Sve je osmišljeno 20. januara 1942. u luksuznoj vili na obali jezera Vanze, na zapadu Berlina. Rajnhard Hajdrih, moćni šef SS-a, okupio je 15 visokorangiranih zvaničnika nacističke birokratije, od kojih su polovina bili doktori nauka. Dnevni red imao je samo jednu tačku: „organizacioni, logistički i materijalni koraci za konačno rešenje jevrejskog pitanja u Evropi“.
Planiranje istrebljenja šest miliona pripadnika jednog naroda trajalo je 90 minuta. Godine Šoa (Holokaust na hebrejskom) bile su nešto najstrašnije što se dogodilo Jevrejima koji su se kroz istoriju suočavali sa mržnjom i pogromima u paganskim, religioznim i sekularnim društvima.
Povratak antisemitizma
Danas je uspon antisemitizma po Evropi dostigao alarmantne nivoe, najviše od vremena Holokausta. Gotovo svaki od 8.000 ispitanih Jevreja iz 13 zemalja kojima se obratila Agencija za fundamentalna prava EU kaže da se suočio sa nekom formom antisemitizma. Mnogi Jevreji barem povremeno kriju svoj identitet i u strahu od mogućih incidenata izbegavaju jevrejske manifestacije, nošenje Davidove zvezde i često koriste pseudonime kada naručuju taksi ili hranu jer se ne osećaju bezbedno.
Gotovo svaki od 8.000 ispitanih Jevreja iz 13 zemalja kojima se obratila Agencija za fundamentalna prava EU kaže da se suočio sa nekom formom antisemitizma
Zašto je to sada tako, mogli bi da pitaju izraelskog premijera. Jedan od moćnih generatora antisemitizma nije više umobolna ideologija Adolfa Hitlera, mada oživljava kroz programe ekstremne desnice koja je u naletu, već način na koji Benjamin Netanijahu vodi rat u Gazi. Iako ne polaže mnogo na religiju – ne pridržava se pravila šabata ili košer ishrane – Netanijahu se u vladi okružio religioznim cionistima, militantnim nacionalistima i pripadnicima stranaka ultraortodoksnih Jevreja. Kako bi sačuvao koaliciju i ličnu vlast koja ga štiti od sudskih optužbi za korupciju, premijer promoviše njihovu mesijansku viziju biblijskog Izraela. To podrazumeva da Palestinaca ne bude u Erec Izrailju. Ni na okupiranoj Zapadnoj obali ni u Pojasu Gaze.
Brutalan rat koji je u sredozemnoj enklavi odneo više od 53.000 palestinskih života, raselio 90 procenata od 2,3 miliona stanovnika i politikom izgladnjivanja doveo do katastrofalne humanitarne krize, okrenuo je svet protiv Izraela, ali i Jevreja u celini. Prokockana je moralna podrška koju je isti taj svet masovno davao Izraelu posle Hamasovog masakra 7. oktobra 2023. kada je ubijeno 1.200 mahom mladih Jevreja, najviše u jednom danu od Holokausta, a 250 kidnapovano.
Talas propalestinskih demonstracija širi se od prošle godine po kampusima najelitnijih američkih univerziteta i po evropskim gradovima. Najbliži zapadani saveznici, sem SAD, smanjuju isporuke oružja Izraelu pod pritiskom sopstvene javnosti koja ne želi da bude saučesnik u onome što mnogi nazivaju genocidom u Gazi.
Brutalan rat u Gazi koji je odneo više od 53.000 palestinskih života, raselio 90 procenata od 2,3 miliona stanovnika, okrenuo je svet protiv Izraela, ali i Jevreja u celini
Premijer za kojim je Međunarodni krivični sud raspisao poternicu zbog ratnih zločina kriv je ne samo zbog onoga što radi Palestincima, već i prema mnogim Izraelcima koji ga optužuju da jedinu demokratiju Bliskog istoka pretvara u aparthejd državu. Prošle godine je 40.000 Izraelaca napustilo zemlju bez namere da se vrati.
Dok je svet slavio 80 godina od pobede nad nacizmom i fašizmom, nasilni antisemitski incidenti dramatično se uvećavaju u sedam država sa najvećim jevrejskim zajednicama van Izraela. Od SAD i Kanade, preko Francuske, Britanije i Nemačke do Australije i Argentine. Na meti su jevrejske škole, sinagoge, groblja, muzeji… Društvene mreže omogućile su prodor onlajn antisemitizma.
