Redovna godišnja skupština Srpske akademije nauka i umetnosti održana je u neredovnim okolnostima koje su se, s obzirom na svoje sedmomesečno trajanje, u percepciji dela javnosti čak i normalizovale. Nije ovo komentar o činjenici da se prvi put od 2012. vidi kako u praksi izgleda potpuna resursna nadmoć vlasti Srbije, ili zarobljenost institucija – naprednjački desant na državu i sproveden je baš za prilike poput ove, kada nekako od zatvora treba spasiti belodano odgovorne za smrt šesnaestoro ljudi – već je crtica o tome šta SANU (može da) kaže i kako se o njoj priča. Naime, na sednici 29. maja, trojica akademika održali su govore čiji su odjeci, kao u igri gluvih telefona, dobili različita tumačenja, baš zato što su adresirali neredovne okolnosti u kojima je održana.
Slobodan Vukosavić upozorio je da će SANU izgubiti ulogu stuba intelektualnog i kulturnog života Srbije ako ne stane uz akademsku zajednicu koja je na udarima, što finansijskim, što reputacionim, što fizičkim. Radomir N. Saičić je upitao da li članovi Akademije smeju da se žale što se njeni saveti ne slušaju dovoljno ako pojedinci – poput Bele Balinta – sudeluju u krojenju nezakonite uredbe kojom se naučni rad na univerzitetu sveo na 12,5 odsto ukupnog, što je omogućilo umanjivanje plata profesorijatu. Na koncu, Dušan Teodorović naveo je zašto smatra da članovi SANU treba da potpišu inicijativu za ostavku predsednika Aleksandra Vučića, čiji bi odlazak predstavljao početak izlaza iz društveno-političke krize.
Šef Srpske napredne stranke i bivši premijer Miloš Vučević nije komentarisao Saičićev i Vukosavićev govor, ali jeste Teodorovićevu inicijativu, koju je proglasio lažnom vešću. Istini za volju, nije cela Akademija tražila Vučićevu ostavku, što se moglo zaključiti iz šturih oprema članaka, ali nije baš ni puka protivrežimska propaganda. Njena buduća tumačenja najviše će zavisiti od toga koliko će potpisnika biti do 16. juna. Dovoljna brojnost izvesno bi povratila deo poljuljanog ugleda institucije o kojoj je nezadovoljni deo Srbije prvi put posle dugo vremena govorio pohvalno. „Zašto SANU ćuti“ bilo je ne do kraja opravdano pitanje, baš kao što ni „SANU se konačno izjasnila o protestima“ nije potpuno tačna opaska. Akademija je bila i ostala skup raznolikih ljudi, a kada ponegde i piše da se po nekom pitanju „SANU oglasila“, reč je o pojedinačnim akademicima ili njenim odborima. Rečju, najznačajnija institucija Srbije do sad nije zauzimala jedinstvene stavove.
Akademija je bila i ostala skup raznolikih ljudi, a kada se Akademija po nekom pitanju i oglasi, reč je o pojedinačnim akademicima ili njenim odborima. Rečju, ova institucija nikada ne zauzima jedinstvene stavove
Logično je, onda što je strepnja mnogima dublja od nade, uključujući i samog Teodorovića.
„Ne očekujem da svih 135 redovnih i dopisnih članova Akademije potpiše inicijativu, možda ni većina, ali sam želeo da podignem znak za uzbunu. SANU je najstarija i najznačajnija naučna i umetnička institucija u Srbiji, njeni članovi su stariji ljudi i ostvarili su veliki doprinos u svojim poljima, iako često nisu saglasni po mnogim pitanjima. Ipak, verujem da je situacija u Srbiji užasna i da može da postane još lošija, pa sam mislio da bi ma kolika grupa akademika koja bi stala iza mog saopštenja ipak imala specifičnu težinu. Time bi se poslala podrška studentima i profesorima, jedinim činiocima koji imaju znanje i energiju da stanje promene nabolje, a smanjila bi se i mogućnost daljih nepočinstava vlasti“, kaže za Radar Teodorović.
Buđenje i zimski san
Kao što se inicijativa našeg sagovornika ne može tumačiti kao „buđenje Akademije“, ne može se reći ni da je SANU do sad spavala zimskim snom – bilo pojedinačno, bilo na nivou različitih tela, oglašavala se o brojnim problemima Srbije unazad nekoliko godina, a činjenica da se, kako je Saičić rekao, njeni stavovi ne uzimaju za ozbiljno, više svedoči o urušavanju uticaja pod SNS-om nego o njenoj okoštalosti.
