Dok je Si Đinping u petak, 15. maja pokazivao Donaldu Trampu krasote Džungnanhaja – državne rezidencije smeštene u nekadašnjoj carskoj bašti – američki predsednik je zaključio da su tamošnje ruže najlepše „koje je iko ikad video“. Kineski lider je odmah velikodušno obećao da će mu poslati semena. Može li se na osnovu toga zaključiti da će u američko-kineskim odnosima „cvetati stotinu cvetova“, prema metafori koju je pre ravno sedamdeset godina, maja 1956, upotrebio Mao Cedung?
Svet je čekao samit u Pekingu kao da se prošetao tih nekoliko decenija u prošlost, u neki vreliji dan Hladnog rata. Istovremeno se nadao zemljotresnim odlukama i strahovao od njih. Hoće li Kina dokazati status budućeg svetskog hegemona? Možda će Sjedinjene Američke Države podsetiti da one to još jesu? Ili će se sagovornici setiti nekih istorijskih uzora, saglasiti se da su obojica velike baje i podeliti interesne sfere? Međutim, u takvim prilikama redovno zaboravljamo da je najčešći ishod diplomatskih utakmica – nerešeno. Ništa konkretno tokom razgovora nije ispečeno ako ne računamo nesrećne patke koje su bile na meniju državničkog banketa.
Tajvansko pitanje
Postoji mogućnost, naravno, da je neko među zidovima Džungnanhaja i drugih gizdavih lokacija u Pekingu izgovorio pa potom u javnosti prećutao i nešto sudbonosnije, ali od onog što jeste objavljeno, niko neće moći da pripremi slastan analitički obrok. Prvi primer – Tajvan.
„Predsednik Si je naglasio da je tajvansko pitanje najvažnija tema kinesko-američkih odnosa. Ako se tome pristupi kako treba, bilateralni odnosi biće stabilni. U suprotnom, dve zemlje će imati sukobe, pa čak i konflikte, što bi veoma ugrozilo celokupan odnos“, objavilo je kinesko ministarstvo spoljnih poslova nakon samita.
Termini „sukob“ i „konflikt“ deluju zloslutno, ali nema u toj objavi ničega što ne važi barem od 1979. godine, kada je američki Kongres doneo Zakon o odnosima sa Tajvanom i njime omogućio vašingtonskim administracijama da naoružavaju ostrvo – uprkos tome što su SAD iste godine prihvatile Peking kao jedinu zakonitu glavu Kine. Taj je aranžman smetao Pekingu tada, smeta mu i danas, no uprkos milijardama u isporučenom oružju, Vašington i Peking nekako plivaju i u Tajvanskom moreuzu već 47 i kusur godina.
Tramp se nećka oko sledeće velike isporuke oružja Tajvanu, ali i govori da se američka politika spram ostrva neće promeniti
Istina, Tramp je nakon samita rekao Foks njuzu da još razmišlja o tome hoće li Tajpeju predati naredno sledovanje oružja, koje bi trebalo da vredi rekordnih 14 milijardi dolara, a istim putem je ostrvu poručio da ne bi trebalo da formalno objavljuje nezavisnost. Tramp se, međutim, oko isporuke premišljao i pre pekinškog sastanka, a predsednik Tajvana Laj Čing Te još je ranije zaključio da formalizovanje nezavisnosti njegovoj zemlji nije ni potrebno jer svakako sebe smatra suverenom. Nakon samita je podvukao i da neće pogoršavati već postojeći sukob i da Tajpej želi da održi status kvo ante. Budući da je i predsednik SAD za Foks dodao da će američka politika spram ostrva ostati ista, teško bi bilo zaključiti da je samit u Pekingu dosolio ili odsolio vodu Tajvanskog moreuza. Trostrano uspešno plivanje sa tegovima na nogama po svoj prilici se nastavlja.
