Igrao je u šezdesetak filmskih i televizijskih ostvarenja. Ostvario je desetine upečatljivih pozorišnih uloga, sa brojnim nagradama, među kojima je i Sterijina. U njegovoj pozorišnoj karijeri reditelj Jagoš Marković je bilo jedan od najznačajnijih ljudi. Od njega je najviše naučio, on je uticao na formiranje njegovog profesionalnog ukusa, sa njim je radio dvadesetak predstava, od kojih danas igra tri. Najdugovečnija je Hasanaginica, na sceni Narodnog pozorišta traje četvrt veka.
Odavno je poznat po nadimku Kubura. Otac je dvojice sinova, Alekse i Vanje, i deda jedne, uskoro dvogodišnje, Anastasie. Bio je jedan od najvidljivijih i veoma glasnih glumaca koji su došli na Niški filmski festival iako nije imao ulogu, sa idejom da Festival mora da se održi:
„Bila je alternativa da se Festival ne održi, kao što nije održan ni prošle godine. Još gore od toga je bilo da ne uspemo da održimo naš Festival. Kao što ste videli, uspeli smo. Uspeli smo da održimo tradiciju dugu 60 godina i da pokažemo poštovanje prema svim našim prethodnicima. A ta tradicija podrazumeva i druženje sa niškom publikom za koju je naš Festival svetkovina kojoj se nadaju i koju očekuju cele godine. Za nas, glumce, to je praznik, jer je to jedini festival koji je posvećen isključivo nama.
Uz sve neuslove koji su nas pratili, održan je Festival sa atmosferom koju je trebalo doživeti. Svih šest dana su sve projekcije bile rasprodate, a publika je do poslednjeg mesta ispunila prostor koji nam je bio na raspolaganju. I unosile su se stolice gde je moglo da se stave. Uz sve klipove koji se guraju u točak našoj filmskoj industriji, imali smo neke zanimljive i vredne filmove, a nagrade su krajnje zasluženo podeljene. Ipak, glavna pobeda je što se Niški filmski festival održao, što se održao u tom obimu i tako dobro organizovan. A za to pre svega treba da skinemo kapu predsedniku Udruženja filmskih glumaca Srbije Petru Benčini i timu sa kojim je sve to besprekorno uradio. I nadam se da će se već sledeće godine ovaj naš Festival vratiti u svoj prethodni, višedecenijski oblik.“
Vaš Festival je počeo dok je još trajao novoizmišljeni festival u Nišu nejasnog profila, na kraju Niškog filmskog festivala je počeo NAFFIT, zvaničan državni filmski festival pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije… Da li i u tome vidite drastičnu podelu u svetu filmske industrije Srbije?
Mislim da su sve podele u našem društvu krajnje veštačke i svima je jasno zašto su one napravljene. „Ovo“ što misli da vlada ovom državom, može da vlada samo tako, proizvodeći nove podele. To se radi svesno i namerno. To što je ove godine napravljeno na Tvrđavi u Nišu, predstavlja direktan utuk na naše Udruženje s namerom da se ono destabilizuje. Srećom, nije im uspelo. Važno je samo pogledati koliko je ljudi bilo na kom festivalu i koji su ljudi bili na kom festivalu. Ovaj festival na Tvrđavi kao da se nije ni dogodio, sem ako ne pratimo režimske medije, iako je u njega bačena ogromna količina novca. Naš Festival je održan uz sve pokušaje ozbiljnih diverzija, što nas je još više ujedinilo i osnažilo. Što bi rekao Novak Đoković, samo su u nama probudili inat.
Te podele podrazumevaju i da su vaši klasići sa FDU takođe bili podeljeni na dva festivala u Nišu?
Svako radi po svojoj savesti i po svom viđenju sveta, odnosno posla kojim se bavimo. Svaka umetnost, pa i ova izvođačka kojom se ja bavim, ima svoje duboko ukorenjene kriterijume ispod kojih niko ne bi smeo da ide. Nas je na Niški filmski festival zvala naša umetnost. Ne znam ko je i u koje ime zvao na Tvrđavu, videli smo samo ko je pristao na te pozive. I to je bio njihov izbor. Bojim se da će taj pristanak da idu na Tvrđavu i da učestvuju u toj veštačkoj podeli, u nekoj budućnosti progoniti njihovu savest. Moja savest je mirna, kao i savest kolega koji su šest dana radili da naš Festival uspe, na radost publike i svih nas.
Koliko kao glumac osećate posledice tih podela kojima kumuje vlast u Srbiji?
Osećam u svakom pogledu. Odavno nigde ništa ne snimam, a našu samostalnu produkciju, predstavu Kerovi, odavno ne možemo da igramo nigde u Srbiji, što tumačim kao posledicu autocenzure svih činovnika u kulturi, bez da im je neko naredio da to ne može da se prikaže. Jedino sam mogao da snimam u Senkama nad Balkanom, jer ta produkcija ne podleže aršinima koje kroji vlast u Srbiji. Pretpostavljam da će to da traje još neko vreme, pa radim nešto za šta ranije nisam imao vremena.
