Niš je ovih dana dobio dva filmska festivala. Ne zato što je jedan grad odjednom postao toliko veliki da su mu potrebna oba, već zato što više nije bilo moguće dogovoriti se oko jednog. I to čuvenog, jedinstvenog u svetu koji je posvećen njegovom veličanstvu glumcu.
Dok je Međunarodni filmski festival u organizaciji Grada Niša i Kulturnog centra održan od 25. do 30. avgusta, Niški filmski festival pod sloganom Više od igre, koji je organizovalo Udruženje filmskih glumaca Srbije (UFGS), počeo je 29. avgusta i traje do 3. septembra. Tako su se u dva dana oba događaja preklopila. Na papiru su to dva različita festivala, a u stvarnosti priča je mnogo komplikovanija. Jer nekadašnji Filmski susreti su za generacije glumaca i publike bili ritual, mesto okupljanja i deo identiteta Niša. Zato je prošlogodišnji izostanak 60. izdanja ostavio prazninu koju je ove godine trebalo popuniti. Umesto toga, dogodila se podela.
„To su naša srpska posla i nema nam spasa. To je bila svetkovina za koji smo mi Nišlije živeli, jer smo tada bili važni na mapi Jugoslavije. Svi su pisali i govorili kakvi smo domaćini, a mi smo se radovali što su glumci dolazili u naš grad, što su nam dodirljivi kao ljudi. Ovo sada što se događa je nepodnošljivo. Stidim se prvenstveno svog grada koji je organizovao rijaliti šou. Lepo je što su glumci uradili dostojanstven festival, ali mene nijedan od ta dva festivala ne zanima“, rekao nam je stariji Nišlija, koji, kao i svi koje smo anketirali, nije želeo da se predstavi. „Koga je briga kako se zovem i ko sam, osim onih na vlasti. Neću da mi potomci ispaštaju“, dodao je.
Na Tvrđavi je, u prostoru u kojem su decenijama održavani Filmski susreti, prvi festival otvorio Žan-Klod van Dam, holivudska zvezda čije je pojavljivanje trebalo da da posebnu težinu novoj međunarodnoj manifestaciji. On svakako nije došao u Niš po prijateljskoj osnovi, nego za vrtoglavi honorar. „Ne zna se ko je to platio. Ali zna se da su na otvaranje festivala išli kao na mitinge Srpske napredne stranke ne samo članovi, nego ucenjeni mučenici iz javnog sektora i ko zna ko još. Nisu to sve Nišlije“, pravda nam se starija gospođa.
Svega nekoliko dana kasnije, na drugoj strani Nišave, odvijala se drugačija slika. Na Keju je otvoren Niški filmski festival, koji su organizovali glumci, nakon što dogovor s Gradom o zajedničkom održavanju Filmskih susreta nije postignut. Te večeri, nebo se otvorilo baš pred početak programa, festival je počeo pod kišom. I niko nije otišao, ostala je istorijska slika šarenih kišobrana na tribinama, atmosfera koja se ne može napraviti ucenama.
Od Paje se moglo naučiti sve. Bio je dostojanstven čovek, uzvišen, autentičan, svestan sebe i jezika kome pripada. To se uči, a on je bio izvanredan učitelj
Tanja Bošković
„Mislim da je i nama i publici ovo poseban trenutak jer smo uz velike napore i s velikim problemima kao esnaf uspeli da uradimo ovaj festival u duhu u kojem je stvoren i koji traje šest decenija. Pokazali smo da je filmska umetnost koju stvaramo i za koju se borimo jača od bilo kakvih trenutnih i poprilično nekulturnih napada. A najveća nagrada je što se održava u ovakvoj atmosferi, punoj ljubavi i emocija“, rekao je za Radar glumac Aleksandar Srećković Kubura, prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu.
Ta emotivnost posebno je došla do izražaja kada je na festivalu uručena Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dramskoj umetnici Tanji Bošković. Filmska diva koja je svoju karijeru gradila uz neke od najvećih imena jugoslovenskog i srpskog filma, ganuta priznanjem svojih kolega, radosna što je pred ljudima kojima je darovala svoj talenat, govorila je o onima sa kojima je delila kadar kao o svojim pravim odličjima.
