Uz dva impresivna protestna skupa koja su naprednjaci nedavno održali – jedan u znak podrške svom saborcu koji je u Lazarevcu pesnicom udario ženu i drugi kao ovacija batinašima koji su kidnapovali i pretukli mladića u Rakovici (radi se o opravdanoj vaspitnoj meri jer su pretučeni lepili nalepnice „Studenti pobeđuju“), režim nam je demonstrirao da demoliranje ne samo sopstvenih čovečnosti i morala, već i sopstvene zemlje, za njih ima upotrebnu vrednost. Pokazali su i da loš pravopis, loš rukopis i veoma oskudan vokabular uvreda koji se svodi na reči poput teroristi, ustaše, štrokaderi, piculići, ubice ili fraze „smrt blokaderima“, mogu da budu ne samo njihov odgovor na studentsku nalepnicu, već i estetski i politički vrhunac njihove trenutne ponude.
Ponekad i više od toga, ako se među autorima grafita pojavi i neko ko nije puki prepisivač onoga što su predsednik, ministri i poslanici SNS-a izgovorili u javnim nastupima, već se prepusti svom ličnom uznapredovalom zlu, kao u slučaju transparenta „Stop blokaderskom fašizmu“ koji je u Bačkom Petrovcu postavljen na nekadašnjem magacinu jevrejske porodice ubijene u Aušvicu. Nema sumnje da su takvi izlivi kreativnosti dobrodošli (treba se setiti da na upečatljiv način uporediš studente sa onima koji su gasom, izgladnjivanjem ili tokom medicinskih eksperimenata ubili više od milion ljudi), baš kao i genijalna zamisao da se na kolovozima čitavom širinom napiše „Srbija pobeđuje“. Može i tik do pešačkih prelaza kao u Inđiji ili nasred kružnog toka kao u Veterniku, jer za vlastodršce izgleda nije baš prevelika šteta ukoliko se neko dete prevari i pomisli da je pešački prelaz pa završi pod točkovima. Za taktiku u-ta-ta oličenu u prepravljanju poruke „Studenti pobeđuju“ u patetično-megalomansku „Srbija pobeđuje“ može da se žrtvuje i bezbednost nevinih, a može i da se ta pobednička Srbija iskoristi kao prljavi i ružni pano na kom će režim ovekovečiti sve poruke mržnje prema onima koji i nisu baš nevini – sopstvenim građanima koji im nisu po volji.
Ali, zar je stvarno neophodno unakaziti čitavu zemlju i privatizovati zidove državnih institucija i privatnih kuća kako bi se pretvorili u još jedan od režimskih medija popunjen najstrašnijim botovskim komentarima?
„Na prvom mestu je potrebno da se sagleda psihološki profil naručioca Aleksandra Vučića koji je – nikad dovoljno. Nisu mu dovoljne ni okupirane državne institucije, ni mediji koje već ima, jer vidimo šta pokušava da uradi sa svim slobodnim, a sve više pominje i društvene mreže. Tu je profil takav da ne sme da se čuje nijedan slobodan glas, jer on ne trpi alternativu ni u kom pogledu. Ispisivanje grafita je, koliko sam primetio, uglavnom bilo tamo gde su ljudi otvoreno dali podršku studentima ili gde su zborovi građana prilično jaki i poslata je poruka pobunjenom društvu i svima koji ne podržavaju SNS – mi smo ipak tu. A tu su pre svega batinaši i kapuljaši. To je još jedan vid nasilja pored političkog, medijskog i fizičkog, a to je vandalizam i uništavanje i javne ali i privatne svojine jer smo videli da su po Vojvodini ispisivani grafiti i po privatnim kućama. Ali džaba mu farba i sve ostalo jer niko zdrave pameti neće da dozvoli da se uništava niti njegova, niti komšijska, niti opštinska imovina. To je jednostavno nedopustivo i civilizovani građani i civilizovani ljudi to jednostavno ne mogu da prihvate“, kaže marketinški stručnjak Igor Avžner.
