Tokom januarskog istupa na Svetskom ekonomskom forumu, američki predsednik Donald Tramp je, govoreći o Grenlandu, umesto imena te poluautonomne danske teritorije koju bi da anektira u nekoliko navrata pominjao „Island“. Sad već bivša predstavnica za štampu Bele kuće, lažljiva Karolajn Levit, potom je po običaju krenula da izmišlja u hodu, insistirajući kako se Tramp nije pogubio, već Grenland opisivao kao „ledom okovano ostrvo“; da bi na kraju američka strana javno priznala da predsednik jeste zabrljao, a iza scene islandskim zvaničnicima pružila uveravanja da je u pitanju lapsus i ništa više od toga. (Na stranu to što se sveže imenovani ambasador SAD na Islandu istog meseca u Kongresu „našalio“ kako bi ta zemlja trebalo da postane 52. američka savezna država – posle Grenlanda kao 51, podrazumeva se – a on bude postavljen za njenog guvernera.)
Ne bi se stoga nakon te epizode u Davosu, u svetlu pomenute i drugih pretnji koje od povratka na vlast Tramp redovno upućuje tradicionalnim saveznicima Amerike, i sa svešću o sve osetljivijem geopolitičkom položaju Islanda – kome je tristotinjak kilometara udaljeni Grenland najbliže kopno – imalo šta zameriti nekome ko bi pomislio da će Islanđani na referendumu o obnavljanju još 2013. jednostranom odlukom Rejkjavika prekinutih pristupnih pregovora o priključenju Evropskoj uniji većinski podržati povratak za pregovarački sto. Tim pre što bi po eventualnom uspešnom zaključenju tih pregovora nužno morao da usledi još jedan plebiscit, na kome bi se ostrvska nacija od svega 400.000 stanovnika – manje od dva Nova Beograda na teritoriji za trećinu većoj od Srbije – izjašnjavala o prihvatanju ili odbacivanju članstva u Uniji.
Praktično pitanje održavanja suverenih prava na izlov u vlastitim vodama uzdignuto je na nivo egzistencijalnog pitanja očuvanja nacionalnog suvereniteta
Ispalo je, međutim, da je ono što je u načelu trebalo da bude od pomoći zagovornicima obnavljanja pregovora – to što su neodlučnima mogli da ukažu na sigurnosnu mrežu u vidu činjenice da se nije glasalo o ulasku u EU, već samo o nastavku pregovaračkog procesa – na kraju u dobroj meri doprinelo da prevagu odnese protivnička strana. Jer, ovi prvi, u prvom redu vlada premijerke Kristrun Frostadotir (koja je u martu ove godine datum održavanja još 2024. obećanog referenduma pomerila unapred), sunarodnicima su morali da objašnjavaju zbog čega bi, u sve nestabilnijem i opasnijem svetu, valjalo da razmotre mogućnost priključenja bloku s kojim su ionako već tesno povezani, između ostalog članstvom u Evropskom ekonomskom prostoru (EEP) i pripadanjem šengenskoj zoni. Nasuprot tome, sve što su protivnici priključivanja Uniji morali da urade bilo je da ponavljaju – „ne“. (Dobro, i da tu i tamo šire dezinformacije o tome šta bi Island i Islanđane snašlo ako bi se obreli u EU; ali nije to ono što je presudilo.) Kako je to, izveštavajući za Gardijan iz Rejkjavika, sažela Miranda Brajant, „glas ’da‘ zapravo je bio ’da, možda‘, dok je glas ’ne‘ od početka nosio jasniju, odlučniju poruku“.
Ishod glasanja posledica je te razlike u definisanosti poruke. Od oko 270.000 građana s pravom glasa, na referendum je izašlo njih nešto preko 223.000 – ili 82,5 odsto, što predstavlja najveći odziv još od parlamentarnih izbora 2009. Protiv obnavljanja pregovora izjasnilo se 52,8 odsto glasača, naspram 47,1 odsto onih koji su bili za njihov nastavak: presudilo je nekih 12.600 glasova više za evroskeptični blok. Ali tek uvid u njihovu teritorijalnu raspodelu objašnjava zašto je sve prošlo tako kako je prošlo. Pretežna podrška nastavku pregovora registrovana je samo u glavnom gradu – u kome, doduše, živi trećina svih Islanđana. U svim ostalim, dominantno ruralnim delovima (istina ekstremno retko naseljene) zemlje, jasna većina bila je protiv: na severozapadu ostrva čitavih 62,9 procenata. A ta velika razlika u gledanju na stvari između urbane i ruralne populacije od pomoći je i da se shvati šta je presudno uticalo da epilog bude ovakav.
