Da li je katastrofa snošljivija ukoliko je bila očekivana? Teško. Samo pitajte Fridriha Merca i partije „velike koalicije“ koju kao kancelar Nemačke predvodi.
Odavno je bilo jasno da će krajnje desna Alternativa za Nemačku (AfD), odskora i na nacionalnom nivou najpopularnija stranka, trijumfovati na pokrajinskim izborima u Saksoniji-Anhaltu – uprkos tome što njen tamošnji ogranak, na osnovu svojevremene procene savezne bezbednosne službe, i dalje nosi oznaku „potvrđeno ekstremističke grupe“ – i tako nastaviti pobednički niz pre dve godine započet u dvema susednim pokrajinama na istoku: Tiringiji, gde je takođe zauzela prvo mesto (mada na kraju nije preuzela vlast), i Saksoniji, gde joj je ono za malo izmaklo (da bi i tamo ostala u opoziciji). A očekivalo se i da će taj uspeh biti dovoljno ubedljiv da AfD dovede na korak od toga da najzad osvoji vlast u nekoj od 16 konstitutivnih jedinica Savezne Republike; bilo bi to onda i prvi put od završetka Drugog svetskog rata da jedna partija radikalne desnice kontroliše neku od njenih pokrajina.
Ono prvo sada se i desilo. AfD je na 6. septembra održanim izborima u Saksoniji-Anhaltu osvojio 43,8 odsto glasova, više nego udvostručivši učinak s prethodnog izjašnjavanja 2021; i to uz izlaznost od 77,8 procenata, najvišu u tom delu Nemačke od ponovnog ujedinjenja. Sada je ostalo da se ostvari i ovo drugo: da preuzme upravljanje pretežno ruralnom pokrajinom koja s oko 2,2 miliona žitelja – od čega s biračkim pravom 1,7 miliona – spada u šest najmanjih, a po siromaštvu u dve najlošije kotirane u zemlji.
Politike koje stranka AfD zagovara gotovo bez izuzetka su užasne; ali ima li delotvornijeg načina da se Nemci koji za nju glasaju u to uvere nego da joj se dopusti da se pokaže na delu u limitiranim uslovima
Alternativi je s 39 osvojenih mandata ipak izmakla apsolutna većina u 83-članom pokrajinskom parlamentu, pa da samostalno vlada može samo ako oformi manjinsku vladu. Da bi ona bila izglasana, AfD bi nedostajuće mandate morao da nadomesti nekakvim dogovorom s jedinom partijom koja odbija da se uz sve ostale svrsta s druge strane – sad ionako definitivno probijenog – „vatrenog zida“ kojim je nemački politički mejnstrim još pre mnogo decenija ogradio ekstremnu desnicu: „levo konzervativnim“ Pokretom Sare Vagenkneht (BSW), koji je s 5,3 odsto završio tik iznad cenzusa i s pet izborenih mesta ima taman ono što je AfD-u potrebno.
Zvanična pozicija s AfD-om po mnogo čemu komplementarnog BSW-a – takođe antiimigrantski, nacionalistički i proruski orijentisanog, (retro)levičarskog praktično samo na socio-ekonomskom planu – bila je da u sklapanju nove pokrajinske vlade ne želi da pomaže ni dosad vladajućoj Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU), ni Alternativi. Ali Vagenkneht zapravo isključuje samo ulazak u koaliciju s AfD-om, ne i neki drugi vid pomoći ovoj partiji da sastavi kabinet.
S druge strane, Ulrih Zigmund, harizmatični, naizgled večito vedri pokrajinski lider AfD, dosad je odbacivao mogućnost formiranja manjinske vlade, insistirajući kako bi radije išao na ponavljanje izbora, uveren da bi na njima stranka osvojila još veći procenat glasova i dobacila do natpolovične većine, mada su u berlinskoj centrali stranke po tom pitanju ipak fleksibilniji. Samouverenost nekadašnjeg prodavca osveživača vazduha u skladu je sa sloganom pod kojim je partija u Saksoniji-Anhaltu vodila predizbornu kampanju: Alles ist möglich – „Sve je moguće“. (Svakako mu nije odmoglo to što ga je uoči izbora ugledni Špigel, trčeći pred rudu, proglasio za „najopasnijeg čoveka u Nemačkoj“: do kraja kampanje staviće autogram na stotine i stotine primeraka visokotiražnog nedeljnika, faktički ga koristeći kao promotivni materijal.)
