Studija o političkim različitostima THE RIGHTEOUS MIND: Why good people are divided by politics and religion, Jonathan Haidt, Vintage Books, New York, 2012. Na srpskom: PSIHOLOGIJA MORALA – O pravičnom umu ili mogu li politika i religija podeliti dobre ljude, Clio, Beograd, 2022.
U stvari, za autora ove knjige Džonatana Hajta posredno svi znamo. Kako? Najpre otuda što je on presudna figura za veliki pokret na svetskom nivou koji je zatražio ograničenje upotrebe socijalnih mreža i pametnih telefona kod dece, i promenu izrabljivačko-adiktivnih softverskih algoritama socijalnih mreža To je jedna od onih velikih društvenih akcija koje sputavaju slobodu u ime dobrobiti onih kojima se ta sloboda oduzima: zabrana maloletnicima kupovine alkohola, cigareta, zabrana pristupa kocki, pornografiji. Njegova knjiga The Anxious Generation (2024) sinteza je istraživanja koja prepoznaju u detinjstvu zasnovanom na pametnim telefonima uzrok povećene anksioznosti, broja suicida, depresije, učestanosti samopovređivanja. Takođe, ta knjiga definisala je pojedine politike koje bi ovakve posledice zaustavile, ali i bila osnov tužbe protiv Mete koja je ishodovala kaznom-nagodbom od 17 milijardi dolora (Hajt je u tom sudskom predmetu brifovao državno tužilaštvo). Možda je tek poneko u medijskom komešanju na ove teme zapazio i Hajtovo ime, ali svi smo ispratili promene paradigme koja se zbog njegovog rada događa.
Hajt je američki univerzitetski profesor socijalne psihologije koja verovatno ništa manje nije značajan i za svet odraslih. Njegova knjiga The Rightous Mind (ja slučajem nisam imao uvid u njen srpski prevod) izvanredna je analiza psihologije političkog morala i osnova političkih podela. Ona je i daleko šira od toga, ali moje interesovanje za nju nastalo je najpre iz tog razloga. Čitave postavke, kao prepisane sa Hajtovih stranica, ja sam pronalazio u političkoj praksi najpre naše partije na vlasti i samog Vučića, a manje na strani njegovih oponenata. Hajtovu knjigu i političke teorije temeljno su čitali, izgleda, neki politički profesionalci? Ubeđen sam da je tako, a zašto pokušaću da predstavim razjašnjavajući osnov njegove teorije moralnih osnova (Moral Foundations Theory).
Hajt je nastojao da otkrije opšti saznajni model na osnovu kojeg kulture stvaraju moralne obrasce. To je postigao tako što je najpre identifikovao adaptivne izazove (potrebu za reakcijom) u nekoj zajednici, a zatim te izazove povezao sa vrlinama (poželjnim razrešenjima izazova) koje se, u nekom svom obliku, javljaju u kulturama. Ti adaptivni izazovi, kaže Hajt, formiraju u nama moralne module, moralna „čula” koja nas upućuju kako da reagujemo u pojedinim situacijama. To su naši moralni receptori, poput onih za čulo ukusa. I kao što ukuse ne percipiramo analizom, racionalno, tako ni naš moralni stav mahom se ne stvara promišljanjem, nego intuitivno, instinktivno, organski.
Dva najveća plemena na svetu, liberale i konzervativce, ne razdvaja različit set vrednosti, nego različito vrednovanje tih vrednosti unutar istog moralnog sistema
Hajtov pristup je najpre opservaciona teorija, ono što pojedini od nas umeju da zapaze ali ne i da objasne i klasifikuju. Bez sumnje svako društvo stvara svoj odgovor na potrebu za brigom ili patnju dece i pojedinca; na to što u zajednici sloboda pojedinca može biti ugrožena a on izložen talačenju; na to što u zajednici neki varaju, drugi sarađuju; na to što su pred tom zajednicom pretnje koje je ugrožavaju kao zajednicu; na to što za dobrobit zajednice među članovima mora da postoje definisani odnosi i hijarerahija; na to kako se ostvaruje potreba za čistoćom i duhovnom čistotom. I onda ovakve izazove Hajt uobličava u šest moralnih „čula” koja imenuje komplementornim parom engleskih reči: care-harm; liberty-opression; fairness-cheating; loyalty-betrayal; authority-subversion; sanctity-degradation. Značenjska polja ovih engleskih reči ne poklapaju se doslovce sa njihovim srpskim prevodima: briga-šteta; sloboda-tlačenje; pravednost-varanje; odanost-izdaja; autoritet-narušavanje; svetost-unižavanje.
