U noći između 15. i 16. avgusta neko je zapalio automobil Vukašina Vujičića, javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Valjevu. Požar je srećom na vreme ugašen, a budući da je seat ibiza iz 2010. bio okružen drugim vozilima, i to na dvorišnom parkingu okruženom stambenim zgradama, moguća eksplozija bi sigurno imala katastrofalne posledice. Ko god izvršilac zločina bio, bio je svestan toga, baš kao što i Vujičić zna da je, nakon intenzivnog medijskog progona kojem je mesecima izložen, paljenje automobila bilo samo sledeći logičan korak koji, samim tim, možda neće biti poslednji.
Zbog toga je porodicu do daljeg izmestio iz svog rodnog grada, a javnosti poručuje da će se osetljivim predmetima – prevashodno onim koji se bave avgustovskim danima prošle godine, kada je u uličnim sukobima povređen određeni broj studenata, građana i policajaca, često pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima – baviti još revnosnije.
Moja supruga teško upada u paniku, ali sada ju je savladala. U nedelju ujutro sam joj rekao da treba da napuste sredinu, jer bih svakako mnogo vremena proveo s kolegama i policijom. Procenio sam da nema potrebe da prethodnu noć ponovo proživljavaju. Naročito deca
Uz česte ograde da, kao javni tužilac, ne sme da iznosi vrednosne sudove, i uz neretka prekidanja drugih Valjevaca koji prilaze da mu pruže podršku, ovaj magistar prava koji je osnovne studije završio s prosekom 9,1 započinje prisećanje na 15. avgust tekuće godine…
„Iz grada sam se pešice vratio kući oko deset sati uveče i legao sam da spavam. Supruga je s detetom bila na dečjem rođendanu. Automobilom su se vratili oko pet minuta pred ponoć. Čuo sam da su ušli u kuću i počeli da se spremaju za krevet. Naša spavaća soba okrenuta je ka dvorišnom parkingu i, donekle razbuđen, čuo sam komešanje napolju, ali nisam tome pridavao značaj. Malo potom me je nazvao komšija i rekao mi da se desio neki problem s mojim kolima i da treba da izađem. Pogledao sam kroz prozor i sa suprugom potvrdio da je auto parkirala na mestu gde je sada bio garež. Komešanje koje sam čuo zapravo je bio rad protivpožarnog aparata kojim su on i komšinica gasili moj automobil. Usled uzbuđenja nisam prvo pozvao policiju, već nadređenog. Vatrogasci su bili prisutni kad sam izašao napolje. Ustanovili su da nema potrebe za reakcijom, pošto je požar bio ugašen. Tu je bila i policija, a nedugo potom su stigli i dežurna tužiteljka, moj nadređeni i glavni viši tužilac. Na licu mesta smo lako utvrdili da je jedno ili više lica gorivom zasulo haubu, prtljažnik i krov mog automobila i da ga je potom zapalilo na mestu prtljažnika odakle se požar nije previše brzo širio“, kaže on za Radar.
Kako su tekli uviđaj i komunikacija s policijom?
Uviđaj je urađen profesionalno, uz prisustvo dežurne tužiteljke, i sproveden je kako u toku noći, tako i sutradan, po dnevnom svetlu. Tada je pronađena boca iz koje je sipano gorivo, kao i određeni tragovi koji potencijalno mogu otkriti počinioca. Otprilike u to vreme mi se javila jedna koleginica, advokatica, koja mi je rekla da je neposredno pred požar u blizini moje zgrade videla sumnjivo lice koje je delovalo nervozno. Uz to je, uprkos letnjim danima, bilo odeveno u jaknu. Policija je njenu izjavu uvrstila u istragu i generalno je postupala profesionalno. Ponekad i duhovito. Valjevci znaju da ja kola retko koristim. Na posao uglavnom idem biciklom. Jedan policajac me je zabrinuto pitao je l‘ bar bicikla ispravna. Dan kasnije, drugar mi je rekao da imam njegovu podršku, ali da je, ruku na srce, i bilo vreme da menjam auto. Sve u dobroj volji.
Očekujete li da se identifikuju izvršilac i naručilac?
Imam poverenja u tužioce i policiju da će rešiti slučaj paljenja mog vozila.
Porodicu ste izmestili iz Valjeva do daljeg. Kako je reagovala ona, a kako prijatelji i sugrađani?