O teoretskoj mogućnosti da se udruži četvorka plasirana između Alternative i BSW-a – CDU sa 17,2 odsto; Socijaldemokratska partija (SPD) 9,3; Zeleni 8,9; Levica 8,6 procenata – neozbiljno je razmišljati. Ne samo zbog toga što bi prvo trebalo kreirati neku paralelnu realnost u kojoj bi CDU bio spreman da sarađuje s Levicom, i što bi čak i u takvoj realnosti nepremostive razlike među njima onemogućile bilo kakav dogovor. I kad se stvari sagledaju kroz puke brojke, priča opet ne drži vodu: ove četiri partije u zbiru su obezbedile isti broj mesta koliko i AfD sam, pa bi dakle i njima nedostajala tri glasa za većinu i trebala pomoć BSW-a, koju ne bi ni dobili. A zavisiti od volje Sare Vagenkneht i drugova ionako nije održivo ni kao taktika, još manje kao strategija.
Ipak, nešto drugo je tu bitnije. Kakve bi koristi bilo od ignorisanja činjenice da je AfD, makar i na srazmerno malom poprištu kakvo je Saksonija-Anhalt, upravo razbucao kompletnu političku scenu zemlje? Čini se stoga kako ovog puta jednostavno nema druge nego prihvatiti realnost da je jedini zamislivi epilog izbora u ovoj pokrajini da Alternativa u njoj preuzme vlast. Uostalom, kad je već dotle došlo, bolje tamo nego negde drugde. Politike koje Alternativa zagovara gotovo bez izuzetka su užasne; bilo je o tome dosta reči i na ovim stranicama. Ali ima li delotvornijeg načina da se Nemci koji za nju glasaju – u Saksoniji-Anhaltu je od preko 1,3 miliona izašlih na izbore takvih bilo 576.000 – u to uvere nego da joj se dopusti da se pokaže na delu? (Ima sigurno i dosta onih koji za Alternativu glasaju baš zato što dobro razumeju kakve su joj namere. No njih, osim što nije moguće, nije ni nužno razuveravati.) Sad kad je partija ovoliko narasla, reklo bi se kako je poprilično kasno za njenu zabranu, iako i dalje ima onih koji zagovaraju tu opciju, ne objašnjavajući šta bi se time postiglo osim da se dramatično podignu tenzije u zemlji.
Ovako kako je barem je sve još u uobičajenim demokratskim okvirima – mada će ekstremizam Alternative mnoge od tih postulata neminovno staviti na probu. Neki od tih postulata zapravo već jesu dovedeni u pitanje: zna se da u pokrajinskom ogranku stranke ima nekoliko bivših pripadnika zabranjenih neonacističkih grupa. Kako je tako nešto postalo prihvatljivo u današnjoj Nemačkoj?
„Kad skoro 60 odsto birača (…) da glas političkim strankama koje temeljno dovode u pitanje demokratske institucije naše zemlje (…) onda je to izborni rezultat posle koga ne možemo da se pravimo kao da se ništa nije dogodilo“, izjaviće dan nakon glasanja skrušeni Merc, u grupu antisistemskih partija očito ubrajajući i Levicu, pošto se samo njenim pridodavanjem stiže do okvirnog zbira koji je pomenuo. Ali najnepopularniji kancelar u novijoj istoriji Nemačke – na gorem glasu čak i od beznadežnog prethodnika, socijaldemokrate Olafa Šolca – kome gotovo svi predviđaju da neće potrajati još dugo, vremena nema ni da oliže rane, kamoli da nešto na kratak rok promeni. Mercova CDU i SPD, mlađi partner u saveznoj vladi, vrlo brzo će se suočiti s novim lošim vestima nakon što 20. septembra budu održani izbori u još jednoj istočnonemačkoj pokrajini, Meklenburgu-Severnoj Pomeraniji, te Berlinu, jednom od tri grada sa statusom federalne jedinice. Procenjuje se da ni na jednom od ta dva glasanja stranka AfD neće proći toliko dobro kao u Saksoniji-Anhaltu, ali da će svejedno sigurno završiti kao prva na severoistoku zemlje, a verovatno druga ili treća u prestonici, gde će voditi tesnu trku sa CDU i Levicom.