Onaj prvi CARE sklop usmeravaće vas da se instiktivno brinete za decu, da želite da ih zaštitite ali isto tako da se brinete i za sve druge koji pate, one potlačene, unižene. On je (postao) toliko snažan da će aktivirati naklonost i prema mladunčima životinja, za sve one male slatke kuce i mace i objave o njihovom usvajanju na internetu. LIBERTY sklop angažuje našu sklonost da se suprotstavimo tlačiteljima, da li zajedničkom akcijom ili postupanjem pojedinca, ili, prosto, da budemo ogorčeni zbog nečijeg postupanja. FAIRNESS čulo prepoznaje da je neko pravedan, prepoznaje ko je partner sklon saradnji, traži od nas da one koji varaju izopštimo ili kaznimo. LOYALTY čulo je možda i najlakše shvatiti: odanost grupi, u njenim različitim skalama i definicijama šta je to grupa, od one navijačke do nacije, i to da izdajnike, naravno, želimo da kaznimo. AUTHORITY uspostavlja hijerarhiju koja zajednici koristi i uređuje, jer mi instinktivno uvažavamo one sa statusom, ili ništimo autoritete drugih koje zakorače van svoje mere. Napokon, SANCTITY je najkompleksniji, najtajanstveniji moralni sklop, koji obuhvata sve od čistoće/neukvarenosti namirnica (košer ishrana) do toga da nam je ljudsko telo svetinja, ljudski život takođe (gde on počinje, pitamo zbog abortusa?), a svetinja su nam i Zid plača ili Meka, sveci i njihove mošti, slavne bitke, pa čak i zastava. Niko danas čak ni ritualno neće pojesti komad ljudskog mesa ili svog ljubimca. U stvari, možda…
Možda i hoće? Ako ostavimo po strani psihopate, nikom ne pada na pamet da pojede svog uginalog mezimca, čak i kad je on prase (slučaj Džordža Klunija), ili da upražnjava seks sa sestrom, bratom. Opet, Kinezi jedu pse (danas već tek po izuzetku), brakovi između najbližih rođaka bili su deo tradicije pojedinih kultura, abortus nije ni danas svuda dozvoljen, pravo na život roba u starom Rimu pripadalo je njegovom gospodaru. I ne samo da istorija pokazuje da nije bilo univerzalnog morala niti univerzalnog moralnog principa, i ne samo da moral u različitim društvima nema isti doseg, polje delovanja na ljudske odnose, već je očito da smo i danas podeljeni po moralnom sistemu kojeg se držimo, uvezujući vrednosti, vrline, norme, prakse, uvezujući identitete, institucije, tehnologiju i psihološke mehanizme, da deluju suzbijajući na sebično, samoživo ponašanje i učine mogućnim naša sarađujuća društva. (Ovako izgleda Hajtova definicija morala.)
Liberali i konzervativci
Ocrtali smo skelet, tačnije jezik sa receptorima tog našeg moralnog organa, našeg moralnog bića, no, kako kaže Mitja Karamazov, čovek je širok, baš preširok, treba ga suziti, pa ćemo to morati i mi. Na jednom njegovom kraju nalazi se čovek kao individua, kao čovek nesputane slobode, jednakosti, kao onaj čovek iz Francuske revolucije (zamišljeni, ne onaj delatni, poput Robesjpera, Sen Žista, Mare ili Dantona, koji su bez milosti sekli glave), a na drugom kraju čovek-mrav, čovek kao deo grupe/zajednice/nacije koja je daleko iznad njega. Ova druga su sociocentrična društva, ona prva individualistička društva i zajednice. Na rasponu ta dva pola ljudske sudbine Hajtova teorija uspostavlja različita razrešenja po svakom moralnom sklopu, i pojedinci se u njima grupišu oko istih vrednosti i njihovih intenziteta. Tako će oni pojedinci koji više pridaju vrednost CARE-LIBERTY-FAIRNESS trijumviratu tradicionalno se nazivati liberali, a oni koji naglasak stavljaju na druga tri konzervativci. LOYALTY-AUTHORITY-SANCTITY grupa, to jest naši konzervativci, ipak su, verovali ili ne, „elastičnije” pleme od svojih političkih oponenata.