Moja supruga veoma teško upada u paniku, ali sada ju je, sasvim opravdano, savladala. Već u nedelju ujutro sam joj rekao da treba da napuste sredinu, jer bih ja svakako veliki deo vremena proveo s kolegama i policijom i procenio sam da nema potrebe da prethodnu noć ponovo proživljavaju. Naročito deca, koja samom požaru i uznemirenju srećom nisu ni prisustvovala. Talasi podrške ljudi meni znanih i neznanih i dalje pristižu. Danima sam morao da punim telefon već oko podneva, toliko me je ljudi zvalo da me pita da li mi nešto treba i da poruče da nisam sam. Trudio sam se da svima odgovorim. Pojedini su nudili da pokrenu skupljanje sredstava, kao vid finansijske pomoći, pojedini su mi nudili svoja vozila na korišćenje. Tada sam saznao i da su valjevski gimnazijalci i studenti odlučili da naprave javni skup podrške, iako smo generacijski razdvojeni i praktično se ne poznajemo. Kao njihov sugrađanin, a potom i kao tužilac, nisam dobio veće priznanje od toga da je omladina stala uz mene. Ja sam skroman Valjevac, čovek s kreditom, s porodicom i računima, koga ćete zateći i u kafani i u Domu kulture i na terenima za košarku i tenis. Valjevo ne broji više od šezdesetak hiljada ljudi. Većina ljudi bi makar mogla da prepozna većinu ljudi. Nisam mislio da imam neprijatelje…
Pa opet, bavite se osetljivim poslom, sigurno ima nezadovoljnih?
Naravno da ih ima, ali pravo je pravo, prilično je egzaktno i, ko se tužilačkim poslom bavi kako treba, ne bi trebalo da od bilo čega strahuje. S druge strane, oni koji su krivi sigurno i sami znaju da ih pred krivičnu odgovornost nisam doveo ja.
U nedelju sam saznao da su valjevski gimnazijalci i studenti odlučili da mi naprave javni skup podrške, iako smo generacijski razdvojeni i praktično se ne poznajemo. Kao njihov sugrađanin i kao tužilac, nisam dobio veće priznanje od toga da je omladina stala uz mene
Da li je podrška upućena vama kao sugrađaninu ili vama kao tužiocu koji vodi vrlo osetljive predmete?
Mislim da se te dve stvari ne mogu razdvojiti. Shvatio sam da iz osećanja obaveze prema gimnazijalcima nemam prava na pasivnost. Odlučio sam da se tamo pojavim i obratim okupljenima. Bilo je ljudi iz profesure i advokature, iz tužilaštva i suda, bilo je ljudi iz javnog života i onih koji se od javnosti sklanjaju. Valjevo u malom.
Na skupu ste se, između ostalog, zahvalili i članovima Srpske napredne stranke koji su vam se javili i pružili podršku. Ta rečenica izazvala je kontroverze. Koju ste poruku njome hteli da pošaljete?
Istinu treba govoriti u svakom trenutku, pa i ovom, veoma osetljivom, a istina je da su mi se javljali i ljudi iz vladajuće stranke. Neki su izrazili zaprepašćenje, neki zabrinutost i brigu, neki su hteli da poruče da stoje uz mene, kao sugrađani, šta god se desilo. Ne bih se osećao dobro da sam ih izuzeo. S druge strane, mislim da je to bilo važno reći baš zato što su atmosferu linča stvorili ljudi koji oličavaju vladajuću stranku. Jasno je da je paljenje automobila u vezi s kompleksnim, teškim predmetima na kojima radim, i jasno je da je jedna od teza koju prorežimski mediji ponavljaju ta da, kao tužilac, pravdu navlačim na stranu koja nije njihova. Tom rečenicom sam želeo da svima poručim da istina stoji iznad podela. A istina je, kako sam rekao, da sam kao Valjevac i tužilac podršku dobio i od ljudi koji su na vlasti ili su njoj blizu.
VST se u međuvremenu oglasio i osudio paljenje automobila…
Od najnižeg nivoa ka višima, saopštenjima su se oglasili Osnovno i Više javno tužilaštvo u Valjevu, Osnovni i Viši sud i Valjevu, a mislim da su reagovali i ovdašnji Prekršajni i Privredni sud. Oglasilo se i Udruženje tužilaca Srbije, čiji sam član, kao i pojedini tužioci s viših instanci. Na kraju, reagovali su i VJT, kao i ministar pravde Nenad Vujić. No, koliko sam uspeo da ispratim saopštenja, došlo je do masovne osude paljenja automobila, ali ne i medijskog targetiranja kom sam mesecima izložen i koje je, možda će zvučati čudno, ali psihološki i štetnije od onoga što se desilo između 15. i 16. avgusta. Ako ništa, taj incident smatram logičnom posledicom dugotrajne satanizacije. Nadam se da će moje kolege osuditi i medijski progon.