Recimo, kako je i za čiju polzu prošli predsednik Akademije Vladimir Kostić 2021. godine više nedelja proglašavan izdajnikom zbog stava da niko u Srbiji, pa ni Srpska pravoslavna crkva, nema tapiju na istinu po pitanju Kosova, te da je najvažniji zadatak dostojanstveno sačuvati tamošnji srpski živalj? Kako je njegov prezimenjak Nenad, kao protivnik projekta „Jadar“, u prorežimskim medijima dobio etiketu „Ćutinog saradnika koji se protivi napretku Srbije“? Nedavno preminulog Ljubu Simovića napadi su zaobilazili, valjda zbog godina i važnosti u istoriji srpske kulture i politike, iako se u svakom javnom izlaganju vrlo kritički izjašnjavao o režimu. S druge strane, sam Teodorović često trpi uvrede, i to dugo, kao kada je, na primer, kao predsednik Odbora za univerzitetsko obrazovanje SANU, govorio o opasnostima „predatorskih“ naučnih časopisa. Bilo je to 2017, dok je još bilo zamislivo da ga Politika zove zbog izjave. Primera pojedinačnih nastupa je mnogo, baš kao i potonjih medijskih hajki.
S druge strane, litijumsko pitanje bilo je „trenutak buđenja“ referentnih odbora SANU, budući da su početkom 2022, nakon ekoloških protesta, prvo upriličili naučne skupove o uticaju rudarenja i prerade jadarita na životnu sredinu, a potom zaključke objavili u zborniku koji niko u vlasti i Rio Tintu izvesno nije ni prelistao. Gore bi bilo da jeste, budući da je tačka na projekat „Jadar“ u leto 2024. protivzakonito preinačena u zapetu, a potom i izbrisana, uprkos jasnim upozorenjima akademika. U junu prošle godine, Akademija je stala u odbranu Beogradskog sajma i Generalštaba koje bi trebalo da „pojedu“ Beograd na vodi, odnosno Trampov hotel. Odbori za visoko obrazovanje i za nauku su četiri meseca kasnije zahtevali povlačenje izmena Zakona o visokom obrazovanju kojim bi se državnim univerzitetima kao konkurencija zaobilazno doveli inostrani, upitnog kvaliteta. Kao i projekat „Jadar“, ove izmene, iako isprva povučene, vraćaju se na dnevni red pod palicom novog ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića. SANU priča, građani se protive, vlast melje, malo zastane, pa ukrug.
„Ne mislim da se raspoloženje u poslednjih sedam meseci drastično promenilo među članovima SANU. Svako od nas ima svoju savest i kapacitet da razume trenutak u kojem se nalazimo. Ima i odgovornost pred studentima. Nisam siguran da se u SANU razume ozbiljnost opasnosti, jer lično nemam nikakvu sumnju da bi Vučić, posle svega, ugasio univerzitete kad bi mu to bilo potrebno. S druge strane, ima i onih koji su se svesno stavili u službu takvog režima, poput akademika Balinta“, kaže naš sagovornik.
Nisam siguran da SANU razume ozbiljnost opasnosti, jer lično nemam sumnje da bi Vučić posle svega ugasio univerzitete kad bi mu to bilo potrebno. Ima i onih koji su se svesno stavili u službu njegovom režimu
Dušan Teodorović
U kolopletu sitnih privilegija i iskrenih uverenja, SANU se ponovo ukazuje kao institucija čije je članstvo po raznim pitanjima podeljeno, kao i skoro svaki put od njenog osnivanja.
Istorijske paralele
Prošlost nudi obilje referenci koje se ponegde graniče s paralelama sa sadašnjim trenutkom. Šesnaestoro članova SANU je 1985. godine pripremalo nacrt Memoranduma koji je adresirao ekonomsku i političku krizu koja je osamdesetih izjedala SFRJ, ali pod krinkom srpskog pitanja unutar federacije. Ukradeni nacrt je 1986. godine objavljen u Večernjim novostima, i, dok su neki u tekstu videli mapiranje nacionalnih tenzija, drugi su u njemu videli strateški dokument srpskog rukovodstva kojim je valjalo učvrstiti centralizaciju i uspostaviti nadmoć Srbije. Naredne godine, državna bezbednost je poturila paskvilu Vojko i Savle, čije je objavljivanje u Politici dodatno podelilo SANU, ali i otvorilo prostor za partijsku kontrolu nad institucijom.
