Kakvi god da su detalji puta, krajnja destinacija Rusije je ista: još više Vladimira Putina, kaže Nina Hruščova, rusko-američka profesorka međunarodnih odnosa na njujorškom Nju skul univerzitetu i praunuka sovjetskog lidera Nikite Hruščova, u intervjuu za Project Syndicate.
Rat u Ukrajini ušao je u treću godinu, a nakon smrti ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog Sjedinjene Države i Evropska unija su Rusiji uvele nove sankcije. Ali – imajući na umu da Putin Ruse priprema na „permanentni rat“ – mogu li ga sankcije odvratiti od onog što je naumio?
Koliko god da je mnoge Ruse pogodila smrt Navaljnog, to dosad nije galvanizovalo neku značajniju javnu reakciju. Sankcija pak što se tiče, fokusiranje Zapada na njih oduvek je bilo pogrešno. One ga nisu odvratile od pokretanja sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, pa ga neće odvratiti ni sada. Sankcije bi čak mogle da ojačaju Putinov položaj kod kuće: pošto sankcije mnogo veću štetu nanose običnim Rusima nego onima u Kremlju, one mogu da posluže snaženju Putinovog narativa po kome je Zapad u ratu s Rusijom i spreman je da ode ekstremno daleko kako bi je uništio.
Kako pomoć Zapada Ukrajini polako presušuje, sve su glasniji pozivi da 300 milijardi dolara u vlasništvu ruske centralne banke, koje su zapadne vlade posle početka invazije zamrznule, bude konfiskovano. U situaciji kad neki procenjuju da bi „na realizmu utemeljeni pregovori s Kremljom“ mogli da budu najbolja šansa za okončanje rata, da li bi zaplena ruske imovine vodila tome da uticaj Zapada ojača ili oslabi?
Poenta nije u instrumentima uticaja. Poenta je u međunarodnim pravilima i normama.
Ni više od dve godine od početka rata sredstva ruske centralne banke nisu zaplenjena jer je Zapad svestan da takav čin ne bi bio u potpunosti legalan, te da bi bio u suprotnosti s onim na čemu, kako sam tvrdi, insistira. Međunarodna reputacija Zapada bi stoga pretrpela znatnu štetu ukoliko bi tako postupio. A to je nešto što sebi ne može da priušti.
To što se Rusija uspešno nosi s teretom oštrih sankcija, uključujući tu i zamrzavanje sredstava njene centralne banke, već predstavlja nešto nalik poniženju za SAD i američke partnere. Ali zapadno licemerje je to koje je verovatno nanelo najviše štete reputaciji tog dela sveta, posebno među zemljama globalnog Juga.
Prema jednom nedavnom istraživanju, od 2018. naovamo skoro 6.000 krivičnih istraga pokrenutih protiv državljana Rusije može se podvesti pod primere političke represije. U periodu od 1956. do 1985. takvih slučajeva bilo je oko 8.000
Zapadne kompanije žale se na maltretiranje kome su izložene u Rusiji u isto vreme dok njihove vlade zamrzavaju rusku imovinu i gomilaju sankcije. A zapadni lideri kritikuju Rusiju za ono što i sami čine: predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je, recimo, prošle godine osudila Putinovu upotrebu energenata „kao oružja“ iako EU radi potpuno istu stvar. „Ona čitavu rusku ekonomiju koristi kao oružje“, primetio je jedan indijski novinar, komentarišući njen istup. Isti novinar me je pitao: „Kako Zapad očekuje da Rusija sledi međunarodna pravila kad ih sam Zapad bez oklevanja krši nastojeći da kazni Rusiju?“
Ako bi Zapad zaplenio rusku imovinu, to bi suštinski značilo kako Rusiju više ne smatra mestom u ophođenju s kojim je potrebno pridržavati se odredbi međunarodnog prava i poslovnih normi. Na dugi rok, to bi više naudilo Zapadu nego Putinu.
Nakon neuspele pobune Jevgenija Prigožina, pokojnog lidera Vagner grupe, napisali ste kako je „Putinovu slabost – kao i pukotine u sistemu koji je tako pažljivo izgradio – nemoguće ne videti“. Rusku propagandu ste nedavno uporedili s Potemkinovim selima – „fasadom iza koje se skrivaju lažirani izbori, oslabljena privreda, eksplozija nasilja“. Koliko ozbiljnu pretnju ove ranjivosti predstavljaju po opstanak Putinovog režima, i na kom mestu bi ta fasada prvo mogla da počne da puca?