Svako društvo stvara svoj odgovor na potrebu za brigom ili patnju dece i pojedinca; na to što u zajednici sloboda pojedinca može biti ugrožena a on izložen talačenju; na to što u zajednici neki varaju, drugi sarađuju
Kako to može u stvarnosti da izgleda? Recimo, jasno je da je CARE princip za liberale od izuzetne vrednosti: taj se dobri svet brine i o gladnima u Africi, i o patnji dece-radnika u Indoneziji, i o rumunskim prostitutkama u predgrađu Milana, i o kitovima i o šumama u Amazonu itd. A konzervativci, šta oni misle o prethodno pobrojanom? Tačno je, njih se sve to ne dotiče, nimalo, ali… ali njihova briga za veterane ratova, za stradale lokalne rudare, ili čak za policajce koji su povređeni u demonstracijama (liberala, naravno), njihova briga je ništa manja od opisane a često čak konkretnija. Razlika je što konzervativci taj svoj instinkt za brigom ispoljavaju unutar svoje zajednice, dok su liberali geografski i kulturno nesputani.
Kako stvari stoje sa LIBERTY principom? Jasno je, naravno ‒ jer zovu se liberali ‒ da kod ovih on ima naglašenu vrednost, i potcrtava egalitarnost, prezir prema svakom totalitarnom ili autokratskom sistemu dok se suprostavlja AUTHORITY principu. Opet, to da je nečija sloboda ugrožena, to može poticati i od države, to može biti izazvano (što danas nama preti) nepojamnim bogastvom pojedinaca u savremenom svetu, čime oni stiču dosad nezabeleženu moć, pa se i ovde ukaže delatni modul slobode, koji kaže ‒ dole sa superbogatašima. Ideje socijalne pravde počivaju na LIBERTY sklopu, koji se naročito brine oko društvenih autsajdera, oko manjinskih grupa ili žrtava sistema, kojima svima treba pružiti jednakost u pravima. Hoće li na dejstvo ovog sklopa reagovati i konzervativci? Hoće, ali opet pomerajući perspektivu na grupaško, tribalno polje: oni se, kao što smo već pomenuli, staraju za slobodu od (prekomerno liberalne, levičarske, socijalne) države, za slobodu od prisilne primene svetski usvojenih principa i obaveza (slobodna trgovina, delovanje Ujedinjenih nacija, Međunarodni krivični sud). Opet, kod FAIRNESS principa, kod modula pravednosti, na njega reaguju oba pola političkog spektra, ali sa značajnom razlikom: za liberale on je neka vrsta apstraktnog stava koji u sebe uključuje željenje socijalne jednakosti, dok je kod konzervativaca reč o više matematičkoj operaciji: životni ishodi, nagrade, sudbine treba da su proporcionalni onome što je neki pojedinac u njih uložio.
Dobro, a šta ćemo sa trojstvom LOYALTY-AUTHORITY-SANCTITY? Za liberale ovi moralni receptori gotovo da ne postoje, jer su sudaraju sa CARE i LIBERTY modulima. Lojalnost narušava individualnu slobodu odlučivanja, autoritet uvek uključuje prisilu, da li od strane države ili nekog drugog, a o svetosti tek da ne govorimo: kakve su to trice i kučine u našem modernom, emancipovanom i slobodarskom dobu?! U stvari, liberali su maltene gluvi za ova tri principa, i velika čegrst našeg doba otpočinje možda baš odatle? Jer, stvarno, šta ćemo, onda, sa onim divnim primerima odanosti domovini, kad smo sretni ginuli jedan za drugog odlazeći u rat i postavši jedno biće u četi na frontu, jedan nacionalni organizam kao u mesecima kad su nas NATO bombardovali, i sećeta li se kakve su onda dirljiva solidarnost i jedinstvo vladali u društvu?
I šta ćemo, dalje, sa svetim Kosovom i našom svetom crkvom i junacima i vojvodama iz ratova i… Šta ćemo, stvarno, sa svim tim istorijskim, duhovnim, religioznim prtljagom koji jedna čitava politička grupe skoro uopšte ne priznaje za vrednosti, jer im je sloboda pojedinca bitnija od svih grupnih duhovnih obaveza?
