Toliko nas je kopkalo kako će u različitim zemljama biti prevedena knjiga Šile Heti Alphabetical Diaries (Abecedni dnevnici), objavljena u izdavačkoj kući Fitzcarraldo Editions, da smo odlučili da pronađemo kanadsku književnicu i postavimo joj ovo pitanje, uz niz drugih.
Podsećamo da je autorka jedanaest dela decenijama beležila doživljaje i slike iz svakodnevice, a potom taj svojevrsni dnevnik od pola miliona reči prebacila u drugi program, u eksel, u tabelu, i klikom učinila da kompjuter rečenice poređa po abecednom redu. Skraćivala je rukopis, dok nije završila najnovije delo.
Moja prethodna knjiga, zbirka priča Srednje priče, koja je objavljena kada sam imala dvadeset četiri godine, bila je skroz drugačija. Priče su bile pomalo kao bajke ili basne, a ja sam bila mlada, slatka plavuša, i veliki deo štampe, osećala sam, dosta me je potcenjivao
Jasno, i u prvoj, „nesređenoj“ lavini reči, s obzirom na dijaristički pristup, sigurno su se ponavljala imena određenih ljudi. Takođe i mesta, navike, ljubavi – vratila im se ili ne – nedoumice (modernizam!), planovi… Redovno su se opisivali snovi i scene seksa, uz obilje bistrih misli o stvaranju i životu šire. Ispitivala se krhka linija što odvaja plodove mašte od nefikcijskog. Slovo F: „Fikcija i nefikcija zajedno, jer je imaginacija neverovatnija od svega u životu, a život neverovatniji od svega što možete da izmislite. Fikcija je mali, vrlo mali deo onoga što me preokupira.“
No, uprkos vraćanju stvari, u uspostavljenom ritmu – kraću verziju uređivala je celih deset godina – deluje nam da nas je njen dnevnik, kako to ova književna vrsta inače čini, naterao da se dublje zamislimo o brzom protoku vremena. Nema tu pravolinijske hronologije, začas se iz tridesetih skače u četrdesete, iz reda u red, ne bez menjanja određenih stavova, sazrevanja koje doprinosi duhovitosti ovog literarnog poduhvata.
Ne: „Ne zaboravi da pišeš, čak i kada nigde ne vodi. Ne zaboravi da pišeš, makar da nikad neće biti objavljeno (…) Ne dozvoli da ti život postane fikcija.“
Šila Heti živi u Torontu. Prevedena je na dvadeset četiri jezika.
Knjiga koja ima smisla samo na engleskom. Svaka rečenica ima samo jedno mesto gde može da postoji u knjizi. Čak i unutar poglavlja A, sve rečenice su po abecednom redu: drugo, treće, četvrto slovo je bitno. Nisam uopšte razmišljala o prevodu dok sam radila
Pitali smo Knausgora smatra li da oblik knjige dolazi odnekud, sugerišući da pisac baš ne zna odakle. „Forma mora da dođe, ne može da se uzme. Ukoliko se uzme, kao u krimiću, može da bude jako zabavna, ali ako nije verna životu na bilo koji način – mrtva je. U slučaju kada sama dođe, ona živi, ali jednom: ukoliko ste je vi ili neko drugi pokupili – uzeta je, nema je više“, zaključio je norveški književnik. Kako vidite taj proces?
Ovo je najbolje pitanje i gotovo je nemoguće odgovoriti na njega. Za početak, odgovor je drugačiji za svaku knjigu. Upravo sam završila novu pod nazivom Devojke iz Sent Alvina na moru i forma se razvijala veoma postepeno – uvek se dešava postepeno i dolazi kroz sámo pisanje. U toj knjizi postoje četiri lokacije, i kada sam pronašla te četiri lokacije – kako se svaka nadovezuje na sledeću – provela sam čitave sedmice samo šetajući okolo sa divnim osećajem oblika knjige u sebi: more, plaža, avion, Holivud. Bilo je kao vizualni oblik, kao linijski crtež, kretanje sa lokacije na lokaciju, i taj osećaj mi je pružao takvo zadovoljstvo! More je došlo iz sna. Onda, kada sam provela mesec dana u Italiji, oko godinu i po dana nakon početka pisanja, otkrila sam da će postojati i plaža. A onda, kada sam se vratila kući, otkrila sam avion. Zatim je moja prijateljica predložila da se završi u Holivudu, i videla sam da je u pravu, i odmah sam napisala. To je uvek takvo iznenađenje i magija, odgovori dolaze odasvud: iz snova, od prijatelja, od mesta gde se nalazite. Dakle, oblik nastaje iskrenim i otvorenim življenjem s njim – življenjem otvorenim prema njemu i otvorenim prema svetu. Naposletku, jednostavno pokušate da napravite oblik koji je divan i koji vam pruža divan osećaj kad ga posmatrate.