Pukotine se posvuda vide. Videli smo ih kada je antiratno nastrojeni političar Boris Nadeždin prikupio preko 200.000 potpisa za podršku svojoj predsedničkoj kandidaturi (u međuvremenu odbačenoj). Videli smo ih kad su nakon smrti Navaljnog hiljade ljudi došle da polože cveće u znak sećanja na žrtve političke represije, uprkos tome što su zbog toga na stotine njih privedene u policiju. Videli smo ih na sahrani Navaljnog – tokom crkvene službe i na groblju – kada su desetine hiljada okupljenih uzvikivale ne samo njegovo ime, nego i „Putin ubica!“ i „Ne ratu!“. Ovo je dovelo do toga da policija privede izvestan broj ljudi, mada su se vlasti uzdržale od toga da na drastičan način razbiju ovakav vid protesta.
Putin ne pokazuje nikakvu nameru da pokrene rat protiv NATO. Ali podsticanjem strahovanja da bi to mogao da učini, lideri NATO rizikuju situaciju u kojoj se proročanstvo ispunjava samo od sebe
Uprkos ovim rizicima, Rusima tu i tamo i dalje uspeva da podignu glas, makar zasad. Nakon što su Dijani Arbenjinoj i njenom rok bendu Noćni snajperi (rus. Ночные снайперы, prim.) u nekim gradovima otkazani koncerti, Arbenjina je progovorila o tome, rekavši u obraćanju publici u Čeljabinsku da se, iako je upozorena da ne komentariše te, kako je rekla, „nezakonite“ zabrane, tog upozorenja neće pridržavati – i da to ne bi trebalo da čine ni njeni fanovi. Masa joj je klicala, a koncert je nastavljen: policija se nije usudila da interveniše.
Ništa od ovoga ne znači da je na pomolu neka revolucija (mada bi mogla biti). Ali što se rat bude više razvlačio, vlastima će biti teže da sve nestrpljiviji narod drži pod kontrolom. Mada se ekonomija dobro drži, puke razmere represije Rusiju su pretvorile u neku vrstu ekspres lonca. Rizik od eksplozije raste.
Prema nedavno objavljenom novinarskom istraživanju koje je sproveo Projekt medija (ruski sajt specijalizovan za istraživačko novinarstvo, prim.), od 2018. naovamo skoro 6.000 krivičnih istraga pokrenutih protiv državljana Rusije može se podvesti pod primere političke represije. Poređenja radi, u čitavom periodu od 1956. do 1985. godine – dakle, počev od prvih godina posle Staljinove smrti pa sve do Mihaila Gorbačova i početka ere glasnosti i perestrojke – takvih slučajeva bilo je oko 8.000. Što se više Kremlj upire da suzbije buntovni duh, to verovatniji bunt postaje.
Julija Navaljna, udovica Alekseja Navaljnog, uglavnom je izbegavala da skreće pažnju na sebe dok je njen suprug bio živ, ali sada kaže da će stupiti u javnu arenu, kao čuvar nasleđa njegovog antiputinovskog aktivizma. Koliko ona može u tako represivnom okruženju kakvo je današnja Rusija?
Reklo bi se da je Navaljna ličnost dostojna poštovanja. Možda će imati uspeha u onome što želi da postigne. Ali ona nije u Rusiji. To je razumljivo: Moskva nije bezbedno mesto za nju. Nije bilo ni za njenog pokojnog supruga, ali se on 2021. ipak vratio u zemlju posle oporavka od neuspelog atentata, kada je otrovan nervnim agensom novičokom. On je bio svestan toga da opozicija koja deluje izvan granica Rusije ima vrlo ograničene domete; političar mora da boravi u zemlji u čiju politiku se upušta.
Provoditi vreme u razgovorima o ruskim problemima sa stranim liderima malo utiče na ono što se dešava u zemlji, kao što mogu da posvedoče Gari Kasparov i Mihail Hodorkovski
Dok je Julija Navaljna o suprugovoj smrti govorila na događajima organizovanim u inostranstvu, majka Navaljnog, Ljudmila, bila je u Sibiru pokušavajući da od vlasti dobije sinovljevo telo kako bi mogla da ga sahrani. Mnogi Rusi razumeju izbor Julije Navaljne da ostane u inostranstvu, ali kontrast između izuzetne majke Navaljnog i njegove udovice, koja sada traži pažnju javnosti, nije prošao neprimećeno.
Provoditi vreme u razgovorima o ruskim problemima sa stranim liderima malo utiče na ono što se dešava u zemlji, kao što mogu da posvedoče Gari Kasparov i Mihail Hodorkovski. Osim ako ne reši da se vrati u Rusiju, ne vidim kako bi ona mogla da postane politički uticajna.
Da li su strahovanja da Putin planira invaziju na neku od članica NATO – krećući možda od baltičkih država – opravdana, prenaduvana, ili nešto treće?
Smatram da je takva retorika totalno neodgovorna. Članice NATO su razumljivo uznemirene time što prošloletošnja ukrajinska ofanziva nije ispunila njihova (nerealno visoka) očekivanja. Sada ih brine to što više ne mogu da održe visok nivo priliva sredstava i pomoći Ukrajini kao što je to bio slučaj u protekle dve godine. Unutrašnji politički otpor se uvećava. I zato politički lideri pokušavaju da ljude na akciju nateraju zastrašivanjem, upozoravajući ih da će Putin, ako ostvari pobedu u Ukrajini, posle toga na nišan uzeti NATO.