Zar je stvarno neophodno unakaziti čitavu zemlju i privatizovati zidove državnih institucija i privatnih kuća kako bi se pretvorili u još jedan od režimskih medija popunjen najstrašnijim botovskim komentarima
A psihološki profil naručioca je interesantan još iz jednog ugla – ne smeta mu skrnavljenje fakulteta, jaslica, puteva (izgleda ni onih koje je sam izgradio i kojima se stalno hvali), ali je pisanje grafita po prostorijama SNS-a zločin zbog koga bi verovatno trebalo vratiti smrtnu kaznu.
Recimo, u januaru prošle godine je ispričao dirljivu priču o tome kako danima traju napadi na stranačke prostorije, a onda se posebno posvetio onima u Novom Sadu. Njih je napala grupa anarhista tako što je „pristupila žvrljanju i postavljanju šablona na stranačke prostorije“, zbog čega su njegovi momci morali da istrče napolje, malo ih pojure (oko pet kilometara), prebiju i nanesu teške telesne povrede jednoj devojci, ali je to „u redu“ jer su je lekari dosta uspešno sanirali. A onda je usred dirljive priče dobio napad besa jer policija ništa ne preduzima protiv tog studentskog terora uobličenog u „švrljanju“ (verovatno je mislio na žvrljanje) i usledilo je pitanje: „Kako mislite vi sutra, ukoliko krenu simpatizeri SNS-a da švrljaju sve tuđe prostorije, da ih razbijaju, a policijske akcije nema, kao što inače nema pri napadu na SNS, šta će onda neko da radi?“
Sada se prvi put pojavio neko ko predstavlja ozbiljnu protivtežu. Uz to je SNS oslabio, a haos koji se oko njih dešava, kao ovaj trenutni u vezi s načelnikom policije Veselinom Milićem, sve je vidljiviji. Zato su njihove reakcije sve žustrije
Oliver Tošković
I dobio je odgovor – evo ih sada, na sve strane „švrljaju“ i razbijaju ne samo imovinu već i tuđe glave, a policija i dalje ništa ne radi. Slučajnosti ili poruka koju nam šalje?
„Nema neke posebne poruke osim što vlast na sve kritike reaguje kao ranjena zver. Deo njihovog opstanka je u tome što počnu da gaze i pucaju iz svih topova čim se pojavi neko novo lice, a sada se prvi put pojavio neko ko predstavlja ozbiljnu protivtežu. Uz to je SNS oslabio, a haos koji se oko njih dešava, kao ovaj trenutni u vezi s načelnikom policije Veselinom Milićem, sve je vidljiviji. Zato su njihove reakcije sve žustrije, a oni koriste dva argumenta. Jedan je argument strašila, a to je kada protivniku zalepe nešto poput ustaše ili teroristi, a drugi je nametanje lažne dileme – da li ste s nama ili za to da Srbija propadne. Oba argumenta trenutno čitamo sa grafita, a to je ista taktika koju su koristili i 2014, samo što su im tada tabloidi bili dovoljni i nisu morali da šaraju čitave gradove. Ovo je samo žešća i žustrija kampanja od one koju gledamo već 12 godina, a kada su tako pritisnuti onda iz njih izbija još žešći primitivizam, koji je bio tu sve vreme, samo ne tako vidljiv i ne po zgradama“, kaže Oliver Tošković, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu.
Ipak, taj primitivizam nam nije stran jer smo imali priliku da ga vidimo i pre nego što su radikali postali vlast i promenili ime, u vreme kada su u Skupštinu dolazili u majicama sa likom osuđenog zločinca Vojislava Šešelja ili kada je Vučić svojeručno upražnjavao taktiku nalepnicom na nalepnicu i preko table na kojoj je pisalo Bulevar Zorana Đinđića lepio Bulevar Ratka Mladića. Tada je kočoperno pred kamerama izjavljivao (u to vreme su postojali mediji koji su prenosili šta opozicija ima da kaže): „Ovo je naš način da pokažemo da ne mogu da nas uplaše i da je Srbiji sloboda bila i ostala najvažnija, pa neka dođu da i nas uhapse. Sa oduševljenjem ih dočekujemo i problem u tome ne vidimo.“
Kada im više ni mreže, ni fasade, ni kolovozi nisu bili dovoljni za promociju svoje nalepnice, podigli su ulog i uz stalno prisutne batinaše pridodali i udarnu grupu, zaduženu za gaženje građana
Ali gle čuda, niti ih je neko te 2007. godine uhapsio, niti su dobri momci istrčali iz stranačkih prostorija, pojurili ih i malo im slomili vilicu jer su „švrljali“ ime ratnog zločinca na mestu gde je stajalo ime prvog demokratski izabranog premijera. A kada im se to već nije događalo dok su bili u opoziciji, zašto bi se događalo dok su na vlasti. Slavljenje ratnih zločinaca su mogli bezbrižno da nastave, pa je 2023. samo na teritoriji beogradskih opština bila najmanje 250 grafita i murala koji veličaju Ratka Mladića, a u Srbiji više od 300. I to pored činjenice da je 2021. Inicijativa mladih za ljudska prava prijavila mural na uglu Alekse Nenadovića i Njegoševe na Vračaru i zatražila njegovo uklanjanje. Nakon što su nadležni odbili da to učine, građani su odlučili da to urade sami, ali nisu mogli – policija je ne samo čuvala mural već je i uhapsila aktivistkinje Aidu Ćorović i Jelenu Jaćimović koje su ga gađale jajima.
