Zabrana kulturnih manifestacija, progon pisaca, rušenje Generalštaba i Starog savskog mosta, samo su neke od tema koje su tokom prošle nedelje ostale u pozadini jedine kojom smo kao društvo stigli da se malo ozbiljnije pozabavimo – skidanju Brnabićkine tačke sa projekta Rio Tinto. „Nalazimo se u situaciji kada ne znamo na šta bi trebalo reagovati. Pritom su i kanali preko kojih može da se reaguje, a to su pre svega mediji, toliko zakrčeni da je jako teško plasirati nešto kao pravu temu kojom se treba baviti. Na kraju vam ostaju jedino protesti kao način da neku temu stavite u prvi plan. Kao što je sada Rio Tinto, a prošle godine je bilo nasilje. Ali ako bude puno takvih tema, nećete moći da protestima odreagujete na svaku od njih“, kaže prof. dr Jelena Vasiljević, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.
Kada smo imali proteste protiv nasilja, delovalo je da se probudila građanska Srbija, a uz proteste protiv Rio Tinta stigla je desnica. Šta se dogodilo za samo godinu dana?
Kada su u pitanju protesti protiv nasilja, oni su zaista bili masovni, između ostalog i zato što nisu bili predvođeni političkim figurama, a ljudi su reagovali iz stomaka na užas koji nam se desio, pa je potencijala za osipanje i polarizaciju bilo manje. Ali bojim se da smo mnogo toga učitavali u njihovu masovnost, kao na primer da su to bili „pravi“ građanski protesti, šta god to značilo. Uz to, ne dešava se ni uvek ni nužno da se građanska energija s ulica automatski prelije u glasove na izborima i u političku promenu. Na stranu činjenica da najveću prepreku promenama predstavljaju katastrofalni izborni uslovi i njihova krađa, mora se reći i da opozicija nije najbolje uspela da iskoristi momentum protesta za decembarske izbore, da ne pominjem kasniju katastrofalnu odluku dela opozicije da ponovljene i lokalne izbore bojkotuje.
Protesti koje smo imali nedavno u Loznici organizuju se nekim drugim povodom i možda ih ne bi trebalo porediti s prošlogodišnjim. Uz to, ne bih se složila da su ovi protesti sad u potpunosti desničarski. S jedne strane, ne treba imati nikakvih iluzija: u ovom društvu desnica cveta, i to ne samo ona predstavljena političkim partijama. Desne ideje su ovde i te kako kadre da mobilišu ljude, a ekološke teme su zgodan poligon za „narodno okupljanje“, jer one mogu lako da se uokvire tako da pobude nacionalne sentimente: branimo naše reke, naš vazduh, branimo ono što nam je oteto, a, eto, oteto nam je i Kosovo… Sigurno postoje građani koji te teme postavljaju u istu ravan, kao što postoje i politički akteri koji će želeti da spoje te teme u jedinstvenu agendu. Ali, s druge strane, ovde su iznikli i snažni društveni i politički akteri koji mobilišu građane oko ekoloških pitanja na drugačiji način. Na primer, jako je važno da imamo partiju poput Zeleno-levog fronta koja je u parlamentu pokrenula inicijativu za zabranu iskopavanja litijuma i koja ne poseže za desnim sentimentima, naprotiv. Nije nužno da oni predvode svaki ekološki protest, ali je važno da postoje progresivni levi pokreti kojima su u centru ekološke teme.
Zeleno-leve politike nisu važne samo nama, potrebne su i Evropi, ali su na nedavnim izborima za Evropski parlament doživele poraz.
Zelene partije su doživele debakl, očekivano a možda i zasluženo. Deo zelenih pokreta u Evropi, pružajući podršku jednoj ratnoj politici i potpuno napuštajući pacifizam kao jednu od svojih konstitutivnih ideja, ali i jasnu posvećenost socijalnim pitanjima, morao je da doživi kolaps. Uz to, vidimo i snažan rast desnice u Evropi. Ali, to ne znači smrt zelenih politika i ideja. Globalni izazovi su danas takvi da su nam i levica i zeleni pokreti i te kako potrebni. Ali moraju da prevaziđu trenutnu krizu političke orijentacije. Mislim da je izuzetno važno da mi u Srbiji imamo zeleno-levi pokret i, zapravo, prvi put nakon dužeg vremena, jednu levu političku partiju, osim ako neko ne misli da su postojeće stranke s pridevom „socijalistička“ imale ikakve veze s levicom. Iskreno se nadam da naše različite zelene opcije i u institucijama i van institucija, neće patiti od istih boljki od kojih su patile neke zelene partije u Evropi.