Ukoliko bi zamrznuta sredstva ruske centralne banke bila zaplenjena, to bi bilo u suprotnosti s onim na čemu Zapad, kako sam tvrdi, insistira
Ovakva retorička eskalacija mogla bi i da tu vojnu učini verovatnijom. Putin ne pokazuje nikakvu nameru da pokrene rat protiv NATO. Ali podsticanjem strahovanja da bi to mogao da učini, lideri NATO rizikuju situaciju u kojoj se proročanstvo ispunjava samo od sebe. Čak i ja, kao neko ko neprestano kritikuje Putina, ovakvo postupanje smatram neverovatno provokativnim i budalastim.
Preporuke Nine Hruščove za čitanje
Suzuki: The Man and His Dream to Teach the Children of the World, Eri Hot
Priča japanskog violiniste i edukatora Šiničija Suzukija – kreatora metoda Suzuki, širom sveta korišćenog za muzičko obrazovanje dece – nije bila mnogo poznata sve dok se u Japanu rođeni autor Eri Hota nije poduhvatio toga da je ispriča. Rezultat je knjiga koju je časopis Njujorker proglasio za najbolju u 2022, što nije mali podvig kad se ima na umu da je knjiga objavljena kao univerzitetsko izdanje (makar u pitanju bio i Univerzitet Harvard). Kao i sve druge Hotijeve knjige, i ova je divno napisana, ali na vrlo diskretan način. Nije potrebno da budete muzički verzirani, ili poznavalac istorije muzike, da biste bili očarani ovom knjigom, posebno zato što ona, osim što sadrži Suzukijevu biografiju, nudi i komentare o japanskom društvu i kulturi, te njihovim međunarodnim dometima u 20. veku.
Время Андропова, Nikita Petrov
Nikita Petrov – istoričar i saradnik Nobelovom nagradom za mir nagrađene organizacije za ljudska prava Memorijal, koju su ruske vlasti zabranile – napisao je nekoliko izvrsnih biografija nekadašnjih šefova KGB-a. Njegova najnovija knjiga (dostupna na ruskom) briljantno je ispričana životna priča Jurija Andropova, dugogodišnjeg šefa KGB-a u eri Leonida Brežnjeva, koji je potom postao i generalni sekretar Komunističke partije SSSR. Priča o Andropovu nudi i ključni uvid u Vladimira Putina: ne samo što su obojica karijeru počeli u KGB-u; Andropov je i istorijska ličnost kojoj se Putin najviše divi. Ako govorite ruski, pročitajte ovu knjigu.
Copyright: Project Syndicate, 2023.
Udarnički rezultati ruskih predsedničkih „izbora“: Dobro došli u Rusijastan
Trodnevna specijalna glasačka operacija – u zemlji i inostranstvu poznatija pod sarkastičnim nazivom „ruski predsednički izbori“ – završena je kako drugačije nego apsolutnim trijumfom: uz visoku, mada ne i senzacionalnu izlaznost od 77,74 odsto, Vladimir Putin je nadmašio svoje dosadašnje rezultate i pobedio sa stahanovljevskih 88,48 odsto upisanih mu glasova.
Putin se time definitivno kvalifikovao za članstvo u elitnom klubu centralnoazijskih despota koji su na „izborima“ pobeđivali rezultatima od blizu ili preko 90 procenata, mada nije dobacio do bilansa i dalje nedostižnog Saparmurata Nijazova, turkmenistanskog oca nacije koji je 1992. došao na korak do ispunjenja sna i pobedio sa 99,5 odsto glasova. (Ako se ne sećate ko je Nijazov: to je onaj što je sebi podigao 12 metara visoku pozlaćenu statuu koja se obrtala oko svoje ose kako bi lice kipa uvek bilo okrenuto Suncu.) No dobro, Putinu će ovo biti tek peti predsednički mandat, ima još vremena za njega…
Tako su poslednji u nizu lažnih izbora upriličenih u Rusiji ispunili osnovnu svrhu: da demonstriraju kako, iako već više od dve godine zaglavljena u osvajačkom ratu u Ukrajini i s presečenim vezama s dobrim delom sveta, praktično čitava zemlja – ne računajući relativnu šačicu izroda – stoji uz Putina i veruje u ispravnost onoga što radi. A čak i nekome ko je u međuvremenu i bukvalno postao apsolutni gospodar života i smrti potrebna je takva vrsta legitimacije. I to je, ujedno, najkraći mogući (te stoga neizbežno nepotpun) odgovor na sve češće postavljano pitanje zašto se u ovoj fazi Putinove vladavine na organizovanje predsedničkih „izbora“ još uopšte traće vreme i novac.
Piše: V. Marjanović