Mislite na monodramu Karađorđe, poslednja ispoved u Teatru na Brdu, čija je premijera najavljena za 3. oktobar i koju radite na osnovu teksta Milovana Vitezovića. Šta će vama Karađorđe danas?
Preko Vitezovićevog sina sam tražio da vidim šta je ostalo od tekstova tog izuzetno plodnog pisca kojeg sam i poznavao. Jedan koji sam pronašao zove se Karađorđe, poslednja ispoved. To je bila prva ruka, pa sam se pet-šest meseci bavio dramatizacijom. Rečenice su arhaične, snažne, dramski tok je veoma zanimljiv, a ja se trudim da taj sat i po na sceni ispričam zanimljivu priču. I sve ostalo sam sam uradio: režiju, scenu, izbor muzike, video-materijal, kostim. Na vaše pitanje zašto Karađorđe, da vas podsetim. Sledeće godine je 210 godina od ubistva Karađorđa, a ovog trenutka je pravo vreme da se podsetimo na njega i njegovo delo. On je bio glavni glumac u Prvom srpskom ustanku, a to vreme je bilo dosta slično današnjem vremenu.
Po čemu?
Koliko to pozorište može, treba podsetiti sve nas na to ko smo, odakle smo, ko su bili preci i koje su žrtve podnete da imamo Srbiju u kojoj danas živimo. I koliko lako dopuštamo da ona nestaje, da se briše. Što spolja, što iznutra. Više puta sam rekao da ne učestvujem ni u kakvoj političkoj borbi, već da je na delu biološka borba, da je pitanje hoće li Srbija i narod u njoj biološki postojati kroz pedeset godina? Sada je vreme da o tome odlučujemo, i ako sada ništa ne radimo, za petnaest godina biće kasno.
Problem sa granicama?
Ne radi se to zbog granica. Današnji svet nema nijednu političku, već ima samo korporativnu ideologiju. Država se više ne mora preotimati i rasparčavati na karti. Može da ostane sve formalno kako jeste, a da u stvari vlasnici države budu korporacije. I one, polako, kidaju komad po komad naše zemlje. Mi već imamo delove centralne Srbije koje naša država ne kontroliše. I logično sledi pitanje da li će nas malo što preostanemo biti na svojoj zemlji, ili ćemo biti robovi korporacija? Da li ćemo živeti u apsolutno zatrovanoj zemlji, jer vlast vodi državu u potpunu ekološku kataklizmu.
Da bi rasturio jedan narod, prvo moraš da uništiš obrazovanje i kulturu. U našem slučaju i vojsku i Crkvu. Ovakvu vrstu diktatorske vlasti ne zanima budućnost, već samo ovaj trenutak i koliko će ga iskoristiti da stave što više u svoj džep
Deo smo novih oblika kolonije?
Imate kolonije i kolonije. I Slovenija je svojevrsna kolonija, ali udobna za život. Mi se pretvaramo u koloniju afričkog tipa koja ima jednog Idi Amina i rasprodaje sve kao svoju prćiju, i zbog te rasprodaje ima mogućnost da u toj zemlji radi šta god hoće, da ga zakon i Ustav ni na šta ne obavezuju.
U tom ponašanju prvi stradaju kultura i obrazovanje?
Da bi rasturio jedan narod, ti prvo moraš da uništiš obrazovanje i kulturu. U našem slučaju uz to idu još vojska i Crkva. Ovakvu vrstu diktatorske vlasti ne zanima budućnost, već samo ovaj trenutak i koliko će ga iskoristiti da stave što više u svoj džep. I njoj ne treba niko ko ima sposobnost da kritički razmišlja, ko ima informacije i ume da dođe do njih, da ih procesuira i donese svoj zaključak. Njima treba samo neko ko će da sluša šta mu se kaže. I da veruje. Makar mu se danas reklo belo a sutra crno, on mora da veruje da je belo danas, sutra crno. To obrazovanje i kultura u svojoj suštini onemogućavaju. Naravno da mi nismo zemlja koja se široko bazira na populaciji kojoj je kultura suštinski potrebna. Ali ta populacija koja upražnjava kulturu i obrazovanje, zapravo je ono što vodi ovaj nacion i podiže mu nivo svesti, sazreva ga kao narod. Nas danas vraćaju u pelene, vraćaju nas u pleme i ti protiv plemenskog vođe ne smeš da se oglasiš, jer to nije dobro. Sada već vidimo da nije ni dozvoljeno. Zato je logično da se ovako drastično napadaju kultura i obrazovanje.
A da li je logično, budući pominjete Crkvu, da je u državi koja je republika, Srpska pravoslavna crkva sve prisutnija tamo gde po Ustavu nema šta da traži? Posebno kad je reč o kulturi, što je više nego očigledno u ponašanju ministra kulture Nikole Selakovića.