Da li vam se ministar Vujić javio? Da li vas je njegovo oglašavanje iznenadilo?
Mislim da su moji pretpostavljeni u kontaktu s njim. Njegovu reakciju ocenjujem kao logičnu, prirodnu i zahvaljujem se svakome na svakom vidu podrške. Mislim da su slične reakcije u ovakvom slučaju normalne. Nije normalno ono što se meni dogodilo.
Istinu treba govoriti u svakom trenutku, pa i ovom, osetljivom, a istina je da su mi se javljali i ljudi iz SNS-a. Ne bih se osećao dobro da sam ih izuzeo, naročito zato što su atmosferu linča stvorili ljudi koji oličavaju vladajuću stranku
Da li su do vas u prethodnom periodu dolazila saznanja da ovako nešto može da se desi?
Jedan policijski inspektor mi je rekao da ima operativna saznanja da su mi na vulgarni način u nekim krugovima izrečene pretnje. Tada nisam mislio da će situacija eskalirati, niti sada mogu da tvrdim da su pretnje i paljenje automobila neposredno povezani. Ali, ne mora se biti mnogo pametan za takav zaključak.
Govorili smo o medijskom progonu. Televizija Informer je, recimo, tvrdila da ste znali za mogući „Ribnikar 2“, jer je u Valjevskoj gimnaziji pronađeno oružje, ali da niste ništa preduzeli.
Reč je o monstruoznoj konstrukciji. Taj predmet je arhiviran pre nekoliko meseci. U jednom kabinetu gimnazije postojao je ormar koji se nije otvarao nekoliko decenija. Starije generacije će se setiti predmeta Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita. Tada su sve srednje škole dobijale oružje, a deca su prolazila kroz elementarnu predvojničku obuku. Kada je taj predmet ukinut, na mnogim mestima je oružje zaključano i zaboravljeno. Takvih, zabravljenih ormara još ima po Srbiji. Gotovo izvesno je, dakle, reč o pištoljima koji su skupljali prašinu najmanje trideset godina. Osoblje u gimnaziji ih je pronašlo, o tome je obavestilo MUP, a policija je obavestila mene. Prema procedurama sam dao saglasnost da se oružje izuzme i odnese u SUP. Potom smo ustanovili da nije bilo predmet izvršenja krivičnog dela i dao sam saglasnost da se prebaci u prostorije policijske uprave, gde je i dan-danas, koliko znam. Dakle, niti je ono bilo ilegalno, niti je bilo ko u lancu nadležnosti uradio nešto protivzakonito. Voleo bih da mi neko ukaže na osnov sumnje da se spremalo nešto nalik tragedijama u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u okolini Mladenovca.
Kome odgovara uplašeno tužilaštvo?
Angažovan sam na velikom broju osetljivih predmeta na kojima radim s više ili s manje uspeha. U nekim slučajevima, i godinama. Poruka jeste bila upućena meni, ali ne treba biti naivan pa ne pomisliti da ima širu konotaciju, a ona je da svako ko tužilački posao obavlja prema zakonu i savesti potencijalno ima razloga i za strah. Njega kod mene biti neće i nadam se da moje kolege, svuda u Srbiji, neće podleći pritiscima i postati privezak u tuđim rukama. Čak sam pokušao da zamislim da li bih mogao da razumem ozbiljnost situacije da se ovo desilo nekome drugom, pa da o tome čitam u novinama. Nisam siguran da bih u tome uspeo i zato moje reči treba uzeti za nešto ozbiljnije no inače.
Došlo je do masovne osude paljenja automobila, ali ne i medijskog targetiranja kom sam mesecima izložen i koje je psihološki štetnije od onoga što se desilo između 15. i 16. avgusta. Taj incident smatram logičnom posledicom dugotrajne satanizacije
Valjevska televizija V5, čiji su vlasnici Informer i Alo, glavni je predvodnik hajke u vašem gradu. Nju trpe i Jana Aćimović Planojević i Nikola Mirković, advokati koji zastupaju studente i građane koji su pretrpeli policijsku brutalnost pre godinu dana. Čini se da se zastrašivanje širi i na ostatak pravosudnog sistema?
