Dva puta je Rusija prošle nedelje nadglasavanjem sprečena da na dnevni red sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija uvrsti i raspravu o 25. godišnjici bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Tamo gde je zamenik ambasadora Rusije u SB UN Dmitrij Poljanski želeo da kosovsku pat-poziciju dovede u direktnu vezu s operacijom „Saveznička sila“ – koju u Srbiji i dalje katkad pogrešno zovu „Milosrdni anđeo“ – predstavnici zapadnog dela međunarodne zajednice su verovali da zvanična Moskva želi da na konto „kosovskog presedana“ legitimiše svoju intervenciju u regiji Donbasa.
Neuspeh ruske inicijative nije neočekivan, rekao je šef srpske diplomatije Ivica Dačić. Međutim, kada je istih tih dana Dora Bakojanis političkom komitetu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope dala predlog za prijem Kosova u SE, njegova reakcija je bila burnija. Reč je o „sumraku međunarodnog prava“, objasnio je, mračnijeg zbog činjenice da je Bakojanis sestra Kirijakosa Micotakisa, premijera Grčke, prema čijim se geopolitičkim interesima – pre svega, nerešenom kiparskom pitanju – Srbija odnosila korektno. A korektno bi bilo, smatraju sagovornici Radara, i da su srpske vlasti objasnile šta ih je toliko začudilo, budući da su svojim postupcima Prištini praktično pomogle da se približi članstvu u SE, iako Zajednica srpskih opština nije ni na vidiku, a vraćanje 24 hektara manastiru Visoki Dečani je trajalo punih osam godina. Uz to, Srbija i Kosovo već sarađuju u radu brojnih međunarodnih organizacija, koje, istini za volju, nose manju političku i simboličku težinu od SE.
„Vučić se za javnost Srbije pravi da brani Kosovo, a zapravo ga u ratama daje Vašingtonu i onim članicama EU koje su ga priznale, čime plaća danak za to što mu vodeći faktori na Zapadu omogućavaju da početkom 21. veka osakaćenom državom u srcu Evrope vlada kao da se radi o afričkoj zemlji iz druge polovine 20. stoleća.“
Dragomir Anđelković
„Najzaslužniji za ulazak Kosova u SE je Aleksandar Vučić. To dobro zna njegov mlađi partner u vladajućem bloku Dačić. Usmenim prihvatanjem francusko-nemačkog plana krajem februara 2023. godine, koji praktično predviđa faktičko priznanje Prištine od strane Beograda, kao i našu saglasnost za ulazak Kosova u sve međunarodne institucije, predsednik Srbije je otvorio vrata SE za našu secesionističku pokrajinu. Vučić se za javnost Srbije pravi da brani Kosovo, a zapravo ga u ratama daje Vašingtonu i onim članicama EU koje su ga priznale. Tako u nacionalnim ustupcima plaća danak za to što mu vodeći faktori na Zapadu omogućavaju da početkom 21. veka osakaćenom državom u srcu Evrope vlada kao da se radi o afričkoj zemlji iz druge polovine 20. stoleća, kada je tamo bila na delu epoha diktatura i pučeva“, kaže za Radar politički analitičar Dragomir Anđelković.
Merkel bira koga i kako hvali
Sjedinjene Američke Države su 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, pitanje normalizacije odnosa Beograda i Prištine umnogome prepustile briselskim birokratama, nastojeći da u međuvremenu privole nepoćudne unutar same EU: Rumuniju, Slovačku, Španiju, Kipar i domovinu Dore Bakojanis, koju je Vučić u obraćanju naciji kritikovao oštro, čak i za svoje standarde. Berlinski proces čiji je glavni arhitekta bila bivša nemačka kancelarka Angela Merkel nije dao željene rezultate, iako je doveo do potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine i njegove delimične implementacije. Potpis možda jeste bio Dačićev, premijerski, ali nije Merkel u septembru 2021. slučajno rekla da baš „Vučić ne daje lažna obećanja, već ih hrabro sprovodi u delo“. Ipak, zvanični Vašington je pojačao prisustvo na terenu, i to ne samo 2019, kada je poslao bivšeg specijalnog izaslanika predsednika SAD za pregovore Beograda i Prištine Ričarda Grenela, miljenika Beograda, dobitnika Ordena srpske zastave prvog reda i odskoro promotera projekta „Generalštab“ čiji je investitor Džared Kušner, inače zet Donalda Trampa.
„Vašington je akcenat stavio na pritiskanje brojnim aferama kompromitovanog Vučića kako bi on svojim potezima demoralisao države EU koje se protive kosovskom separatizmu da to i dalje celovito rade. Kada se predsednik Srbije, koji se lažno predstavlja kao patriota, ponaša kao promoter kosovske nezavisnosti, što bi političari iz tih zemalja bili veći Srbi od pravih Srba koji to zbunjeno, indiferentno ili hipnotisano posmatraju? Tako je došlo do zaokreta članica EU koje formalno nisu priznale Kosovo ka faktičkom prihvatanju njegove tzv. nezavisnosti. Odnos prema članstvu Kosova u SE o tome svedoči“, kaže naš sagovornik.