„Najveće nagrade sam dobila to što sam igrala s Pavlom Vuisićem, to je nemerljivo. Kao i sa Gagom, Milenom, Borom, Batom, Bekimom… To su moji ordeni. To je najviše što može da se dobije u ovom poslu, a to je da dobijete prijatelje koji, kada odu sa ovoga sveta, ostaju u vašoj duši. A od Paje se moglo naučiti sve. Bio je dostojanstven čovek, uzvišen, autentičan, svestan sebe i jezika kome pripada. To se uči, a on je bio izvanredan učitelj. Vama hvala, niste se promenili i dalje možete da pod kišobranima gledate film. Alal vera! Od ministarstava i svih onih ljudi koji bi trebalo da brinu o kulturi ovog naroda nikada nismo ništa ni očekivali. Nadam se da ćemo se i dalje boriti sami. Kad nas pogledam, i nismo baš sami.“
Pod kišobranima je, zapravo, i proteklo otvaranje festivala. Tanja Bošković, kako kaže, odavno je u penziji i živi neki sasvim drugi život.
„Posebno pamtim vreme kada je dolazak glumaca u Niš bio događaj kojem se radovala čitava jedna generacija. Meni je bilo žao što nisu Filmski susreti jer pamtim ona vremena koja smo proživeli u našoj mladosti. Dolazak u Niš je bio i čast i veliko zadovoljstvo, kada se razgovaralo o filmu, i o onome šta se uradilo i šta će se eventualno snimati. Bila je to tada ona velika zemlja, svi smo tu bili zajedno, glumci su uvek bili porodica. Spadam u onu generaciju kada smo zajedno išli kod ’Amerikanca’, kada je Niš postajao oaza za glumce“, priča za Radar.
I danas čuva ključ grada Niša koji je dobila kada je bila predsednica žirija. Vreme se, napominje, promenilo, ali bi volela da današnji mladi glumci osete makar deo tog duha: „Uvek je bio autentičan po svojim sokacima, kafanama, gostoprimstvu, po bliskosti“, rekla nam je sa setom Tanja Bošković, koja je i te večeri blistala, dok su joj se obožavaoci odužili dugotrajnim aplauzom i naklonom, što ju je dovelo do suza.
A da nije bilo lako organizovati ovaj festival, prikazale su članice stručnog žirija kroz skeč koji je izazvao salve smeha. Glumice Katarina Žutić, Paulina Manov i Ivana Vuković dobile su repliku ključa grada Niša, ali su imale dilemu šta sa njim mogu da otključaju. Tvrđavu, sigurno ne. Nije ni od ormarića za struju, jer struju nemaju – imaju agregat. A nemaju ni svoje kamere, jer su im, kako su rekle, ukradene… „Ali imamo filmove. Imamo i glumce! Imamo i publiku!“, razigrano su nasmejale publiku i s njom odabrale uzvik ovogodišnjeg festivala: „Na vodi i slobodi!“ i time svečano otvorile Niški filmski festival.
Upravo u toj sceni je bilo više od simbolike. Festival je bio kraj Nišave, publika pod kišobranima, glumci ponovo u gradu, a manifestacija koja je nastala iz spora oko toga da li će je uopšte biti pokušavala je da pokaže da joj pripada nešto mnogo važnije od formalnog prava na ime – sećanje publike. Slobodnog mesta nije bilo ni za lek. Svi su pomno gledali filmove Oče naš i Kuća do kasno u noć.
„Dugo godina živim u Berlinu, deo sam internacionalnih filmskih festivala, ali takvu publiku nikada nisam videla, niti doživela ovakvo iskustvo. Tako nešto ne postoji u svetu i Niš je postao moj omiljeni grad“, prokomentarisala je, između ostalog, rediteljka filma Kuća Tanja Brzaković na konferenciji za medije u Deli prostoru za kreativno delovanje, jednom od retkih koji su se osmelili da podrže festival glumaca.
„To i nije neki hrabar potez, po meni je to bilo pitanje vrednosti. Nama je to bilo logično jer je naš prostor otvoren za kreativce i za ovih deset godina kroz njega je prošlo na desetine hiljada ljudi. Mi smo pre svega lokalpatriote i bila nam je želja da ugostimo glumce, da se osećaju kao kod svoje kuće. Ovo je slobodan prostor u gradu Nišu i svako kreativan ko dođe i ima šta da pokaže dobrodošao je kod nas. On se i zove Deli jer treba da podeli to dobro što imamo, delimo znanje, umetnost, inovacije… Naš poznati gradski arhitekta Ivan Redi kaže: ’Deli je prostor koji spaja.’ Tako smo i sada uradili“, rekao je Nenad Stojanović, projektni direktor Delija.
