Nadzor, kontrola i manipulacija, to su noseći stubovi aktuelne vlasti. Otuda vest da je četrnaest studenata, aktivista i opozicionih političara od početka godine bilo špijunirano nedozvoljenim softverom preko mobilnih telefona predstavlja samo kontinuitet uobičajenih aktivnosti režima Aleksandra Vučića. I pokazatelj da smo kao društvo ušli u opasnu zonu „susedstva dobra i zla“. Jer, kad čudovišta postanu naša svakodnevica prestajemo da ih primećujemo, postaju naš standard. Zato je ova vest zaprepastila civilizovani svet, a za nas je bila samo još jedna od mnogih, sličnih, svakodnevnih. Primili smo je kao uobičajenu dozu prljavštine režima kojom nas zasipa godinama. I to postaje, u stvari, najveći problem. To što smo došli do tačke da ne reagujemo normalno i adekvatno na nenormalnost u koju sad već ubrzano propadamo. A masovni nadzor nad studentima i političkim akterima trebalo bi da bude ozbiljan alarm koji bi celo društvo podigao na noge.
Umesto toga, predsednik države se izjavama prisluškivanih podsmeva, naziva ih glupim i besmislenim uz opasku kako su samo njega prisluškivali ali da on zbog toga nije pravio scene niti progonio ljude u BIA, već je sve „muški istrpeo i prećutao“. Na stranu što je ova izjava zastrašujuća i optužujuća za elementarno pravnu državu, ona je i netačna. Predsednik države nije prisluškivan, nego je snimljen u razgovorima sa kriminalcima koji su bili pod merama. I to je prošlo kao da je ćaskao s akademicima. Nikada građanima nije objasnio kako je moguće da šef države razgovara sa takvim profilom ličnosti. U sistemu koji je stvorio, to nije ni morao. Jer mnogi od ljudi s onu stranu zakona postali su spoljni zid, čuvari vlasti koji su zamenili svoje prljave biografije za tu „svetu“ dužnost.
Prikupljanje podataka o komunikacijama, finansijama, kretanju i stavovima pojedinaca, koji mogu biti zloupotrebljeni, glavna su aktivnost aktuelnog režima. Nadziranje je osnovni alat kontrole ove vlasti uoči predstojećih izbora
Inače, prikupljanje podataka koji mogu biti zloupotrebljeni, o komunikacijama, finansijama, kretanju i stavovima pojedinaca, glavna su aktivnost aktuelne vlasti. Tako je Vučićev režim poslednjih godina pretvorio Srbiju u praktični primer Fukoovog koncepta panoptikona iz knjige Nadzirati i kažnjavati. Mehanizam je isti i kad stražar sedi na kuli i posmatra zatvorenike i kad službe još nekome instaliraju špijunski softver ili ga na drugi način nadziru. I jedni i drugi stvaraju atmosferu psihološkog kaveza i uverenja da su svi pod prismotrom.
Baš to ovoj vlasti treba, jer svest o nadziranju disciplinuje, stvara atmosferu ustručavanja od aktivizma, da ljudi postaju sami svoji stražari u strahu od kažnjavanja. Sećate li se kakav je učinak imala kreirana afera tobožnjeg državnog udara za koji su lažno optužili Milu Pajić i mlade iz Novog Sada? Nadziranje je glavni alat kontrole ove vlasti uoči predstojećih izbora. I jedan od elemenata ove intenzivne gotovo tromesečne neobjavljene kampanje kojom je Vučić zaobišao izborne zakone tako da ne mora da se obazire na netransparentne troškove kampanje, razdvajanje javnih i privatnih funkcija, funkcionersku kampanju i obavezu jednake zastupljenosti političkih aktera u medijima. Još je, dok nisu raspisani izbori, popisao lične karte budućih glasača iz regiona, da ne moraju da dolaze, i u glas izbrojao svoju podršku.
Naravno da sada ulogu preuzima ujedinjeni medijski panoptikum koji će, kad se raspišu izbori, da funkcioniše kao stub srama. Tajna država koja uhodi građane postaje dostavna služba.
A sve što se u međuvremenu nadziranjem prikupilo i što može da se zloupotrebi o političkim akterima direktno se šalje u studio. Već sad je jasno da nema granice koju vlast neće preći i da će se na izborima sučeliti želja za promenama i nezapamćeni inženjering.
