, jednog tipa piva; slogan predstavlja očiglednu sprdnju na račun slogana pod kojim su se protesti u SAD odvijali – Black lives matter, prim.) U televizijskoj reklami barmen crne puti ironično konstatuje „To je ono što mi treba“.
Danas je pomodno apelovati na liberalne i umerene partije da naprave iskorak ka konzervativnim biračima. Ali taj narativ ostaje duboko zaronjen u nadmenost elita. Veliki deo tog iskoraka svodi se na deklarativne gestove
Uoči drugog kruga glasanja, Mencen je situaciju iskoristio da istupi s osam novih postulata, u rasponu od zaricanja da će sprečiti svako povećanje poreza i ulazak Poljske u evrozonu, do odbacivanja mogućnosti kažnjavanja govora mržnje usmerenog protiv LGBT populacije, suprostavljanja daljoj integraciji EU, te podrške pravu na posedovanje oružja. Potom je obojicu kandidata koji su ušli u drugi krug pozvao da se suoče u debati i potpišu one od njegovih postulata s kojima su saglasni.
Navrocki je istupio prvi i, kao što je i moglo da se očekuje, potpisao svih osam. Potom se i Tšaskovski uključio u diskusiju, sve vreme ostajući srdačan, iskren i temeljan. Ali ono što je privuklo pažnju bio je video na kome se moglo videti kako posle ispija pivo u društvu Mencena i ministra spoljnih poslova Radoslava Sikorskog. Video je odmah postao viralan. „Za Poljsku koja ujedinjuje, a ne deli“, napisao je Sikorski na društvenoj mreži X. „Živeli“, dodao je Tusk.
Za liberalne komentatore, ovaj pivopijski trenutak momentalno je poprimio simboličan značaj – kao hrabar, mada nelagodan, gest nacionalnog pomirenja. Ali malo je pažnje obraćeno na suštinu diskusije koju su njeni učesnici vodili.
Mencenovi postulati, koliko god se njima namigivalo simpatizerima desnice, bili su umerenije sročeni u poređenju s njegovom ranijom retorikom. U njima nije bilo očigledno antisemitskih ili na drugi način zadrtih stanovišta, nije bilo poziva na istupanje iz EU, niti je pomenuta zabrana abortusa. Njegovo protivljenje ulasku Ukrajine u NATO – mada ne i u EU- moglo bi se opisati kao relativno blago u poređenju s Trampovom čvrstom namerom da tako nešto spreči. Što se pak tiče prava LGBT populacije, Mencen je pominjao preispitivanje ograničenja slobode govora, ali nije ništa rekao na temu građanskih brakova ili usvajanja.
Drugim rečima, Mencen je Tšaskovskom dao stratešku priliku da pokuša da ga pridobije. To nije bilo slučajno: jasan interes Konfederacije je slabljenje PiS, njenog glavnog rivala na desnici. Ali Tšaskovski nije iskoristio tu priliku da Mencena pokuša da navede na istinsku političku trgovinu. Podržao je četiri od osam njegovih predloga – uz značajna ograđivanja – a odbio da potpiše ijedan od njih.
Trećeplasirani u prvom krugu, kandidat krajnje desne Konfederacije Slavomir Mencen, Tšaskovskom je dao stratešku priliku da pokuša da ga pridobije. To nije bilo slučajno: jasan interes Konfederacije je slabljenje PiS, njenog glavnog rivala na desnici. Ali Tšaskovski nije iskoristio tu priliku
Danas je pomodno apelovati na liberalne i umerene partije da naprave iskorak ka konzervativnim biračima. Ali taj narativ ostaje duboko zaronjen u nadmenost elita. Veliki deo tog iskoraka ne čini napor da se birači istinski saslušaju, još manje da se s njima nađe zajednički jezik, već deklarativni gestovi poput, u ovom slučaju, ispijanja pića u društvu jednog ekstremiste. To evidentno nije način za pridobijanje birača – posebno u doba kad digitalni mediji kreiraju mnogo angažovanije biračko telo.
Jedan od onih koji to razumeju je i Mencen. Nekoliko dana nakon što je pomenuti video nastao, oglasio se u živom prenosu u kome je tačku po tačku kritikovao oklevanja i nedoslednosti Tšaskovskog. I mada je ponovo izrazio spremnost za dijalog i odbio da podrži Navrockog, bez uvijanja je zaključio: „Ne vidim apsolutno nijedan razlog da se glasa za Tšaskovskog“. Njegova biračka baza se s tim saglasila: u drugom krugu je 88 odsto pristalica Konfederacije glasalo za Navrockog.
Pouka je očigledna. Ako se liberali i demokrate oslanjaju samo na plitku simboliku, nastaviće da gube izbore. Samo ako ozbiljno uzmu u razmatranje vrednosti do kojih birači drže, kao i ono što ih brine, moći će na kredibilan način da se suprostave populističkoj krajnjoj desnici.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