Akademija je tada i zvanično dobila etiketu režimskog repetitora – i tačno je da su mnogi njeni članovi učestvovali u nacionalističkim tiradama – ali je pomalo u zapećak sećanja zapao niz primera njene otpornosti pred autokratijom.
U svakoj akademiji nauka, svuda u svetu, sakupljeni su pametni, vredni i u svojoj struci zaslužni ljudi, ali treba znati da to nigde nisu anđeli. Prema njima i njihovom ponašanju nigde se ne utvrđuju moralni standardi nacije, zajednice ili društva
Predrag Palavestra
U martu 1991. godine, jedanaestoro akademika obraća se studentima kod Terazijske česme, a Borislav Pekić je dan kasnije povređen u sukobu s policijom. U novembru iste godine, osamnaest akademika zahteva neodložan prekid građanskog rata, a u maju 1992. godine, osam članova SANU učestvuje u osnivanju opozicione građanske koalicije DEPOS. Vrhunac njihovog delovanja oličen je u junu, kada je 65 akademika na sednici Skupštine SANU zahtevalo ostavku Slobodana Miloševića zbog ratne politike. U istom, vrlo trusnom mesecu, pojedini podnose apele protiv opsade Sarajeva, učestvuju u sazivanju masovnog Vidovdanskog sabora, a Simović i Nikola Tasić u okviru delegacije DEPOS-a Miloševiću uručuju zahtev za ostavku.
U oktobru, pojedinci učestvuju u pisanju političkog programa DEPOS-a, koji Simović sažima u jednu reč – demokratija. Bilo je uzalud, danas se zna, pa će 36 akademika javno protestovati u februaru 1993, iz razloga koji liče na današnje: „samovolja vlasti, pritisci u javnosti, nasilje i nesigurnost, sejanje straha“.
Ako dosadašnji tok devedesetih ne zvuči dovoljno poznato, to će se sigurno promeniti s podsećanjem na novembar 1996, kada je šest akademika u grupi javnih ličnosti javno pozvalo birače na glasanje za koaliciju „Zajedno“ na lokalnim izborima. Svega pet dana kasnije, njih tridesetoro uputilo je podršku studentskim i građanskim protestima protiv izbornih manipulacija i falsifikovanja glasačkih listića.
Njih osamnaestoro će u julu 1998. javno istupiti protiv radikalskog Zakona o univerzitetu i otpuštanja profesora, a u oktobru 1999. godine, njih 57 će ponovo, po drugi put, zahtevati Miloševićevo odstupanje.
Mi nismo anđeli
Pažljivi zapisničar aktivnosti SANU i njenih članova tokom devedesetih bio je pokojni Predrag Palavestra, koji je prikupljene podatke 2002. nudio raznim novinama kako bi očistio „istinu od kukolja“. Dvodelni tekst „Gola fakta“, međutim, niko nije hteo da objavi, i to je učinio „Glas SANU“, tek 2017. godine. Razlozi neobjavljivanja – neeksplicirani, ali početkom dvehiljaditih, još se tražilo crno-belo tumačenje recentne prošlosti u kojem je SANU ostao na tamnijoj strani. U zaključku teksta, Palavestra piše da „može da razume, pa i opravda… oprez, pa čak i oportunizam novinara i urednika“ koji nisu hteli da ga objave, ali da „misli da mora postojati granica ispod koje više nema dostojanstva“.
„Kao intelektualci i ’tvorci mišljenja‘, ’prosvećena manjina‘ i ’duhovna elita‘, mi smo svi odreda odviše mali i beznačajni i ne možemo da utičemo na glavne istorijske tokove, ne možemo da premeštamo hemisfere, zaustavljamo točkove istorije, niti da menjamo rečne slivove. Ali bar možemo da odredimo granicu trpljenja i ličnog i građanskog poniženja ispod kojeg se ne ide. U svakoj akademiji nauka, svuda u svetu, sakupljeni su pametni, vredni i u svojoj struci zaslužni ljudi, ali treba znati da to nigde nisu anđeli. Prema njima i njihovom ponašanju nigde se ne utvrđuju moralni standardi nacije, zajednice ili društva“, zaključio je Palavestra u nastojanju da ponudi detaljan uvid u aktivnosti Akademije i njenih članova tokom devedesetih.
Saičić je u svom govoru trenutnu situaciju u Srbiji opisao kao „izbor između dobra i zla“. Ostaje da se vidi koliko će potpisnika Teodorovićeve inicijative biti nakon 16. juna.