Trampovo pridobijanje Jevreja
U Americi živi nešto manje od polovine Jevreja u svetu – sedam miliona. Predsednik SAD ne može da bude Jevrejin, ali deo porodice Donalda Trampa su Jevreji. Ćerka Ivanka prešla je u judaizam da bi se udala za Džareda Kušnera. Njegovi unuci su Jevreji, ali antisemitizam raste.
Tramp je jevrejskoj zajednici u SAD tokom kampanje obećao da će biti njihov zaštitnik i „najbolji prijatelj koga su ikada imali u Beloj kući“. Počeo je od univerziteta po kojima su od prošle godine pokrenute serije protesta zbog načina vođenja izraelskog rata u Gazi. Opisani su kao propalestinski, što bi po suženom tumačenju trebalo da znači da su antisemitski.
Američki predsednik je pokušavao da prodobije naklonost jevrejske zajednice koja tradicionalno podržava demokrate. Oni mu ne zaboravljaju da je neonaciste koji su marširali Šarlotvilom i nosili parole „Jevreji nas neće zameniti“ nazvao „finim ljudima“. Endru Tejt, jedan od heroja Trampovog MAGA pokreta ohrabruje ljude da preispitaju svoje kritike Hitlera i vrate nacistički pozdrav. Nik Fuentes, još jedan iz Trampovog kruga, navodi da je uticaj Jevreja jedan od „najvećih problema sveta“ i traži da talmudski Jevreji ili napuste SAD ili promene veru.
Endru Tejt, jedan od heroja Trampovog MAGA pokreta, ohrabruje ljude da preispitaju svoje kritike Hitlera i vrate nacistički pozdrav
Trampova zaštita Jevreja je umnogome farsična. Dok štiti Jevreje, koristi priliku da se obračuna sa demokratama, „idiotima radikalne levice“, profesorima „ptičijeg mozga“.
Trampov antisemitizam je provaljen, ali služi kao potvrda da ova uvek osetljiva tema ne izmiče manipulacijama. Antisemitizam je stvaran. Njegovi povodi su različiti.
Današnji antisemitizam ima različite forme. Jevreji će tek ustanoviti koliku im štetu nanosi Tramp time što ih štiti po studentskim kampusima a udara na akademske slobode, vladavinu prava i slobodu govora – što je najveća zaštita manjinskih grupa kakve su jevrejske.
U Francuskoj, zemlji sa najvećim jevrejskim i muslimanskim zajednicama u Evropi, broj antisemitskih incidenata povećan je 2024. za 300, a u Britaniji za 112 procenata. Zbog istorije je najosetljivije u Nemačkoj. Javnost zahteva osudu ponašanja izraelske armije u Gazi, kancelar Fridrih Merc obazrivo upozorava Netanijahuovu vladu da ne čini ništa što njeni najbolji prijatelji više neće moći da prihvate. Najmanje mu trebaju antisemitski incidenti, ali oni se umnožavaju.
Proces denacifikacije otvoren je u Nemačkoj posle Drugog rata, niz zakonskih propisa sankcioniše osporavanje Holokausta ili širenje mržnje prema Jevrejima, ali antisemitizam nastavlja da raste podstaknut retorikom krajnje desne Alternative za Nemačku koja se, eksploatišući frustracije usporenom ekonomijom i otporom prema migrantima, visoko plasirala na februarskim izborima.
Zlokobna politička ideologija
Antisemitske predrasude se zlokobno pretvaraju u političku ideologiju. Pretnja antisemitizma nije samo pretnja Jevrejima. To je pretnja društvima u celini i protivna je vrednostima u koje liberalna društva veruju. Antisemitizam je kao kanarinac u rudniku. Ono što počinje sa Jevrejima nikada se ne završi sa Jevrejima. Zemlja koja jednu grupu izopštava iz političke zajednice to će učiniti i sa drugima.
Očuvanje sećanja na Holokaust postaje sve teže. Sećanje na naciste bledi, a tako umire i javni stid vezan za ispoljavanje antisemitizma. Kultivisana amnezija, kako je nazvao jedan izraelski pisac, radikalizuje mlade, usmerava ih ka desnom ekstremizmu, organizuje njihove neonacističke ćelije i direktan je uzročnik nedavnog skandala u gradiću Gisenu na zapadu Nemačke.