Stara mutnost na Bliskom istoku
O Tajvanu se ne može reći mnogo, o Iranu se mora još manje, mada je nešto zabavnije jer izjave Vašingtona i Pekinga zvuče kao da su njihove glavešine prisustvovale različitim sastancima. Donald Tramp tvrdi da je Si Đinping obećao da neće snabdevati Teheran vojnom opremom, a Bela kuća je objavila i da su se sagovornici saglasili da Ormuski moreuz treba otvoriti, a put Irana ka nuklearnom oružju zatvoriti. Kinesko ministarstvo spoljnih poslova u zvaničnoj objavi jeste prihvatilo da „plovni putevi“ treba da budu slobodni, ali što se ostalog tiče, glavno što su imali da kažu jeste da „taj sukob nikada nije trebalo ni da se dogodi“.
Državni sekretar SAD Marko Rubio je u Pekingu istovremeno tvrdio da Vašingtonu nikakva pomoć nije potrebna i nadao se da će Peking pomoći u diplomatiji. Kontradikcije slede i ubuduće
Bela kuća je dodatno zapisala da se predsednik Si „jasno usprotivio“ militarizaciji moreuza i planovima Teherana da naplaćuje prolaz. Niko u Pekingu nije ni to potvrdio. Državni sekretar SAD Marko Rubio je tokom posete istovremeno insistirao na tome da Vašingtonu nikakva pomoć u Iranu nije potrebna i izrazio nadu da će ubediti Kinu da bude aktivnija u guranju Teherana ka sporazumu. I čini se da će se vašingtonsko nadmetanje sa samim sobom u disciplini kontradiktornih izjava o Iranu nastaviti skupa sa onim takmičenjem u otežanom plivanju.
Jesu li se dvojica moćnika o bilo čemu dogovorila, makar o nekakvoj ekonomiji, ili su nesrećne patke zaista uzalud stradale, umesno se pita čitalac. Avaj, i taj odgovor zavisi od toga kome uputimo pitanje. Bela kuća i kinesko ministarstvo trgovine potvrdili su da će Vašington i Peking osnovati „odbor za trgovinu“ i „odbor za investicije“ kako bi učvrstili ekonomske veze, ali bez mnogo detalja o tome šta će ta birokratija da radi. Tramp je trijumfalno saopštio da je Peking prihvatio da do 2028. sa američkih farmi godišnje pazari dobra vredna najmanje 17 milijardi dolara, čemu treba dodati i kupovinu soje na koju se Peking obavezao prošlog oktobra, kada su se lideri SAD i Kine sreli u Južnoj Koreji. Ali Si-En-En u analizi primećuje da to nije baš spektakl kakav predsednik želi da predstavi.
„To bi bio veliki skok u odnosu na prošlu godinu, kada je američki poljoprivredni izvoz u Kinu vredeo svega 8,4 milijarde dolara. Ali taj skok nije baš daleko od nivoa iz 2024, poslednje godine Bajdenove administracije, a pre Trampovog tarifnog rata“, zaključuje Si-En-En.
Američke brige
Za ljubitelje brojki, Si-En-En dodaje da bi ukupna vrednost izvoza bila otprilike 27 milijardi naspram 24,5 milijardi u 2024, što jeste napredak, ali nije baš za mahanje pesnicom. Ništa bolje nije prošla ni druga Trampova trijumfalna trgovinska objava – o tome da se Kina obavezala da kupi „najmanje dve stotine“ Boingovih aviona, jer to do utorka, kada je ovaj broj Radara otišao u štampariju, nisu potvrdili ni Boing ni Peking. Kinesko ministarstvo trgovine samo je potvrdilo da će od Amerike i dalje dobijati avione i avionske motore, što je još važnije budući da je to – kao što primećuje Si-En-En – tehnološko polje na kome Kina još zaostaje za Amerikom. Pride, brojka od dvesta aviona zvuči impresivno ali je očigledno znatno manja od petsto, što je kontingent koji se pominjao prošlog oktobra. Zato je Tramp objavom postigao samo to da vrednost deonica Boinga odmah padne za četiri odsto.