Ženi sve ne kaži, sirotinju ne pomaži i sa vlašću se slaži: zašto se glasa za Vučića?
Nadam se da smo se razumeli: dva najveća plemena na svetu, liberale i konzervativce, razdvaja ne različit set vrednosti, nego različito vrednovanje tih vrednosti unutar istog moralnog sistema. Čak ni najzadrtiji liberal ne ukida do ništavila ono trojstvo koje konzervativcima daleko bolje stoji, trojstvo lojalnosti-autoriteta-svetosti. On ih osporava, unižava, transformiše (nema boga, nema svetosti, ali ima Spinozinog divljenja prirodi, koja postaje taj transcendentni objekat divljenja, pada li vam na pamet ekologija?), ali ono je i dalje tu, i njegovo negiranje definiše moral te grupe.
Na nekom od skorašnjih mitinga Aleksandra Vučića jedan stariji učesnik skupa iz publike dokopao se mikrofona i radosno, na podršku predsedniku Srbije, kazao izreku kojoj ga je učio njegov otac: Ženi sve ne kaži, sirotinju ne pomaži i sa vlasti se slaži. Šta se u nalazi u ovoj izreci? Pođimo od kraja: najpre je tu poštovanje autoriteta, i to autoriteta vlasti. To je biblijski princip, da caru treba dati carevo, i Gavrilo Princip se u toj velikoj svetskoj knjizi ne nalazi: pobune nema. (Opet, i Gavrilo je hteo da ruši vlast jer je to bila vlast van njegove grupe, van njegove zajednice, nametnuta, to nije vlast od njegovog Boga, nećemo valjda biti lojalni strancima?)
Što se tiče sirotinje iz izreke, stvarno, zašto joj ne treba pomagati? Zato što princip pravednosti, onaj FAIRNESS modul, kod konzervativaca je više oslonjen na srazmernost, da svako dobije po pravdi, a ova sirotinja, čime je ona zaslužila da je neko izdražava, zašto ti čestiti ljudi u životu ništa ne rade?! Napokon, to da ženi sve treba reći ne, to je princip autoriteta, zna se ko je muška glava u kući, zna se šta naše vaspitanje i vera govore, zna se da moramo biti lojalni, verni našim običajima i tradiciji. I, eto, jasno je da je cela izreka koja se prenosi sa kolena na koleno drečava silueta konzervativca, njegov model u pustošenoj Srbiji. A taj je konzervativac ‒ turski, kraljev, pa komunistički poslušnik ‒ uspešniji u opstanku od buntovnih liberala, on je, zaista, uvek u prednosti?
Razlika je što konzervativci svoj instinkt za brigom ispoljavaju unutar svoje zajednice, dok su liberali geografski i kulturno nesputani
Jeste: konzervativci su uvek u prednosti, to je sigurna karta u političkoj opkladi. Kada političke partije, agitujući, nastoje da kod glasača aktiviraju neki od moralnih receptora, oni sa konzervativcima imaju svih šest čula na raspolaganju, dok liberalna politika najpre aktivira samo tri. Uz to, konzervativci imaju čitavu istoriju na raspolaganju, tradicionalne institucije, koje, iz perspektive liberala, pojedinca sputavaju. Taj neki konzervativni glasač (dakle danas Vučićev) glasa za onog ko se brine o državi, poštuje religiju i tradiciju, pošten je i vredan, stara se o penzionerima i siromašnima i manje obrazovanim građanima (ovde je sad delatan CARE modul, nasuprot onom bukaču sa mitinga koji neće da pomaže sirotunju). On poštuje svoju zajednicu i niko je, na svetu, ne voli više od njega. On poštuje svoju zastavu, toliko da će mu poslužiti umesto odela, kao oklop dok brani svoju zemlju u Ujedinjenim nacijama, on poštuje naše junake, a ne kao neki… kao neki izdajnici, razbojnici, haramije, kao neke, ne daj bože ‒ arhizlo ustaše?! I naravno da će ljudi domaćini, te poštene patriote, ti lojalni građani jedne države glasati za nekog takvog, i neće im smetati što se hapse ovi ili oni, jer ti, ljudi, ti hapsenici, oni žele da sruše našu državu, našu zajednicu, zar ne?