Merc je svojevremeno obećavao da će prepoloviti podršku koju je u to vreme uživao AfD. Umesto toga, dešava se obrnuto: u odnosu na prošle izbore u Saksoniji-Anhaltu prepolovljen je skor CDU, dok Alternativa – uprkos konstantnoj radikalizaciji, po čemu se upadljivo razlikuje od drugih evropskih stranaka krajnje desnice koje je vlast, ili čak samo blizina vlasti, manje ili više pripitomila – nastavlja da raste. I neće stati, uverava kopredsednica stranke Alis Vajdel, dok i na saveznom nivou ne dostigne podršku od preko 40 odsto glasova. Sada je, prema većini anketa, na oko 28.
Kako onda stati na put stranci koja je zavrtela pamet tolikom broju Nemaca, uprkos otvoreno diskriminatorskim politikama koje zagovara, i koje će koliko sutra u Saksoniji-Anhaltu biti u prilici da sprovodi? Očigledno je da tradicionalne nemačke partije i dalje nemaju ni individualni ni kolektivni odgovor na ovo krucijalno pitanje; sve dok to bude slučaj, rast Alternative će se nastaviti. Dok se on ne nađe, možda je zaista jedini način da do otrežnjenja dođe, dok za to još ima vremena, da se vidi kako u praksi izgleda kad se AfD-u prepusti kontrola nad policijom (uključujući i pokrajinski ogranak bezbednosne službe, iste one koja je stranku okvalifikovala kao ekstremističku), obrazovnom i kulturnom politikom – što sve spada u nadležnosti pokrajina.
Lepo kaže poljski premijer Donald Tusk, čije su reči podjednako istinite o kojoj god evropskoj zemlji da je reč: „U Poljskoj trijumfu AfD-a mogu da se raduju samo idioti i izdajice“
Pa da se onda na konkretnim primerima ustanovi čemu vodi posezanje AfD-a za retorikom i simbolikom nacističke ere – koju bi inače da potisne u zaborav (promene u školskom kurikulumu najavljuju se i sloganom „Više Bizmarka, manje Hitlera“), a Nemce učini „ponovo ponosnim na svoju zemlju“. Kako bi u praksi izgledala primena na belodanom rasizmu utemeljenog koncepta „reemigracije“ (prisilne deportacije nepoželjnih stranaca – ne samo onih bez regulisanog statusa ili s kriminalnim dosijeom), čija bi primena ulice Magdeburga, Halea i drugde u pokrajini potencijalno mogla da učini nalik onima u Trampovoj Americi, kojima divljaju agenti ICE. (Broj stranih državljana koji žive u Saksoniji-Anhaltu procenjuje se na 170.000: Ausländer, dakle, nije ni svaki deseti žitelj ove pokrajine.) Kako to izgleda kad se deci imigrantskog porekla onemogući da i nadalje budu u istom odeljenju – a onda valjda ni da se druže – s vršnjacima neupitno nemačkog porekla. Zbog čega je animozitet Alternative prema savremenoj umetnosti svetonazorno toliko srodan onom nacističkom. I dalje redom.
Nekome nezainteresovanom za zalaženje u specifičnosti nemačke politike bi i ovlašno bacanje pogleda na to ko je sve po svetu pozdravio pobedu Alternative, od Viktora Orbana i Matea Salvinija do Ilona Maska i Kirila Dmitrijeva, moglo da bude dovoljno da razume kakvim su mračnjacima birači u Saksoniji-Anhaltu poklonili poverenje. Ali oni koji ne zaboravljaju – a takvi su, valja se nadati, ipak i dalje u većini i u Nemačkoj i van nje – da svako magistralno zastranjenje ove zemlje u haos ili nešto još gore gura i čitav evropski kontinent, novi uzlet AfD-a neće shvatiti ni olako, a naročito ne pogrešno.
Kao što lepo kaže poljski premijer Donald Tusk, čije su reči podjednako istinite o kojoj god evropskoj zemlji da je reč: „U Poljskoj trijumfu AfD-a mogu da se raduju samo idioti i izdajice“. Amen.