Sagovornici, izgleda, nisu mnogo napredovali ni u drugim arenama – Kina od SAD želi visokotehnološku opremu, pogotovo aparaturu za proizvodnju naprednih čipova. SAD od Kine žele retke zemne elemente, koji su neophodni baš zato da bi se bavilo naprednom tehnologijom. Kada je Tramp prošle godine napao tarifama, Kina je izvela kontranapad smanjivši izvoz tih elemenata, kojih ima i obrađuje više nego bilo ko drugi na planeti, što je doprinelo tome da Vašington još jednom razmisli o mudrosti Trampovog shvatanja ekonomskih odnosa. Bela kuća je posle samita najavila da će se Kina „pozabaviti američkim brigama“ u pogledu te hemije. Peking je uzvratio samo opaskom da će dve strane nastaviti da sprovode u delo ono o čemu su se dogovorile u oktobru.
Ne razmišljam o tome da li je Si Đinping diktator. Morate da radite sa onime što imate. On vlada, on je predsednik Kine. Poštujem ga. Veoma je pametan. Voli svoju zemlju. Da li je diktator, to zaključite sami – Donald Tramp
Uzimajući u obzir kakve je snage Donald Tramp poveo u Peking, uključujući tu i superzvezde tehnologije poput Ilona Maska i Tima Kuka, šta god je postignuto, deluje veoma skromno. Možda je i zato, prema opisu britanskog Gardijana,predsednik SAD u Pekingu delovao „neobično svedeno“. A možda se taj samit, uprkos Trampovom busanju u grudi i opasci da niko osim njega i Sija ne bi mogao tako dobro da razgovara, nije ni mogao završiti drugačije do nerešeno.
„Poseta Pekingu stilski je bila baš ono u čemu Donald Tramp uživa – parada trupa, banket i ljubazan, mada ne baš i entuzijastičan doček silnika kojeg je nazvao ’pravim prijateljem’. Ali čini se da je sadržine bilo malo. Izgleda da je taj sastanak služio stabilizovanju a ne promeni odnosa“, zapisao je britanski Gardijan u redakcijskom uvodniku.
Ako to uopšte treba pominjati, sagovornici se nisu mnogo bavili time ko je od njih zlikovac u filmu koji ceo svet napeto posmatra. Sam Donald Tramp, upitan da li Sija smatra diktatorom, rekao je sledeće:
„Ne razmišljam o tome. Morate da radite sa onime što imate. On vlada, on je predsednik Kine. Poštujem ga. Veoma je pametan. Voli svoju zemlju. Da li je diktator, to zaključite sami.“
Teret nove imperije
Sem Četvin Džordž, stručnjak za američko-kineske odnose, prethodne sedmice je u magazinu Forin afers zaključio da Kina uči na američkim greškama i da još razmišlja o tome kakvu ulogu treba da igra na svetskoj sceni. „Zemlja koja je izgrađena na antiimperijalizmu sada je stigla do tačke u kojoj mora, makar i oklevajući, da preuzme veći deo imperijalnog tereta“, zapisao je Četvin Džordž. Britanski Gardijan je tome dodao da Vašington i Peking, rečeno sportskim žargonom, igraju „čekalicu“, te da ni ovom prilikom nisu premostili „neke od najopasnijih procepa svetske politike“.
Ali radova će svakako biti. Donald Tramp je po povratku u SAD na društvenim mrežama napisao „Kina ima balsku dvoranu i treba da je ima i Amerika!“ Time se vratio onome što ga – kažu kritičari – zaista zanima, a to je projekat renoviranja Bele kuće i gradnja balske dvorane vredna 400 miliona dolara. Na stranu opaska Gardijanovog pekinškog izveštača Dejvida Smita da su prethodni američki predsednici hteli da Kina više liči na SAD, a da ovaj namerava da SAD više liče na Kinu, jedini nesumnjivi zaključak koji se može izvući iz pekinškog samita jeste – jadne patke.