Zahvatio je i sudije. Moj kum sudija Krstajić je nakon paljenja mog automobila na vrata okačio obaveštenje da tog dana neće raditi, a to je, prema mišljenju V5, bilo dovoljno da ga u programu nazovu kretenom. Istog dana je jedna tamošnja novinarka rekla da je ne bi čudilo kada bi se otkrilo da sam samome sebi zapalio automobil. Nedopustivo je da bilo ko nosi metu na leđima, kao što je nedopustivo da bilo ko ko je prekršio zakon za to ne odgovara. A ako je zakon prekršio neki tužilac, sudija ili advokat, kazna bi morala biti još stroža. Krivična odgovornost za svakoga, progon ni za koga. Sudovi treba da sude, a ne mediji, i ako od toga odustanemo, bićemo u velikom problemu, i kao esnaf, i kao društvo. Advokati Aćimović Planojević i Nikolić ne smeju biti izloženi medijskom linču i kao građani moraju uživati svu pravnu zaštitu, s jedne strane, i kao i svi građani moraju imati jednak status.
Da li ste nešto preduzeli po pitanju medijskog progona?
Tužio sam ona glasila koja u njemu učestvuju. Nadam se usvajanju privremene mere koja će ih sprečiti da nastave s laganjem javnosti o meni i mojim kolegama. Eventualne novčane kazne planiram da delom uplatim Valjevskoj gimnaziji i toj deci koja su mi prva stala u odbranu. Naročito me boli što trpim optužbe, a u martu 1999. godine sam učestvovao u odbrani SRJ tokom NATO bombardovanja. Po mene su iz vojnog odseka došli u pola deset, a ja sam se dobrovoljno prijavio već u deset.
Deluje da mediji i državni funkcioneri sada nastoje da od Valjeva naprave primer drugim sredinama u kojima bi građani i pravosuđe mogli da se izbore za sudske postupke, naročito nakon talasa prošlogodišnje represije. Valjevo se, uz to, izdvojilo i radom policajke Katarine Petrović, odnosno uzbunjivača iz Krušika Aleksandra Obradovića. Da li se slažete?
Zbog svoje funkcije ne mogu da komentarišem. Kao Valjevac sam bio zgrožen svime što nam se kao gradu desilo. Kao neko ko je bio dežurni tužilac za vreme avgustovskih dešavanja prošle godine, mogu da čitaocima i vama predstavim hronologiju i da vam dam svoje profesionalno viđenje.
Šta se dešavalo od 13. do 16. avgusta prošle godine?
U periodu pre srede 13. avgusta, tenzija je već bila visoka. Dešavala su se paljenja automobila, lupanja izloga kafića Korner i drugih lokala. S druge strane, u Valjevu su se redovno održavali protesti studenata, gimnazijalaca i građana. Nekada su bili masovni, nekada manje masovni. Moram da primetim da su pripadnici policije tada profesionalno radili svoj posao i da su nastojali da okupljanja prođu bez većih problema. Reč je o periodu učestalih nasrtaja automobilima na građane, a saobraćajni incidenti se, recimo, u Valjevu niti jednom nisu desili. Ipak, napetost jeste bila visoka.
Prošlo je mnogo vremena od avgusta 2025. i razumem nezadovoljstvo građana što predmeti nisu blizu okončanja. Nadam se da su sećanja ljudi dovoljno jaka, da naše mere nisu otupele, i da ćemo uspeti da identifikujemo počinioce i naložimo dalje procesuiranje
U sredu, grupa demonstranata se kretala Hajduk Veljkovom ulicom ka prostorijama SNS-a, blizu autobuske stanice, i tamo ih je dočekao kordon policije. Zbog njegovog prisustva su se incidenti uglavnom zadržavali na verbalnim razmenama. Međutim, u jednom trenutku, nakon što su se demonstranti povukli, došlo je do napada grupe maskiranih lica na kafić Romana. Snimci pokazuju da je ta grupa došla iz Čika Ljubine, bočno u odnosu na kordon, koji se takođe u međuvremenu povukao. Inventar je oštećen, a napadnuti su i ljudi koji su iz bašte lokala pobegli u njegovu unutrašnjost.