Ne treba imati nikakvih iluzija: u ovom društvu desnica cveta, i to ne samo ona predstavljena političkim partijama. Desne ideje su ovde i te kako kadre da mobilišu ljude, a ekološke teme su zgodan poligon za „narodno okupljanje“
Imate li utisak da je sa porazom zelenih u Evropi smanjena podrška opoziciji od strane EU?
Mislim da generalno ne treba mnogo očekivati od podrške Evrope opozicionoj borbi. Ako napravimo paralelu sa devedesetim, kada smo se u borbi protiv Miloševića okretali međunarodnoj javnosti, geopolitička situacija je danas bitno drugačija. Nakon pokradenih izbora u decembru, i konačno neke ozbiljnije reakcije iz Evrope, pa i ODIHR-ovog izveštaja, mnogi su se ponadali da će to na neki način da pritisne ovu vlast. Međutim, ništa se nije bitnije promenilo. Uostalom, ni prethodni izbori, naročito oni iz 2020, nisu bili praznik demokratije, pa se niko iz Evrope nije baš mnogo potresao. S jedne strane, istina je da Evropa ne želi nestabilnu zemlju, bez ikakve vladavine prava, s rastućim uticajem Rusije i Kine. Ali s druge strane, treba neko i da završi proces s Kosovom, a onda tu su i prirodni resursi, litijum, za koji vidimo da postoji velika evropska zainteresovanost… veća nego za stanje demokratije.
Zbog čega bi Kosovo bila preokupacija? Šta to ova vlast još uvek nije isporučila?
Situacija je daleko od zatvorene, jer stvari moraju da se postave tako da traju i kada na vlasti više ne budu Vučić i Kurti, iako oni sebe namerno grade kao političare bez kojih neće moći ništa da se završi. Ipak je to ostala jedina regija sa nerazrešenim pitanjem granica i statusa nakon jugoslovenskih ratova. Naravno da je međunarodna zajednica zainteresovana za to pitanje… a vidimo da raste i zainteresovanost za prirodne resurse i političke uticaje drugih sila…
Šta ta zainteresovanost može da nam da – duži opstanak Vučića?
Mislim da on na to računa. Već dugo opstaje jer se predstavlja kao garant stabilnosti uz poruku: ja sam taj koji zamuti vodu, ali ja sam taj koji može da je razmuti. A dezorijentacija u opoziciji mu samo pogoduje u tome jer ona nije uspela da se nametne kao dovoljno kredibilan akter, s jasnom političkom agendom.
Zašto opoziciji ne ide najbolje, a pre samo godinu dana je krenulo dobro?
To što su bili masovni protesti i što je opozicija uspela da se ujedini, ne znači da joj je krenulo dobro. Imam utisak da je decembarska kampanja bila vrlo mlaka i to je bilo u suprotnosti sa onim što se dešavalo na terenu gde su aktivisti ginuli u kampanji od vrata do vrata i na štandovima – građani su davali maksimum, ali lideri su negde podbacili. Opozicija nije grunula u trenutku kada se konačno ujedinila i kada je veliki broj građana upravo to očekivao od nje. Posle toga je besmislena kampanja bojkota velikim delom zasenila prolećne izbore, a tome je doprineo i nemali broj nezavisnih medija. Delovalo je kao da je najvažnije pitanje propitivati one koji su hteli na izbore zašto to hoće i to je doprinelo da uz raspad koalicije sveukupni utisak bude jako loš. I šta smo tom kampanjom bojkota na kraju dobili? Ona može da ima smisla jedino da je postojao opšti bojkot, ali to nije ni bilo moguće, niti se desilo. I sad imamo situaciju da – istina je – režim je oslabljen i sa svakim novim izborima pomalo se krnji, ali krnji se i mobilizacijski potencijal opozicije, naročito njenog udruženog delovanja.
Zbog čega od opozicije stalno očekujemo program i jasno profilisanu ideologiju, a od vladajuće koalicije ne, pa je prihvatljivo i da socijalisti primaju naređenja od vladika?
Baš zbog toga što ovde vlast vlada tako što sve poravnava i pokušava da pokrije sve aspekte, od progresivnih do vrlo konzervativnih delova društva, kritički deo građanstva od opozicije očekuje suprotno – da bude ideološki vrlo precizna i profilisana. A to je nezahvalan zahtev u situaciji kada ostali deo građanstva zahteva ujedinjenje opozicije i samo jedan program – smenu vlasti. Vladajuća koalicija se oslanja na čitav spektar tema koje otvara i koristi po potrebi: danas može biti u fokusu kakav smo ekonomski tigar i Expo, sutra ćemo se baviti srpskim svetom i ugroženošću Srba, organizovati svesrpski sabor i slično.