Na početku Abecednih dnevnika kažete da se najpre mora slediti radoznalost. Ključ?
Piščeva radoznalost i ono što je zabavno. Trebalo bi da bude zabavno sve vreme. Naravno, mnogo toga je zabavno: razmišljanje o nečemu do kraja, ozbiljno, jeste zabavno. Kad vam se apsolutno ne dopada ono što ste napravili i mislite da ste napravili nešto loše, zabavno je. Ako se ne zabavljate, mislim da radite nešto pogrešno: verovatno pokušavate da uradite nešto „kako treba”, a radi se o pukom domaćem zadatku. To je nečiji tuđi ideal, ili vaša ideja o tome šta je nečiji ideal. Ali ako je isključivo vaš ideal, onda je zabavno. Zabava je malo važnija od radoznalosti. Pisanje je igra. Sva umetnost je igra. A igra je zabavna. Zabavno je da shvatite nešto zaista ozbiljno i pokušate da napravite nešto sjajno.
Šta sa onima koji se budu usudili da prevedu Abecedne dnevnike? Ovo je vaše Fineganovo bdenje… Reči u različitim jezicima počinju različitim slovom. Da li će prevodilac morati da prevede rukopis, a zatim ga stavi u tabelu, kao vi? Ovo će vam poremetiti ritam. U svakoj zemlji, knjiga će biti drugačija.
Da, knjiga koja ima smisla samo na engleskom. Svaka rečenica ima samo jedno mesto gde može da postoji u knjizi. Čak i unutar poglavlja A, sve rečenice su po abecednom redu: drugo, treće, četvrto slovo je bitno. Nisam uopšte razmišljala o prevodu dok sam radila. Nije mi palo na pamet da bi neko želeo da je prevede. Pretpostavljam da je svaki prevodilac smislio sopstveno rešenje: neki, mislim, napišu uvod i kažu: „Na engleskom, ove rečenice su po abecednom redu”, a drugi prevode svaku rečenicu, a potom je stave u abecedni red na svom jeziku. Ne mislim da zapravo postoji rešenje. Mnogo sam razmišljala o tome koje rečenice treba da budu jedna pored druge u knjizi na engleskom jeziku, tačno onako kako se to radi u bilo kom romanu. Zato je čudno razmišljati o rečenicama koje su u drugom redosledu na drugom jeziku, isto kao što biste se osećali čudno da je kogod preveo vaš tradicionalniji roman i postavio rečenice u drugačiji redosled. Ali ne smeta mi ako ljudi žele to da urade. Nadam se da će iz toga proizaći nešto zanimljivo. Verujem da prevodioci taj problem rešavaju na zanimljiv način. Mogu da rade šta god žele.
Rekli bismo da su Abecedni dnevnici nefikcijska knjiga, ali kad vidimo kako opisujete Kler na stranicama 27 i 28, jasno je da se radi o pravoj lekciji izgradnje lika; lekciji o važnosti detalja. Izbegnimo reč eksperiment, preskočimo termin autofikcija. Ali opet, u budućnosti, Abecedni dnevnici mogli bi da seproučavaju i iz perspektive autofikcije, s najboljim primerima.