To je bio povod za okupljanje građana narednog dana, u četvrtak?
Tako je. Demonstracije su bile masovne, a grupa demonstranata opet je krenula ka prostorijama SNS-a. Kordon je ponovo uspeo da dugo zadrži mir, iako su ka njemu povremeno leteli predmeti. U jednom trenutku, kordon je počeo da potiskuje građane ka raskrsnici ulica Hajduk Veljkova i Karađorđeva. Tu je došlo do nove eskalacije, bacanja kamenja, motki i flaša, i to su uglavnom činila lica s maskama. Upotrebljen je suzavac i došlo je do povređivanja određenog broja policajaca, koji su potom počeli da jure i hapse lica za koja su sumnjali da su učestvovala u napadima na njih. Tada su nastali snimci nemilih scena koje viđamo po televiziji.
Kao dežurni tužilac, celu noć sam proveo u policiji. U tom trenutku nismo imali informacije šta se dešavalo licima koje je policija lišavala slobode. Uhapšeno je više od trideset osoba, a zadržano je sedamnaestoro, uz moju saglasnost, jer je procenjeno da osnov za njihovo zadržavanje postoji.
U petak sam na posao došao pravo iz policije i tada sam, uz prisustvo informatičara, video snimke napada na kafić Romana koji se desio u sredu. Dakle, dva dana ranije. Kao postupajući tužilac sam tada formirao dva predmeta nezavisno od prijave policije – u vezi s napadom na kafić Romana, odnosno u vezi s dešavanjima prilikom hapšenja građana koja su se mogla okarakterisati kao brutalnost u postupanju policije. Počeo sam da prikupljam dokumentaciju i dokaze. Naša metodologija podrazumeva da, u slučaju napada na policiju i napada policije, te predmete moraju da vode različiti obrađivači. Kako sam već zaveo i uzeo predmet o napadima na policiju, predmet koji utvrđuje moguću policijsku brutalnost nad građanima preuzeo je moj kolega. U najkraćem roku je Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a uputio zahtev da se ispitaju navodi o policijskoj brutalnosti. Malo nakon toga, oštećena lica su preko svojih punomoćnika podnela krivičnu prijavu protiv konkretnih policajaca za koje su tvrdili da su učestvovali u prebijanju građana. Taj predmet je zadužila jedna moja koleginica, ali je potom odlukom vrhovnog tužioca taj predmet ustupljen Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala.
Šta se desilo s licima zadržanim zbog napada na policiju?
U toku petka, njih devetoro je po žalbi pušteno da se brani sa slobode. Kao tužilac sam procenio da nema osnova za dalje zadržavanje, jer niti su ranije osuđivana, niti postoji rizik da utiču na svedoke, u ovom slučaju policajce, niti postoji mogućnost da budu u bekstvu, budući da žive na prijavljenim adresama. Istog dana sam za subotu pre podne zakazao saslušanje za preostalih osam lica. Na kraju su svi uhapšeni pušteni da se brane sa slobode.
Naročito me boli što trpim optužbe, a u martu 1999. godine sam učestvovao u odbrani SRJ tokom NATO bombardovanja. Po mene su iz vojnog odseka došli u pola deset, a ja sam se dobrovoljno prijavio već u deset
Saznali smo da se u petak uveče, kada smo se svi nadali da je došlo do smirivanja situacije, grupa napadača s maskama u tri ili četiri vozila odvezla u Radničku ulicu, gde su palicama porazbijali kafić Skver i prebili goste i osoblje. Situacija vrlo slična kao u Romani. I tamo smo napravili uviđaj, sakupili DNK tragove, prikupili video-snimke, razgovarali s očevicima. Tada saznajemo da je najverovatnije ista grupa lica odmah potom otišla na skroz drugi deo grada, gde su napali auto-limarsku radnju, prebili njenog vlasnika, čija su deca deo studentskog pokreta, a taksistu koji se tu obreo toliko teško povredili da je hitno prebačen na ukazivanje pomoći u Beograd. Bio je životno ugrožen. Ponovo, napravili smo uviđaj, znajući da je zbog uznemirenja javnosti za sledeće veče ponovo zakazan veliki protestni skup.
Tako stižemo do subote. Šta se tog dana dešavalo?