Istina je da Evropa ne želi nestabilnu zemlju, bez ikakve vladavine prava, s rastućim uticajem Rusije i Kine. Ali, treba neko i da završi proces s Kosovom, a onda tu su i prirodni resursi, litijum, za koji vidimo da postoji velika evropska zainteresovanost… veća nego za stanje demokratije
Da li je tom skokovitom tehnikom učenik Vučić prevazišao Miloševića koji je vladao prilično pravolinijski?
Ni Milošević nije išao pravom linijom. Ima jedna interesantna paralela između njih dvojice, a to je upotreba ambivalentnosti u vladanju i retorici. Milošević je vešto kombinovao projugoslovenstvo sa prosrpstvom. On je podgrevao srpski nacionalizam i ostajao na vlasti zahvaljujući njemu, ali je svesno izbegavao da otvoreno prigrli etnonacionalističke momente koji bi, na primer, doveli u pitanje navodnu posvećenost očuvanju Jugoslavije: setimo se da nijedan državni simbol nije zamenjen etničkim tokom devedesetih. Ocila, dvoglavi orlovi, nova stara himna i etnifikacija Ustava, sve se to dogodilo posle njega, a on je jako insistirao na navodnom kontinuitetu s Jugoslavijom, i to je vešto uklapao sa nacionalizmom i pravio ideološku konfuziju. Slično radi i Vučić, kada istovremeno šalje kontradiktorne poruke o tome koji su nam interesi, šta su nam prioriteti ili koja nam je spoljnopolitička orijentacija. Jedna mala ilustracija toga bio je Evroprajd koji je pre dve godine država istovremeno i zabranila i dozvolila. Jedan deo vlasti je govorio da će se prajd održati i mnogi državni zvaničnici su bili na njemu, a s druge strane je tadašnji ministar policije Aleksandar Vulin tvrdio da će ga zabraniti. Na kraju se prajd održao, a on je i dalje tvrdio da ga je zabranio. Vučić je takođe tvrdio da ga treba zabraniti jer je ugroženo Kosovo, mada niko ne zna kakve veze Kosovo ima sa prajdom. Bilo je tu za svakoga ponešto, za nekog sve, a krajnji cilj je stvaranje dezorijentacije i ideološke kakofonije.
Ali su nedavno zabranili Mirditu i to je zabranjeno do kraja i bez ikakvog pokušaja ambivalentnosti?
Jeste, sad smo očigledno u fazi kada nam je na dnevnopolitičkom meniju nacionalna ugroženost, okupljanje svih Srba itd. Svojevrsna reciklaža memorandumske politike. Kada Vučić sebe predstavi kao zaštitnika srpskih interesa, onda lakše može da mu prođe, na primer, zagovaranje projekta Rio Tinta. Zato deo desne i konzervativne opozicije instinktivno napada taj projekat upravo kao izdaju srpskog naroda, da bi sprečila Vučića da monopolizuje temu nacionalnih interesa.
Ali i u periodu kada ruši Generalštab, Sajam i vraća gondolu da bi srušio Kalemegdan. Dakle, ruši našu istoriju…
Apsolutno, a njegov narativ će reći – ne, ja gradim našu budućnost, našu ponosnu budućnost, imaćemo najveći i najlepši stadion, imaćemo najbolji Expo, zaradićemo ne znam koliko, stavićemo se na svetsku mapu, najveći investitori dolaze kod nas… I to je prosto narativ koji plasira, istovremeno obezbeđujući sebi tu auru zaštitnika srpskih interesa jer je organizovao svesrpski sabor, jer je uspeo sve te teme da pokrene i da se postavi kao zaštitnik srpskih interesa. Pa sa takvim plaštom može da krene u rušenje Generalštaba, Sajma… Naš problem je kako uopšte doći do javnosti, kako otvoriti raspravu i istinski dijalog o tome šta za nas znače sva ta rušenja, brisanje tih zgrada i prošlosti koje one predstavljaju.
Pritom su i kanali preko kojih može da se reaguje, a to su pre svega mediji, toliko zakrčeni, odnosno tolika je kontrola nad medijskim prostorom da je jako teško plasirati nešto kao pravu temu kojom se treba baviti. Na kraju vam ostaju jedino protesti kao način da neku temu stavite u prvi plan. Kao što je sada Rio Tinto, a prošle godine je to bilo nasilje. Ali ako bude puno takvih tema, nećete moći da protestima odreagujete na svaku od njih.
