Lokalni izbori u Turskoj u nedelju 31. marta doneli su turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu i njegovoj Partiji pravde u razvoja prvi i potpuni poraz nakon pune dvadeset i dve godine. Iako je opoziciona, stara kemalovska Republikanska narodna partija osvojila vlast u najvećim gradovima Turske već na prethodnim izborima marta 2019. godine, izbori prošle nedelje doneli su apsolutnu prevlast ove, u dvadesetom veku, najmoćnije partije u čitavoj Turskoj.
Uprkos porazu opozicione koalicije na predsedničkim i parlamentarnim izborima maja prošle godine, i političkoj apatiji koja je nakon njih usledila, Republikanska narodna partija je sada u ukupnom broju glasova u čitavoj Turskoj prvi put porazila do sada svemoćnog, i praktično doživotnog predsednika Tajipa Erdogana. I to nakon oštre i prljave kampanje vladajuće partije i samog turskog predsednika, koji je svu svoju energiju u sedmicama pred izbore uložio u dobijanje vlasti u rodnom Istanbulu, potiskujući u drugi plan sopstvenog izabranog kandidata za gradonačelnika ovog megalopolisa, bezličnog Murata Кuruma. „Кo vlada Istanbulom vlada Turskom“ stara je parola turskog predsednika, koji je svoj politički uspon i započeo u ovom gradu kao gradonačelnik između 1994. i 1998. godine. Zato je ovaj ubedljivi poraz, posebno u Istanbulu, od posebne važnosti za dalji razvoj političke situacije u Turskoj i za ukupno Erdoganovo političko nasleđe.
„Turska je bila i ostaće sekularna“
Velikom pobedom u Istanbulu, stari-novi gradonačelnik Ekrem Imamoglu je utvrdio svoju poziciju kao jednog od dvojice neprikosnovenih vođa Republikanske narodne partije. Ostavivši svog suparnika više od milion glasova iza sebe, Imamoglu je zapravo pobedio samog Tajipa Erdogana koji je poslednjih nedelja pred izbore preuzeo u potpunosti kampanju u Istanbulu. U subotu, dan pred izbore, Erdogan je održao čak šest predizbornih skupova u svom rodnom gradu, završivši ovu specifičnu turneju u nekadašnjoj carskoj prestonici molitvom – ali i pesmom – u Svetoj Sofiji, čiji je povratak u status džamije istakao kao svoj najveći uspeh prethodnih godina. Stoga ne čudi što je odgovor pobednika na izborima u Istanbulu bilo klicanje hiljada pristalica Imamoglua: „Turska je bila i ostaće sekularna, Erdogane odlazi!“
Ispostavilo se da ideološka kombinacija islamizma i neoosmanskog nacionalizma gubi na značaju u poređenju sa katastrofalnom ekonomskom situacijom koju je takva ideologija proizvela, a koja se najviše oseća upravo u Istanbulu i drugim velikim gradovima. Za razliku od prošlih lokalnih izbora 2019. godine, kada je Erdogan poništio izbornu pobedu Imamoglua u martu, samo da bi na ponovljenim izborima u junu te godine bio poražen sa više od pola miliona glasova razlike, sada je trijumf Ekrema Imamoglua nesumnjiv i gotovo dvostruko ubedljiviji. Slična je situacija i u prestonici Ankari, gde je Mansur Javaš, uz Imamoglua najznačajnija figura Republikanske narodne partije, trijumfovao sa autoritetom pravog vođe nad Erdoganovim kandidatom, u Izmiru, centru antierdoganovskih političkih osećanja, Adani …
Velikom pobedom u Istanbulu, stari-novi gradonačelnik Ekrem Imamoglu je zapravo pobedio samog Erdogana, koji je poslednjih nedelja pred izbore preuzeo u potpunosti kampanju u najvećem gradu
Кoji su uzroci ovako ubedljivog, i zapravo neočekivanog poraza, činilo se svemoćnog Redžepa Tajipa Erdogana? Duboka podeljenost turskog društva između pretežno sekularnih i obrazovanih stanovnika gradova i patrijarhalno islamističkog stanovništva u ruralnim delovima unutrašnjosti Male Azije, koju je Erdogan svojom politikom samo dodatno podsticao, leži u osnovi ozbiljnog razdora u Turskoj. Ova podela nosi sa sobom i stavove o tome kakva bi turska država trebalo da bude i kojim pravcem bi trebalo da ide. Ova dihotomija i Erdoganovo potpuno okretanje političkom islamu poslednje decenije dovele su do ozbiljnih i konkretnih negativnih posledica u ekonomiji ove velike države i svakodnevici turskih građana. Vođen ovim ideološkim i kvazireligijskim načelima, Tajip Erdogan je ekonomiju Turske doveo na ivicu kolapsa.