Ti njegovi glasači, oni su svi potkupljeni? Ne, nisu, oni jednako iskreno kao i njihova opozicija, veruju i zastupaju svoje vrednosti. Tačno je, oni su manje obrazovani, i manje imućni, oni više zavise od države, ali, valjda je normalno da se u zajednici članovi međusobno pomažu, a tu njihovu zajednicu, nju ne čine svi u državi, ona je ipak samo njihova, zasebna, sa tim dobrim i čestitim i prevrednim čovekom na čelu, koji čuva njihovu grupu. Ako im ukažete da neki iz tog kruga koji se o njima brinu neodmereno bogate, saznaćete da su svi takvi, a, što je još važnije, ti pretili funkcioneri i partijski biznismeni, oni su van domašaja njihovog socijalnog ogorčenja, jer, kako kaže Aristotel, Obućar zavidi obućaru. Čudesno je i kontraintuitivno ali tačno, da se mahom ne glasa iz materijalnih interesa, već iz moralnih interesa, obzira, u skladu sa našim moralnim obrascem, sa nazorima naše grupe. (Izuzetak postoji, ako je korist opipljiva, značajna, neposredno predstoji i jasno je oglašena.) Politički stav je signal kojoj grupi pripadamo a ne objektivna istina o svetu. Konzervativci jednako iskreno kao liberali veruju u svoje osnovne vrednosti. Nisu oni nikakvi po pravilu pokvareni ljudi, deformisani zlom, koruptivnim mehanizmom ili nacionalizmom, njima te vrednosti trebaju, kako bi se snašli i preživeli u kompleksnom svetu, i čvrsto veruju da su ljudima potrebna spoljna ograničenja, usmeravanja da bi sarađivali, napredovali, valjano se ponašali: zakoni, institucije, običaji, tradicije, nacije, religije.
Opasna je ta sloboda.
Šta sad?
Stvarno, šta sad? Hm. Ništa? Možda da malo bolje razumemo jedni druge?
Jesmo li mi liberali ili konzervativci? Prvo, na onom političkom rasponu koji smo spominjali nalazi se čitav niz nepreciziranih pozicija, od libertarijanaca preko demohrišćana do zelenih. Svaka od njih tražila bi dodatno objašnjenje. Takođe, ti Hajtovi moralni receptori, čula, sklopovi, oni se među sobom dotiču, prepliću, nadmeću, i umeju da stvore dvojaku ili čak trojaku perspektivu: neki stav može se iščitavati iz sasvim različitih uglova. Priča o našim političkim profilima daleko je veća od jednog kratkog članka.
Kako god bilo, velika vrednost Hajtove teorije jeste što, prostim rečnikom rečeno, ona radi. Ona nam pomaže da razumemo sebe i druge, da razumemo da komunikaciju u podeljenoj zajednici uvek treba otpočinjati od onoga što nas spaja, da prepoznamo one nevidljive svadljive duhove koji opsedaju naše političko biće. Ona je ovde izneta uz katkad mučna pojednostavljenja i skraćenja, uz prećutkivanje ponekih manjkavosti logike kojom Hajt nastoji da je uspostavi, uz bezbrigu za pojedine pogrešne istorijske podatke na koje se oslanjao ili u međuvremenu osporena psihološka i antropološka istraživanja, jer, da ponovim ‒ Hajtova teorija radi. Od njenog nastanka prošle je i više od 15 godina, i ona doživaljava svoje transformacije, što se u jednoj meri i može pratiti na njegovom sajtu www.YourMorals.org, gde svako od nas može popuniti anketu koja će ocrtati njegov moralni profil. Mene je moj iznenadio.
Ko je u pravu, liberali ili konzervativci? Kako sam ispisao prethodno pitanje, liberal u meni se uzoholio: on je napredan, slobodan, egalitaran, uzor-đuvegija. A onda sam se setio groblja i crkve u mom zavičajnom selu, o tome kako smo svi bili prinčevi i princeze ljubaznosti i razumevanja i međusobne brige kada je naša zajednica bila NATO ugrožena, o tome kako se okupimo u sestrinoj kući za Božić ili o tome kako sam palio sveće za umrle i žive u našoj najstarijoj i iskonskoj Crkvi svetog Petra i Pavla u Novom Pazaru, a ima i stvari koje nisam spreman da vam priznam.
Hoći da kažem, ne dam nikom da mi uzme kolo i patritizam i zastavu.
Klinci su to razumeli.