Kada se povodom približavanja Kosova SE najavljuju teški dani, pitanje je za koga – za Srbiju ili za njene vlasti koje će morati dobrano da se pomuče kako bi birače ubedile da od Kosova nisu odustale
Ako su „četiri stuba“ spoljne politike Srbije o kojima je svojevremeno Vučić govorio – SAD, EU, Kina i Rusija – s početkom rata u Ukrajini spala na petoparac na kojem je valjalo istovremeno i plesati i žonglirati, da li se taj novčić sada okrenuo na rub? Naročito posle okršaja u Banjskoj, ili decembarskih izbora o čijim je neregularnostima Evropski parlament doneo rezoluciju, a Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) podnela iscrpan izveštaj. Čini se da nije. Jer, nije poboljšanje izbornih uslova centralna tema vladajuće koalicije pred lokalne i nove beogradske izbore viđene za 2. jun – zaista, čudno bi bilo da jeste – već upravo Kosovo.
Nesrećno izrečeni zavet ministra odbrane i predsednika SNS-a Miloša Vučevića kako „Srbija nikada neće priznati Kosovo, čak ni po cenu da na toj teritoriji ne bude Srba“, samo je drugi oblik Vučićevih pretnji da će Beograd istupiti iz SE. Slučajno ili ne, poslanici Pokreta socijalista uputili su predsednici Narodne skupštine Ani Brnabić predlog Rezolucije o pridruživanju BRIKS-u, što je u decembru zagovarala Srpska radikalna stranka iz koje se SNS 2008. izdvojio.
Teški dani, ali za koga?
Stalo je Evropi i Americi da razreše kosovsko pitanje, nije da nije. Uostalom, ubacivanje francusko-nemačkog plana u pregovaračko Poglavlje 35 – ono koje pod tačkom „razno“ definiše odnos Beograda i Prištine – sve vreme je bilo predviđeno tekstom samog plana. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je krajem oktobra u Beogradu bila konkretnija, rekavši da je reč o „defakto priznavanju nezavisnosti Kosova“. I, zato, kada predsednik Vučić povodom približavanja Kosova SE najavljuje teške dane, pitanje je za koga – za Srbiju ili za njene trenutne vlasti, koje će morati dodatno da se pomuče kako bi birače uspele da ubede da od Kosova nisu odustale, a da istovremeno, recimo, prećutkuju sve izvesniju realizaciju projekta „Jadar“ kojim će EU smanjiti resursnu zavisnost od Kine.
„Ne treba tražiti doslednost u politici Kremlja. Sasvim je moguće da Putin jedan dan koristi slučaj Kosova kao legitimacijsku osnovu za invaziju na Ukrajinu ili aneksiju Krima, a da sutradan vetira bilo koju rezoluciju ili odluku koju bi predložile zapadne članice SB UN po pitanju Kosova. Kao što je prethodnih dana na pitanje zašto je Rusija sabotirala dugotrajne zajedničke napore da se nastavi sankcionisanje totalitarnog režima Severne Koreje – napore u kojima je i sama učestvovala – Putinov glasnogovornik Dmitrij Peskov odgovorio: ’Zato što nam je to u interesu.’ Ovde je manje bitan odnos Rusije i Srbije od odnosa Rusije i onoga što njeno rukovodstvo smatra kolektivnim Zapadom“, kaže za Radar politikolog Aleksandar Đokić.
I, dok nije nemoguće da Rusija kao stalna članica SB u nekom oportunom trenutku odluči da zaboravi na pravo veta kojim bi Priština ostala bez stolice u UN, sa zvaničnim Pekingom stvari stoje drugačije. Pomalo na tragu Vučevićeve izjave, kineski zvaničnici davno su upozorili da Kosovo neće priznati kao nezavisnu državu čak i ako Srbija to uradi, prevashodno zbog svojih nerešenih pitanja s Tibetom i Tajvanom. Ipak, Đokić podseća da postoje različiti oblici saradnje s partnerima koji ne podrazumevaju njihovo zvanično priznanje.
Nije bivša nemačka kancelarka Angela Merkel u septembru 2021. slučajno rekla da „Vučić ne daje lažna obećanja, već ih hrabro sprovodi u delo“
„Suština je da je nerealno da bi Kina naložila veto u SB UN na pitanje koje se tiče Kosova, a protiv čega diplomatski ne bi istupila sama Srbija. Odvojena je tema kakav bi odnos Kina imala prema Kosovu i da li bi ga u praksi, naročito ekonomskoj, tretirala kao nezavisnu državu bez formalnog otvaranja tamošnje ambasade. Ako pogledamo slučaj Južnog Sudana, što je država nastala otcepljenjem od Sudana usled višedecenijskog građanskog rata, na šta je naposletku pristao i zvanični Kartum, videćemo da Kina ima zvanične diplomatske odnose s tom zemljom“, zaključuje Đokić.
Drugim rečima, nije pitanje kako je Zapad Vučiću dozvolio procvat stabilokratije. Neki će bivši evroparlamentarci nezvanično i reći da je Evropi od tuđe demokratije nažalost važnija opšta stabilnost. Nije pitanje ni šta se još krilo iza ruskih i kineskih geopolitičkih uticaja. Prostor širenja meke moći, obaveštajna i informaciona saradnja, veliki infrastrukturni projekti… lista je podugačka. Pravo pitanje je: kako su vlasti uspevale da ubede građane Srbije da je Kosovo njihovo, i to dok je sve više postajalo – tuđe…