Sve do izbora prethodne godine, Erdogan je praktično sam upravljao ekonomskom politikom države, odbijajući da poveća kamate jer – navodno – nisu u skladu sa islamom. Time je prouzrokovao ogromnu i faktički nekontrolisanu inflaciju od znatno više od 100 odsto na godišnjem nivou, uprkos zvaničnim podacima koji su govorili o inflaciji od 60 do 70 procenata. Vrednost turske lire je drastično opala, ogromna zaduženja države i privatnih kompanija u dolarima dovela su do nemogućnosti otplate kredita, a siromaštvo građana Turske, baš kao u vreme pre Erdoganovog dolaska na vlast i njegovog ekonomskog preporoda, postalo je glavna tema u državi. Dovođenje ekonomskih stručnjaka na funkcije ministra finansija i guvernera Narodne banke Turske samo je privremeno usporilo negativne ekonomske trendove. Jednocifrenu kamatnu stopu koju je Erdogan fanatično godinama držao, Narodna banka je pred same izbore povećala na čak 50 odsto, ali je to bilo suviše kasno da bi imalo bilo kakvog uticaja na ekonomiju i na odluku građana Turske za koga će glasati na izborima 31. marta. Još jednom se pokazalo na primeru Turske da ekonomska pitanja, makar i sa zakašnjenjem, nadjačavaju politička i ideološka, osim u ekstremnim slučajevima totalitarizma i potpune političke diktature, od kojih je Turska, uprkos Erdoganovoj autokratiji, ipak daleko, najpre snagom i voljom sopstvenih građana.
Ambiciozni sinovi i nesposobni zetovi
Uz ekonomiju, drugi činilac presudnog i potpunog poraza Erdogana jeste zasićenost građana Turske mediokritetima iz političke nomenklature vladajuće partije. Svi nekadašnji asovi Partije pravde i razvoja, poput Abdulaha Gila, predsednika države, ili Ahmeta Davutoglua, ministra spoljnih poslova i premijera, odavno su napustili Erdogana i njegovu novu, agresivno islamističku politiku. Ambiciozni sinovi i nesposobni zetovi samo su naneli političku štetu njihovom zaštitniku Tajipu Erdoganu, prouzrokujuću, u slučaju prvih, i ozbiljne diplomatske probleme ili, u slučaju drugih, ekonomsku katastrofu i društvene skandale. Jedini od zetova koji je uporno odbijao da uđe u politički život jeste jedan od dvojice braće suvlasnika kompanije Bajrak, koja proizvodi dronove bajraktar i čije je poslovanje u poslednje dve godine od početka rata u Ukrajini postalo nemerljivo profitabilnije od drugih grana turske privrede.
Postavivši Hakana Fidana, dugogodišnjeg šefa moćne turske tajne službe, za ministra spoljnih poslova, Erdogan je praktično najavio kome namerava da ostavi vlast u Turskoj
Nedostatak kvalitetnih novih ljudi Erdogan je nakon predsedničkih izbora prošle godine pokušao da nadomesti izvlačenjem na javnu scenu svog najpoverljivijeg saradnika Hakana Fidana. Postavivši ovog dugogodišnjeg šefa moćne turske tajne službe za ministra spoljnih poslova, Erdogan je praktično najavio kome namerava da ostavi vlast u Turskoj. Za nepunih godinu dana koliko je na mestu šefa razgranate turske diplomatije, a zapravo na poziciji drugog čoveka u Turskoj, Fidan je uspeo da obnovi najbližu saradnju sa Amerikom, koja je uvek činila temelj turske politike, nastavljajući istovremeno agresivno širenje turskog političkog, ekonomskog i vojnog uticaja na prostorima nestalog Osmanskog carstva i, posebno, na Balkanu. Fidan je tako početkom marta na sastanku u Vašingtonu uspeo da osigura toliko željenu, prvu posetu Erdogana Beloj kući od dolaska Bajdena na vlast.
Da li će ovi uspesi Hakana Fidana biti dovoljni da ga pred građanima Turske predstave kao naslednika Erdogana nije nimalo izvesno, jer on sam nije nikad učestvovao lično na izborima. Sa velikim pobedama Imamoglua u Istanbulu i Javaša u Ankari, Republikanska narodna partija dobila je dvojicu snažnih i već iskusnih političkih lidera, spremnih da preuzmu vlast u čitavoj Turskoj, nakon što je konačno poslala u političku penziju svog dvodecenijskog predsednika i stalnog gubitnika od Erdogana, Кemala Кiličdaroglua. Bez obzira na mnoga pitanja kojim pravcem će Turska krenuti u narednim mesecima i godinama, nema sumnje da je potpuni poraz Erdogana na izborima 31. marta početak stvaranja jedne nove, posterdoganovske Turske.