I Grand kafa je podržala festival, kao i druge filmske festivale, susrete sa glumcima uz kafu, a razgovore maestralno je vodio filmski kritičar Jugoslav Pantelić, dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke. Olakšavajuća okolnost bila je i to što je selekciju uradio reditelj i producent Stefan Ivančić, koji nas je na neki način „zavarao“ da smo moćna kinematografija.
Selekcija je izuzetno kvalitetna, ali to, kako upozorava Ivančić, ne znači da je domaća kinematografija bez problema. Proces stvaranja filma je dug, pa se posledice sadašnjeg neulaganja neće odmah videti.
„Glavna stvar je što je proces stvaranja filma veoma dugačak i posledice ovog što se ne ulaže u kinematografiju tek ćemo videti za jedno dve, tri godine, najranije. To su neki tragovi ulaganja u kulturu iz prethodnih godina, zato filmovi još postoje, ali i zato što je jača od bilo čega inicijativa umetnika, autora, glumaca, koji već rade na osmišljavanju alternativnih, kriznih produkcionih modela, koji mogu da budu rešenje da mi ipak ne nestanemo, iako to u nekom finansijskom smislu nije rešenje za umetnike, ali jeste u smislu stvaralaštva. Za ovaj festival bilo je specifično to što nije počinjao ponovo od nule, već iz nekog minusa, podzemlja, sa svim mogućim preprekama.“
Za ovaj festival bilo je specifično to što nije počinjao ponovo od nule, već iz nekog minusa, podzemlja, sa svim mogućim preprekama
Stefan Ivančić
Ivančić smatra da je njegovo održavanje bilo moguće zahvaljujući strasti i upornosti Udruženja filmskih glumaca Srbije, koje je odlučilo da sačuva svoj festival. „Kada sam se uključio u njihov projekat, delovalo mi je komplikovano i nemoguće, ali kada sam video kako je publika reagovala na sve što se događa, stvarno je neverovatno kako su to uradili i to na potpuno nezavisan način. Dosta radim po domaćim i međunarodnim festivalima, ali ovakvu ljubav i posvećenost niške publike stvarno nigde nisam video. To je nešto jedinstveno i treba da se očuva, a to je na kraju krajeva nešto zbog čega mi radimo ovaj posao.“
A onda priča o jednoj starijoj Nišlijki koja ga je posebno dirnula. Dok je direktno bio uključen u program jedne televizijske stanice, ona je šetala psa u parku, slušala razgovor, klimala glavom i aminovala. Sačekala ga je da završi i rekla mu: „Pre 50 godina sam bila na ovom festivalu i svake godine ga pratila. Bila sam sad na otvaranju i plakala sam od sreće što ste nam ga vratili.“
Ono što smo mi primetili kroz razgovor s brojnim Nišlijama jeste da ili podržavaju glumce, ili žele da ostanu neutralni odnosno da se ne petljaju jer im je muka od podela. A da li su bili na prvom Međunarodnom filmskom festivalu, šeretski odgovaraju – ko naredi i plati, mora se. „Ja sam morao da ih razvozim, jer radim za firmu koju drži Srđan Vučić, brat od strica predsednika“, rekao je jedan taksista.
Posetili smo hotel Ambasador, koji je uvek bio baza glumaca i obožavalaca tokom Filmskih susreta. Sada je bio poluprazan, u holu osim mišićavog obezbeđenja obrijanih glava u crnim majicama i mladih starleta, nikog od glumaca nije bilo. Ipak, i otvaranje i zatvaranje tog festivala bilo je popunjeno, nekim čudom je bio pun. A nagrade koje su dodeljene govore više od bilo kog komentara.
Srpski inat, na koji smo tako ponosni, doveo je do ove priče. Jedni imaju grad, institucije i međunarodni festival. Drugi imaju glumce, šest decenija tradicije i odanu publiku. I između njih –Niš.
I mi.