Island možda jeste jedna od najbogatijih evropskih zemalja mereno visinom bruto društvenog proizvoda per capita, ali desetak odsto BDP-a i skoro 40 odsto izvoza i dalje otpada na ribarsku industriju: ulov i preradu ribe i drugih plodova mora. Kada se potonjem statističkom podatku pridoda doprinos ostatka poljoprivrednog sektora, taj udeo u ukupnom izvozu ide i do 43 procenta. Ovo je, naravno, krajnje atipično za savremene standarde visoko razvijenih zemalja, ali Island je po tom osnovu do pre nekoliko decenija bio još drastičniji izuzetak. Status ribarske industrije je, uostalom, bio od ključnog značaja i za prekid pristupnih pregovora s EU 2013. Ohrabrena brzim oporavkom od sloma bankarskog sistema zemlje, što je Island 2008. dovelo na ivicu ekonomske propasti, tadašnja evroskeptična vlada zaključila je da je dovođenje u pitanje suverenih prava na izlov u vodama oko Islanda u slučaju ulaska u Uniju – a bila bi dovedena, jer se unutar nje sprovodi zajednička politika ribarstva, uključujući poštovanje strogih kvota i otvaranje teritorijalnih voda za ribarske brodove drugih članica – previsoka cena za ulazak u evropski klub.
Stanje nije suštinski drugačije ni danas. S evropske strane jeste bilo signala da bi, ako pregovori budu obnovljeni, Brisel ovog puta mogao da bude fleksibilniji po pitanju prava izlova i Rejkjaviku ponudi značajna izuzeća. Ali taj golub na grani nikoga na islandskoj „ne“ strani nije impresionirao, tim pre što se nije moglo unapred znati šta bi ta izuzeća tačno mogla da podrazumevaju.
Dogodilo se suprotno: praktično pitanje zadržavanja suverenih prava na izlov u vodama oko Islanda uzdignuto je na nivo egzistencijalnog pitanja očuvanja nacionalnog suvereniteta. A u doba kada se, pod rastućim uticajem globalno ojačale radikalne desnice, suverenost iznova apsolutizuje, insistiranje na njoj se po prirodi stvari pokazalo snažnijim vezivnim elementom i motivacionim faktorom od bilo čega što je mogla da ponudi druga, proevropska strana. (Mada vredi navesti da se pre samo par meseci na osnovu rezultata anketa činilo da će većina Islanđana glasati za nastavak pregovora. Na kraju se ipak bitnijim pokazalo to što je, uz već navedeno, u kampanju protivnika članstva u EU uloženo i neuporedivo više novca.)
Moglo bi se na sve ovo gledati i iz ponešto drugačijih perspektiva. Evroskeptične snage očekivano nisu išle – niti će ići – tako daleko da u pitanje dovode to što je, kao član EEP (u kome su još samo dve takođe veoma bogate države, Norveška i Lihtenštajn), Island već odavno dužan da se pridržava velikog broja normi koje propisuje EU, a na čije uobličavanje nije u prilici da utiče, što bi se ulaskom u članstvo promenilo. Poimanje suverenosti je, dakle, elastičnije od toga kakvim ga na toj strani podele predstavljaju.
Stopa inflacije na Islandu je otprilike dvostruko veća od one u EU; cene životnih namirnica su, prema Eurostatu, 55 odsto više od proseka u bloku
S druge strane, iako nema sumnje da ishod islandskog referenduma, osim za vladu u Rejkjaviku, razočaranje predstavlja i za EU – jer pokazuje da privlačnost članstva u njoj, barem kad je reč o bogatim zemljama u neposrednom okruženju, ni u ovako dramatičnim globalnim okolnostima nije ni izbliza onolika koliko bi ona volela da jeste – Island iz evropske perspektive ostaje ono što je i dosad bio: blizak i pouzdan partner koji joj ni ubuduće neće izazivati glavobolju. A to što je rezultat obradovao evropsku desnicu, koja u pobedi protivnika ulaska u EU vidi još jednu potvrdu da je marš suverenističkih snaga nezaustavljiv – pa, neka ih, neka slave.
Relevantnijim od toga koga je rezultat referenduma ražalostio a koga usrećio čine se pokazatelji koji govore o islandskoj svakodnevici. Stopa inflacije otprilike je dvostruko veća od one u EU. Cene životnih namirnica su, prema Eurostatu, 55 odsto više od proseka u bloku (mleka čitavih 90, mesa 75 procenata). Ministarstvo finansija u maju je objavilo analizu prema kojoj troškovi zadržavanja nacionalne valute, krune, premašuju koristi koje zemlja od toga ima… Ulaskom u EU, na koji se zbog mnogostruke kompatibilnosti Islanda s ovim blokom posle otpočinjanja pregovora izvesno ne bi dugo čekalo, smanjio bi makar deo tog socio-ekonomskog bremena. Imali su, onda, Islanđani dobre razloge da se većinski svrstaju i na suprotnu stranu od one za koju su se na kraju opredelili. Ali ako im je osnovni princip pri odlučivanju bio „neka je i preskupo, samo da je naše“ – ko smo mi da im zbog toga prigovaramo.