Ono što počinje sa Jevrejima, nikada se ne završi sa Jevrejima. Zemlja koja jednu grupu izopštava iz političke zajednice to će učiniti i sa drugima
Generacija maturanata jedne tamošnje gimnazije je na tajnom glasanju kao slogan slavlja odabrala „Abi macht frei!“ (Matura oslobađa), što je direktna aluzija na Arbeit macht frei (Rad oslobađa), zloglasni natpis na ulazu u koncentracioni logor Aušvic, u kome je pobijeno milion Jevreja. Dojče vele podseća da su ispred Aušvica učenici jedne gimnazije iz saksonskog Gerlica pokazivali nacistički pozdrav. U Vizbadenu, u pokrajini Hesen, učenici su aplaudirali tokom emitovanja filma o ubistvu miliona Jevreja. Ispisuju se kukasti krstovi, pevaju ekstremno desničarske pesme, salutira se nacističko Sieg Heil, Slava pobedi.
Država zakazuje pred ofanzivom neonacista. Obrazovni sistem nije mnoge mlade naučio da se ne poigravaju najvećom tragedijom savremenog doba. Muzej Holokausta je jedna od ikona Berlina, lavirint sa više od 2.700 betonskih kolumni koje čine memorijal, mesto sećanja i upozorenja, ali broj antisemitskih incidenata se konstantno uvećava. Policijska statistika zabeležila je tokom deset meseci prošle godine 3.200 zločina motivisanih antisemitizmom. Oko 40 odsto Nemaca između 18 i 29 godina koje je ispitala Konferencija o jevrejskim zahtevima nije znalo da je tokom perioda nacizma ubijeno šest miliona Jevreja.
Progon i u ostatku Evrope
U Rusiji čak 27 odsto ispitanika kaže da nikada nije čulo za Holokaust, a upravo su pogromi Jevreja u caristička vremena primorali tri miliona Jevreja da pobegnu za Poljsku. Duže od jednog veka, carističke, sovjetske a sada vlasti Ruske Federacije koristile su antisemitizam kako bi diskreditovale, podelile ili oslabile protivnike u zemlji i inostranstvu. Danas Kremlj i zvanični mediji šire teorije zavera u zemlji u kojoj je početkom 20. veka nastao notorni antijevrejski pamflet Protokol sionskih mudraca koji je koristio i Hitler.
Ispred Aušvica učenici jedne gimnazije iz saksonskog Gerlica pokazivali su nacistički pozdrav. U Vizbadenu, đaci su aplaudirali tokom emitovanja filma o ubistvu miliona Jevreja
U pokušaju da opravda neoimperijalnu agresiju na Ukrajinu, Kremlj često koristi retoriku kako bi Kijev i njegove saveznike opisao kao naciste, antisemite i rusofobe. Jevreji se optužuju da manipulišu istorijom Holokausta. Vladimir Putin, koji je u ratu sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim – poreklom Jevrejinom – krajem prošle godine bio je optužen za antisemitizam zbog izjave da „etnički Jevreji“ pokušavaju da „pocepaju“ Rusku pravoslavnu crkvu. „To su ljudi bez ikakvih verovanja, bezbožni ljudi. To su etnički Jevreji, a da li ih je iko video u sinagogi? Ne verujem“.
Istovremeno, Ukrajina odaje priznanje Stepanu Banderi, nacionalisti i naci-kolaborantu odgovornom za pogrome Jevreja i Poljaka. Letonija ima Dan sećanja na članove Letonske legije, saradnike nacističkog Vafen-SS. Istraživanja pokazuju da značajan broj ljudi po Istočnoj Evropi neguje antisemitske stereotipe poput onih da Jevreji imaju preveliki uticaj u globalnom biznisu ili da su odgovorni za većinu svetskih ratova. U Mađarskoj i Poljskoj u to veruje više od trećine ispitanika. U Ukrajini 29, u Rusiji 26 odsto.
Iako mali u apsolutnim iznosima, značajan broj ljudi u Ukrajini, Mađarskoj i Rusiji veruje da se Holokaust dogodio, ali da je broj ubijenih Jevreja značajno preuveličan.
U Jugoslaviji je pred Drugi svetski rat živelo oko 71.000 Jevreja, mahom po većim gradovima. Više od 80 odsto njih nestalo je u Holokaustu. Značajan broj se iselio 1948. kada je formirana država Izrael. Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2022, u Srbiji živi 709 Jevreja, mada članovi jevrejske zajednice kažu da ih je oko 3.000.