Lepo! Hvala. Ni ja nisam sigurna šta je. Moja tri izdavača na engleskom jeziku (u Americi, Velikoj Britaniji i Kanadi) objavila su je pod različitim kategorijama (jer na poleđini izdanja, malim slovima, morate napisati kojoj kategoriji pripada, kako bi knjižari znali gde da je stave na police). Jedna zemlja ju je nazvala memoarima, druga zemlja fikcijom, treća zemlja zbirkom eseja, mislim. U suštini, nefikcija. Doista ne pripada određenoj kategoriji. Ne smatram je eksperimentom. Tokom godina koje sam provela radeći na njoj, jesam eksperimentisala, ali gotov proizvod je rezultat eksperimenta, a ne eksperiment sam po sebi. Volim da o njoj razmišljam kao o romanu, i ponekad poželim da nikome nisam rekla da je potekla iz dnevnika, i da nisam čak ni istakla da je abecedna, i da sam joj dala naslov kao što je Decenija, i da sam je jednostavno nazvala romanom. Više ona govori o sopstvu i vremenu nego o eksperimentu, a sve odluke koje sam donela (kao što je naslov) više ističu proces nego rezultat. Možda u tome ima i nečeg dobrog. Ne znam.
U Srbiji je još pre dve decenije objavljen vaš roman Tiknor (izdavač: Adresa; prevod: Nataša Vavan Pralica). Kako se sećate rada na tom rukopisu? Govori o sudbini dvojice američkih istoričara, Viljama Preskota i Džordža Tiknora, o njihovom prijateljstvu, drugarstvu uopšte. U Abecednim dnevnicima pozivate na ponovno čitanje „kratkih knjiga“.
Bilo je to veoma sumorno iskustvo, nimalo zabavno, i nakon rada na njemu shvatila sam da moram da počnem da radim na drugačiji način. Definitivno sam tom knjigom pokušavala da dokažem nešto sebi (o sebi?) ili svetu (o sebi?): da sam spisateljica. Moja prethodna knjiga, zbirka priča Srednje priče, koja je objavljena kada sam imala dvadeset četiri godine, bila je skroz drugačija. Priče su bile pomalo kao bajke ili basne, a ja sam bila mlada, slatka plavuša, i veliki deo štampe, osećala sam, dosta me je potcenjivao, a želela sam da napišem knjigu koja bi svemu tome protivrečila – nešto potpuno suprotno kratkim pričama, možda sam želela da ljudi misle o meni kao o ozbiljnom muškarcu, a ne kao o devojčici. I tako sam napisala tu knjigu. Zaista mi se sviđa, ali je to neprijatno nositi sa sobom kao motivaciju, i postojala je vrsta prkosa u meni dok sam je pisala. Ovo me je izuzetno iscrpljivalo. Ali naravno, ona govori i o iscrpljenosti. A moj brak se raspadao. Bio loš period.
Magične moći u romanu Majčinstvo
U knjizi Majčinistvo, predstavljenoj u izdavačkoj kući Laguna, u prevodu Aleksandre Izgarjan, odluku iz središta romana: imati ili nemati dete, naratorka pokušava da donese koristeći dve forme. Osim „uobičajene“ proze, ispunjene beleškama o snovima vezanim za ovu temu, te pričama o majci i ocu, njihovom braku, svojim daljim precima, detinjstvu, susretima s kolegama na književnim festivalima, a najpre tananim promenama u odnosu sa partnerom – Šila Heti u igru uvodi ličnu verziju bacanja tri novčića. Tehniku korišćenu za konsultovanje Ji đinga, metode predviđenja budućnosti. „Bacam tri novčića na sto. Dve ili tri glave – znače da. Dva ili tri pisma – znače ne.“ Isprva jednostavna pitanja: „Da li je ova knjiga dobra ideja? Da“ – obično postaju složenija, naročito kada se zagrebe po smislu života, pa kratki odgovori, da i ne, proizvode komičan efekat. Glavna junakinja zatvara ceo krug oko životne prekretnice, uvodeći u storiju majka–dete i temu umetnosti. „Ja sam književnica. Promena kroz koju sam prošla, od deteta do pisca, daje mi moći – hoću da kažem da su mi magične moći pri ruci.“ Bez Ji đinga: Ovo je dobra rečenica? Da.