U ovom trenutku mi se čini da se crkvena hijerarhija potpuno asimilirala s vlašću, funkcioniše na isti način, i nažalost, čini se da ima slične ciljeve. Koji nisu duhovni. Mislim da je ova crkvena hijerarhija izgubila ono što je večnost vere i Crkve, već se bavi samo današnjim trenutkom, i šta taj trenutak može i kome da donese. Na moju veliku žalost, crkveni aparat počinje sve više da liči na firmu, na korumpiranu korporaciju, koja je najviše nalik Katoličkoj crkvi. To danas samo udaljuje vernike od Crkve.
Njima ne treba niko ko ima sposobnost da kritički razmišlja, ko ima informacije i ume da dođe do njih, da ih procesuira i donese svoj zaključak. Njima treba samo neko ko će da sluša šta mu se kaže. I da veruje
U vreme kada je na čelu vašeg pozorišta bio Svetislav Bule Goncić, postali ste prvak Drame. Kao glumac koji nije ni na koji način stranački obojen, niste imali problema sa upravnikom koga je postavila SNS vlast. Dolaskom novog rukovodstva na čelo Narodnog pozorišta, postali ste jedan od najglasnijih članova Drame koji se protive njihovim lošim potezima. I najveći deo Drame više od godinu dana ima problem sa celokupnom SNS vladajućom garniturom u NP?
U svakoj vojsci, vojnik izvršava naređenja koja su mu zakonom propisana. Uz to, rukovodi se i onim što mu moral nalaže, a to se ne poklapa uvek za zahtevom pretpostavljenih. Ima ljudi, koji bez obzira na to što su vojnici svoje partije, u nekom trenutku kažu „ne“. Kad je reč o vremenu koje je na čelu NP proveo Bule Goncić, mi iz Drame nismo imali nijednu iole ozbiljnu primedbu. Stvoren je jako dobar repertoar, primljeni su jako kvalitetni mladi ljudi i dogovoreni veoma dobri projekti. U svemu tome veliki doprinos i zasluge pripadaju i tadašnjem Upravnom odboru sa dr Filipom Bojićem na čelu. Trenutno uprava, što se Drame tiče, živi samo na projektima koji su dogovoreni u vreme upravnikovanja Buleta Goncića.
Pojavila se vest da su naprasno u Dramu primljene koleginice, od kojih je jedna odigrala jednu ulogu u predstavi koja se odavno ne igra, a druga nikada nije stala na scenu Narodnog pozorišta. Obe, inače, nisu odigrale bilo koju ulogu koja bi ih preporučila da se nađu u ansamblu Drame NP. Pritom imamo predivne koleginice, Ivu Milanović i Vanju Milačić, koje su godinama na paušalu, nose repertoar, donose nagrade Narodnom pozorištu s izuzetnim ulogama, ali za njih nema mesta. Kao ni za još troje dugogodišnjih paušalaca. Ovaj potez današnje uprave s prijemom dve anonimne koleginice, jasno govori o urušavanju Drame, jer su njeni članovi bili izuzetno glasni u borbi protiv ove nove uprave i načina na koji oni vode kuću. Prošla je cela sezona, nova uprava i dalje nema nikakav ozbiljan predlog repertoara nacionalnog teatra. Ostaje samo da se svi pitamo čemu služi takva uprava?
Ali znate čemu služi vreme koje provodite na imanju, gde pečete rakiju.
Rakiju su pekli moji dedovi, ali ne i otac. To je moja terapija. Bavim se poslom koji je prilično stresan i prilično efemeran, pozorište nema konkretan materijalni rezultat. Moj proizvod su oni minuti koje doživimo publika i ja dok igram na sceni, i on, sem u utisku i sećanju, više ne postoji. I zato me privlači da se bavim stvarima koje se iskazuju kroz konkretan rezultat. Ta flaša rakije koju napravim, pa je sa prijateljima i svojim kumom otvorim, sadrži važnu poruku. Ja znam šta se događalo od trenutka kada je šljiva zasađena, rezana, brana, pripremana… Već godinama se u našim porodicama jedu samo oni suhomesnati proizvodi koje kum i ja napravimo. To je zadovoljstvo, i to zdravo.
Posvetili ste se i nekim drugim, novim poslovima?
Spreman sam da zahvalim ovoj vlasti što mi je, ne dajući da se bavim svojim poslom u punom kapacitetu, omogućila da u slobodno vremenu razvijam neke svoje nove talente. I da dođem do segmenta autorstva do kojeg ne bih stigao da sam nastavio tempom kojim sam radio do pre neku godinu. Imam ideju za jednu TV emisiju zabavnog karaktera i pišem pilot-epizodu, vratio sam se jednom davno započetom filmskom scenariju koji mi se čini veoma zanimljivim… Verujem da ću se još nečega setiti.