Vladajuća koalicija se oslanja na čitav spektar tema koje otvara i koristi po potrebi: danas može biti u fokusu kakav smo ekonomski tigar i Expo, sutra ćemo se baviti srpskim svetom i ugroženošću Srba, organizovati svesrpski sabor i slično
Više puta ste u nastupima istakli da kod nas postoji otpor prema politici i da je ljudi doživljavaju kao nešto prljavo. Da li mislite da se to slučajno dogodilo ili je rađeno na tome?
Sasvim sigurno nije slučajno. Rađeno je na tome da se ljudima ogadi politika, ali mislim da se desio i jedan zaokret u načinu na koji politika funkcioniše i kod nas i globalno, koji je ljude alijenirao od politike. Taj tehnokratski zaokret u politici, koji je globalni fenomen, učinio je da ljudi shvate da oni za koje glasaju ne mogu biti agenti promene. Nisu oni donosioci odluka – odluke se donose negde drugde, u ekonomskim centrima moći gde ja kao glasač ne mogu da dobacim i ne mogu da proizvedem promenu. Čini mi se da je to bilo u suštini protesta iz 2010-2011 (Occupy, Indignados…) gde su ljudi protestovali jer su shvatili da nisu reprezentovani za koga god da glasaju. Tu vidite da ljudi žele da budu deo političkih procesa, ali više nemaju poverenja u njih.
Kod nas se to desilo zbog specifičnih razloga – mi smo očekivali velike demokratske promene nakon 2000. godine, očekivali smo završetak tranzicije koja bi se okončala ulaskom u EU ili konačnom demokratizacijom društva i naravno boljim životnim standardom. To se nije desilo i nastavili smo da se vrtimo u krugu istih problema, a i dalje nemamo demokratsko društvo, nemamo institucije koje štite građane itd. Neki ljudi možda zaista žive bolje danas, ali činjenica je i da smo društvo sa jednim od najvećih stepena ekonomske nejednakosti u Evropi, duboko smo nepravedno društvo. Dakle, nismo zadovoljni onim što su nam političke promene donele – a skoro svi su se izređali na vlasti, mnogi političari su i isti kao pre 30 godina. To je kod ljudi dovelo do osećanja da su im svi političari isti, da ništa ne može da se promeni, da je bavljenje politikom loša stvar i zato se povlače u sebe i biraju unutrašnji egzil. Mislim da su neku prekretnicu donele upravo ekološke teme. Uspele su da mobilišu ljude, jer su naizgled nepolitičke – tiču se neposredno toga u kakvoj sredini živimo, a ne partijsko-političkih pitanja. Međutim, vremenom su ljudi shvatili da su to zapravo suštinska politička pitanja, ona oko kojih se i te kako vredi boriti i izaći iz ugode privatnosti. Kada shvatite da je u kakvoj sredini živite, kakvu vodu pijete, kakav vazduh dišete, zapravo političko pitanje, zato što je zagađenje nastalo kao posledica političkih odluka. Isto tako, promena stanja u životnoj sredini će se desiti kada budemo imali političke aktere koji će formulisati drugačije politike. Mislim da sada shvatamo da ne možemo da pobegnemo od politike jer gde god se sakrili, u koju god nišu otišli – nečije političke odluke će doći do nas i odrediti kakav život živimo.
Nakon pokradenih izbora u decembru, i konačno neke ozbiljnije reakcije iz Evrope, pa i ODIHR-ovog izveštaja, mnogi su se ponadali da će to na neki način da pritisne ovu vlast. Međutim, ništa se nije bitnije promenilo
Da li je to razlog zbog koga kod nas bolje prolaze pokreti nego stranke? ZLF je kao pokret napravio proboj, a kada su postali stranka Kreni-promeni je biračima postao interesantniji. Da li će na sledećim izborima i dr Dragan Milić biti „prljav“ pa će se tražiti neko novi?
Ne znam, iskreno bih volela da se vrati vera u politiku i političke aktere. Jako je dobro i zdravo eksperimentisati s različitim oblicima političke mobilizacije i ukazivati poverenje različitim akterima i društvenim pokretima, ali je važno da probamo da vratimo poverenje u institucije i da biramo ljude koji će da prave institucionalne promene. Koliko god to zvučalo mejnstrim, ne mislim da možete da popravite ovo društvo tako što ćete imati samo ljude na ulici. Važno je da imamo energiju i na ulicama i u institucijama od kojih ne bismo smeli da odustanemo. Institucije su nam trenutno otete. Ali one postoje i ne smemo da izgubimo iz vida da su naše. Mi ih finansiramo našim parama, one imaju svoje institucionalno trajanje i memoriju koja je deo naše prošlosti i života. Od toga ne smemo da odustanemo i moramo da ih povratimo.
*Deo intervjua sa Jelenom Vasiljević možete pogledati u videu na vrhu teksta