Iako antisemitizam u Srbiji nema opasne razmere, prisutan je od početka ovog veka. Incidenti, koji su se uvećali tokom pandemije, najčešće se vezuju za ultradesničarske organizacije, fudbalske navijače i neonaci grupe. Šalju se antisemitske poruke, ispisuju grafiti, crtaju nacistički simboli i glorifikuju kolaboranti nacista koji su proganjali i ubijali Jevreje tokom Drugog rata.
Duga istorija žutih traka
Posle rušenja Drugog hrama 70. godine i proterivanja sa Obećane zemlje, Jevreji su se rasuli po Evropi. Sudbina im je odredila da nisu mogli da ostanu zemljoradnici i stočari, pa su se, bez zemlje, okrenuli učenju. Prvo zanata, kasnije bankarstva i svega drugog što im je omogućilo da danas imaju podebelu knjigu nobelovaca.
Prve mere diskriminatornog obeležavanja Jevreja vezuju se za arapskog kalifa Omara Drugog za čijeg je vakta u 9. veku Jevrejima naloženo da oko ruke nose žute trake poznate kao „zunar“. Tako je počelo sa žutim trakama koje danas izazivaju samo jednu asocijaciju: prvi korak ka ambisu jevrejskog naroda koji će se završiti Holokaustom.
Antisemitizam je zavladao u srednjem veku. Hrišćani su ih dočekivali sa velikim podozrenjem, kao „Hristoubice“, mističare Kabale, saveznike đavola. Rimokatolička crkva želela je da žutim trakama izdvoji Jevreje u strahu da će preko seksualnih kontakata kontaminirati hrišćansku zajednicu.
Francuski kralj Luj Deveti potpisao je 1269. poseban edikt u kome se Jevrejima nalaže da nose žutu traku široku „najmanje četiri prsta“. Engleski kralj Edvard Prvi pet godina nakon toga propisuje da moraju da nose žutu traku preciznih dimenzija 15×8 centimetara. U Rimu Jevreji od 1360. imaju obavezu da nose crvene kape. Iz Španije su ih, nadmeno jureći „čistotu krvi“, 1492. proterali kraljica Izabela i kralj Ferdinand. U Veneciji se 1496. nalaže žuta beretka pošto su došli do zaključka da Jevreji često prikrivaju žute značke. Uskoro će, 1516, dobiti svoj kvart poznat kao Geto.
U crkvi Santa Marija dela Vitorija u Mantovi, skrenuli su mi pažnju na sliku Madone iz 15. veka. Pri dnu platna su dvojica članova bankarske porodice Norsa: otac Danijel i sin Isak. Prvi ima crveni, drugi žuti šešir – kako bi se razlikovali od drugih. Mikelanđelova biblijska figura starozavetnog Jevrejina Aminadava u Sikstinskoj kapeli prikazuje sa žutim krugom na ruci. Po Nemačkoj su takođe nosili žuti krug.
Mikelanđelova biblijska figura starozavetnog Jevrejina Aminadava u Sikstinskoj kapeli prikazuje sa žutim krugom na ruci
Od 16. veka žuti šeširi nestaju, ali bedževi i trake opstaju. Ne zadugo, Jevreji će se suočiti sa masakrom Hmeljnickog u Istočnoj Evropi 1648-1649. Ali, otkud žuta boja? Ne slučajno. Odabrana je kao znak ponižavanja. Žute oznake morale su po renesansnoj Italiji da nose prostitutke. U Holandiji i Belgiji su kućna vrata osumnjičenih za izdaju bila prefarbana u žuto.
Svi ti primeri tokom istorije pokazuju da su Jevreji bili označavani kao pripadnici druge verske zajednice. Od Grenade i Kastilje, preko pape Benedikta Trinaestog i Pavla Četvrtog do ruskog cara Aleksandra Prvog, svi su oni Jevreje obeležavali žutim trakama.
Hitlerova mržnja prema Jevrejima bila je rasna. Od prihvatanja Nirnberških zakona žuta traka je u Nemačkoj bila obavezna, a unutar Davidove zvezde je bilo ispisano „Jude“, a u tekstu je pisalo: „Ko god nosi ovaj znak neprijatelj je našeg naroda“. Tako od Austrije do Baltika, od Francuske, Belgije i Holandije do Češke i Slovačke, od Mađarske i Jugoslavije do Rumunije i Bugarske žuta traka postaje standardizovano obeležje onih koje će u šest miliona slučajeva ta insignija na ruci poslati – u smrt.