Naravno, tvorci tih murala nisu uhapšeni, baš kao ni desničarske grupe koje su ih čuvale i maltretirale građane koji su pokušavali da ih prekreče. Očigledno se radilo o njihovim desničarima, a ne o nekim koji nisu bili pod kontrolom SNS-a. Zbog toga je dozvoljeno, čak i pozdravljeno, pisanje pogrdnih parola i lepljenje plakata na kojima su targetirani predsednik NDSS Miloš Jovanović nazvan „Miloš Francuz“ (valjda to predstavlja uvredljiv epitet za pristalicu SNS) i predsednica stranke Zavetnici Milica Đurđević Stamenkovski nazvana „Milica lažljivica“. Pojavila se i verzija sa Boškom Obradovićem, Jovanovićem i Đurđević Stamenkovski na kojoj oni imaju albanske kape i u društvu su s Aljbinom Kurtijem koji je obučen u prugasto robijaško odelo. Ali da to nije ništa ni ozbiljno ni strašno (nikako kao pisanje po prostorijama SNS-a) vrlo brzo je demonstrirala vlast – prigrlila je Milicu jer to „lažljivica“ ili nije uvreda ili je poželjna karakterna osobina i ustoličila je u ministarsku fotelju.
Na prvom mestu je potrebno da se sagleda psihološki profil naručioca Aleksandra Vučića koji je – nikad dovoljno. Nisu mu dovoljne ni okupirane državne institucije, ni mediji koje već ima, jer vidimo šta pokušava da uradi sa svim slobodnim, a sve više pominje i društvene mreže
Igor Avžner
Ali Milica nije istrčala iz te fotelje i razbila vilicu onima koji su pisali pogrdne grafite o njoj jer se to jednostavno ne radi kada su njihovi naručioci naprednjaci. Nasilje je poželjno samo kada ide u smeru pobunjenih građana jer sa njihovim pomilovanjem Vučić ne mora da se maltretira, kao u slučaju „divnih mladića“ iz Novog Sada koji „nikom ništa nisu uradili“. I nisu, jer su za predsednika svi pobunjeni građani, pa čak i polomljene studentkinje – ništa.
„Ja sam pre godinu i po dana rekao da pad političke potentnosti kod Vučića izaziva povećanje nasilja. I bojao sam se da će se dešavati progresivno kao što je počelo da se dešava jer sa padom njegove političke snage raste nasilje. I pali se zeleno svetlo za nasilje, uz motivaciju drugih da ga vrše. Nekažnjavanje s jedne strane, a s druge strane pomilovanja, takođe su određeni vid nasilja. Vrši ga nad pravom i mislim da su svi pametni ljudi u ovoj zemlji, a njih je sve više i više, shvatili o čemu se radi. Vuče potpuno pogrešne taktičke poteze i svi mu se obijaju o glavu“, kaže Avžner.