Prvi deo skupa je protekao mirno. Kolona građana kretala se kroz Karađorđevu, pored prostorija policijske uprave, gde ozbiljnijih incidenata nije bilo. Međutim, malo kasnije je došlo do upada u prostorije SNS-a i njihovog paljenja. Grupe lica koje su to radile su se potom uputile ka zgradi gradske uprave, kao i zgradi osnovnog tužilaštva i suda, gde je došlo do oštećenja prostorija. Tada je nastradao još jedan kafić. Otprilike tada je žandarmerija krenula da po gradu razbija demonstrante. S grupom policajaca sam radio uviđaj u prostorijama SNS-a. Već je bilo previše lokacija za uviđaj. Kolege i ja smo se jedva rasporedili, premda sam samo ja bio dežuran. Atmosfera u gradu je bila veoma sumorna, sablasna. Miris paljevine na sve strane, ulice puste… Ministar pravde je došao tokom noći, a došao je i narednog dana, u nedelju. Tada je na kolegijumu rekao da će preduzeti sve da prostorije suda i tužilaštva budu u najkraćem roku sanirane. Tako je i bilo.
Da se vratimo na proistekle predmete zavedene u Osnovnom tužilaštvu. Gde stoje danas, koliko možete da kažete?
Prvi predmet obuhvata napad na policiju. Osim sedamnaestoro zadržanih, saslušanih i puštenih da se brane sa slobode, širenjem istrage je obuhvaćeno još petnaest lica. Saslušao sam i njih. Ukupno 32 okrivljena, koje je branilo četrdesetak advokata. Usledilo je saslušanje svih oštećenih pripadnika policije. Doneta je naredba o uzimanju biometrijskih podataka na osnovu snimaka, kada je uvršten i materijal koji je predstavila odbrana s ciljem da dokaže da neka lica imaju alibi u vreme izvršenja krivičnog dela. Taj predmet je na procesu koji zovemo komparativnim veštačenjem. Drugim rečima, pošto su lica koja su napadala policiju mahom bila maskirana, sada treba biometrijske podatke koje imamo uporediti s onim što imamo u dokumentaciji. Očekivano, svi su negirali napade na policiju. Taj predmet je u završnim stadijumima.
Valjevci znaju da ja kola retko koristim. Na posao uglavnom idem biciklom. Jedan policajac me je zabrinuto pitao je l‘ bar bicikla ispravna. Dan kasnije, drugar mi je rekao da imam njegovu podršku, ali da je, ruku na srce, i bilo vreme da menjam auto
Drugi i treći predmet se odnose na napad na kafiće Romana, odnosno Skver, i oni su u mom zaduženju. Četvrti se odnosi na napad na taksistu i auto-limara čija su deca aktivisti studentskog pokreta, i on je u zaduženju jedne moje koleginice. Izdati su svi potrebni nalozi za DNK veštačenje, prikupljanje snimaka i dokaza, pokušaj identifikacije počinilaca i saslušanje svedoka. Drugim rečima, ti predmeti se vode kao KTN, to jest, predmeti nepoznatog učinioca. Peti predmet, koji se odnosi na policijsku brutalnost, u zaduženju je mog kolege i on je u TOK-u.
Angažovani ste i u zasebnom predmetu koji se tiče grupe Marka Mirkovića, bliskog SNS-u?
Angažovan sam u još nekim predmetima koji istražuju organizovane kriminalne grupe, a istraga će utvrditi da li su i na koji način učestvovale u avgustovskim dešavanjima iz prošle godine.
Od čega zavisi hoće li, godinu dana kasnije, učesnici tih dešavanja moći da se otkriju?
Učinili smo sve što smo za sada mogli. Prošlo je mnogo vremena i kao tužilac apsolutno razumem nezadovoljstvo građana što ti predmeti nisu blizu okončanja. Kako vreme prolazi, sve je teže rasvetlili bilo koji, pa i krivičnopravni događaj. Nadam se da su sećanja ljudi dovoljno jaka, da naše mere nisu otupele, i da ćemo uz dodatne resurse, kao i angažovanje tužilaca i policije, ipak uspeti da neke tragove koje imamo pretvorimo u dovoljne za identifikaciju počinilaca i dalje procesuiranje.
Šta vam sad predstoji?
Da se još jednom zahvalim svima koji su mi uputili podršku, a najviše valjevskoj omladini, Udruženju tužilaca i medijima bez čijeg izveštavanja se za ovo verovatno ne bi ni čulo. A to što se desilo meni zaista može da se desi svakome.