Jedan od tih baš pogrešnih taktičkih poteza je bila akcija kada su naprednjaci osmislili simbol modifikovane crvene šake sa ispruženim srednjim prstom i njime ukrasili celu Srbiju, sa posebnim akcentom na osnovne škole. Javnosti se baš i nije dopalo što na vlasti ima grupaciju koja misli da je prikladno pokazati srednji prst đaku-prvaku ili crtežima falusa ukrasiti školska dvorišta, tako da je simbol nestao a naprednjački umetnici otišli na druge radne zadatke. Mobilisani su ponovo tek kada se pojavila nalepnica „Studenti pobeđuju“, koja im je teže pala nego što je pristojnoj Srbiji (pravoj pristojnoj Srbiji, a ne onoj koju Vučič apostrofira) pala promocija ratnih zločinaca.
Da se na nalepnicu ide naprednjačkom nalepnicom ideju je prva dala Ana Brnabić rečima: „Odlična ideja! Na izborima se pobeđuje tako što WiFi mreže preimenujete u ’Studenti pobeđuju’! Ovi kad bi vodili Srbiju ekonomska politika bi im bila – promenite naziv vaše WiFi mreže u ’Povećavamo plate’! Valjda bi se onda, magično, povećale plate“. S obzirom na to da su ih studenti ignorisali, odlučili su da se sami poigraju na WiFi mrežama i napišu „Srbija pobeđuje“. A onda im više ni mreže, ni fasade, ni kolovozi nisu bili dovoljni za promociju svoje nalepnice, pa su podigli ulog i uz stalno prisutne batinaše pridodali i udarnu grupu s početka protesta, zaduženu za gaženje građana.
Reč je o dobro osmišljenoj i od strane režima sprovedenoj akciji. Dokaz za to je nedelovanje policije. I još nešto što daleko slikovitije opisuje problem – dok se cela Srbija davi u gnusnim porukama ni jedan jedini grafit se nije pojavio u Beogradu na vodi
Da li su to grafiti ipak odradili svoj deo posla i podstakli novi talas nasilja?
„Mislim da su grafiti i uletanja u masu paralelne radnje koje su posledice podizanja tenzije u društvu i deljenja društva na nas i njih, koje je tokom Vučićeve vladavine stalno prisutno. Samo u ovakvim situacijama on eskalira i više ni u jednoj izjavi koju daje ne može da se suzdrži i ne podeli Srbiju na dva dela. Govori o lojalistima, o svojima koji su se organizovali, o policiji kojoj ne veruje, institucijama kojima ne veruje i ratuje sa celom državom tvrdeći da brani državu. Kada su podele takve, i kada imamo takve izlive mržnje i agresije, onda se dolazi do tačke ključanja i bojim se da bi sve to moglo da pukne i izazove nešto još gore od uletanja kolima u masu. Da li grafiti imaju dodatni uticaj na agresivnost, pre mislim da su samo posledica istog problema, a to je da imaš bar pola države, ako ne i više, koju non-stop pritiskaš, maltretiraš, guraš… Ako ne dozvoljavaš polovini Srbije da se na neki način izrazi, ni kroz Skupštinu ni kroz institucije, normalno je da dovedeš do bunta. A u takvoj situaciji svaka neodmerena i huškačka izjava predsednika pre može da dovede do toga da neko uleti kolima, nego što do toga dovode grafiti. Međutim, grafiti svakako dodatno potpiruju situaciju, jer kada neko ko je pristalica SNS-a ide i čita ih, može lakše da se odluči na nasilje“, kaže Tošković.
Ipak, u celom tom ludilu i stvaranju svinjca od sopstvene države, primetno je da to nije posledica apsolutnog gubljenja kontrole, već da se radi o jednoj dobro osmišljenoj i od strane režima sprovedenoj akciji. Dokaz za to je nedelovanje policije (još uvek nam nisu predočeni nalazi navodne istrage o devastiranju Hemijskog fakulteta u Beogradu, iako je pre više nedelja objavljeno da se na tome intenzivno radi), ali i činjenica da su mirno gledali napad pristalica SNS na građane koji su nosili transparent „Studenti pobeđuju“ na Karaburmi, nakon kog je jedan mladić završio u Urgentnom centru. Čak nisu uspeli da nađu ni više mladih osoba koje je kamera snimila dok su ispisivali grafite sa govorom mržnje u Bulevaru Milutina Milankovića na Novom Beogradu.
I još nešto što daleko slikovitije opisuje problem – dok se cela Srbija davi u gnusnim porukama ni jedan jedini grafit se nije pojavio u Beogradu na vodi.
