Najnovije i doista antologijsko ostvarenje domaćeg muzičkog izdavaštva jeste opera Suton Stevana Hristića (1885‒1958). Publikacija je dočekana s velikom pažnjom: realizacija je trajala (s prekidima, doduše) duže od decenije, iz razloga brojnih nepogoda koje su pratile proces kompletiranja partiture.
Suton je objavljen kao nekomercijalno notno izdanje Muzikološkog društva Srbije i Muzikološkog instituta SANU (a na osnovu saglasnosti nosilaca autorskih prava, Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu i Muzičke škole „Stevan Hristić“ iz Kruševca), podržano od strane Fonda za nauku Republike Srbije i SOKOJ-a – Fonda za kulturna davanja. Reč je o tri sveske: partitura opere, baletski divertisman i klavirski izvod. Urednici izdanja su dr Ivana Medić i msr Mirko Jeremić. Publikacija je posvećena sećanju na prof. dr Branku Radović (1949‒2023), koja je Sutonu privržena još od ranih koraka svoje muzikološke karijere i „čija je energija bila ključni pokretač čitavog poduhvata“, rečju, njena veština podsticanja združenog delovanja „institucija različitih profila […] postala je model za realizaciju kapitalnih projekata u kulturi“ (I. Medić).
Hristić je komponovao Suton na libreto koji je sačinio prema istoimenoj, središnjoj drami Dubrovačke trilogije Ive Vojnovića. Delo postoji u dve verzije. Prva je jednočinka za devetoro solista i orkestar. Napisana je 1922. i premijerno prezentovana javnosti 1925. (što je čini drugom izvedenom srpskom operom na našem tlu ‒ prva je Na uranku Biničkog, 1903). Reč je o muzičkoj drami definisanoj poznoromantičarskim, impresionističkim i verističkim uticajima. Druga verzija partiture dopunjena je baletskim činom komponovanim tridesetak godina kasnije. Novi segment, predviđen da bude interpretiran između dva operska prizora, na izvestan način kontrastira neoklasičnim, odnosno neobaroknim izrazom, što, po rečima Branke Radović, ovoj „pomalo pesimističnoj operi“ može da dopiše „vedrinu i optimizam Dubrovnika koji opstoji u svim vremenima“. Hristić je, pretpostavlja se, na nagovor dirigenta Oskara Danona, proširio partituru do obima pogodnog za celovečernju predstavu. Premijera je održana u Narodnom pozorištu u Beogradu, jula 1954. godine. Posle nekog vremena, baletski divertisman gubi se na misteriozan način. Jedini zabeleženi trag o njegovom postojanju bio je snimak Beogradske filharmonije pod upravom Hristića, pohranjen u Radio Beogradu. Dve potonje inscenacije Sutona u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (1994. i 2001) rađene su bez baleta.
Hristićev Suton, dragocenost domaćeg operskog stvaralaštva, srpske umetnosti i kulture, ponovo je među nama i čeka, nadamo se, srećniji nastavak svog scenskog bivstvovanja
Sveobuhvatni Pogovor dr Ivane Medić (koja je dvojezično izdanje Sutona prevela na engleski), otkriva nam, između ostalog, etape rada na rekonstrukciji dela. Kompleksni timski poduhvat tekao je od 2012. godine, kada je dr Melita Milin, tadašnja direktorka Muzikološkog instituta SANU, u arhivu ove institucije pronašla partituru Baletskog divertismana. Podstaknuti novonastalim okolnostima, članovi Upravnog odbora Muzikološkog društva Srbije odlučuju da publici donesu Suton u integralnoj verziji: za prepisivanje, korekturu i redakciju partiture bio je zadužen ugledni dirigent Miodrag Janoski (1936‒2021), započeto je obezbeđivanje budžeta za realizaciju, otvoren dijalog s potencijalnim producentima i izvođačima. Suton je postavljen na sceni Opere i teatra Madlenianum, 22. oktobra 2016, u okviru 48. Bemusa. Režiju i scenografiju potpisao je Nebojša Bradić, dirigovala je Vesna Šouc, koreografiju baletskog čina načinile su Marija Janković i Ivanka Lukateli, a pevačku podelu predvodili su Nataša Jović Trivić, Dušica Bijelić, Branislava Podrumac, Dragana Popović i Nenad Čiča. Reakcije (stručne) javnosti bile su izvanredne, Suton je proglašavan za muzički događaj godine. Odigrane su, međutim, samo četiri predstave, a situacija sa prepisom partiture nenadano se zakomplikovala… Ukratko, rad na publikovanju ponovo se pokreće 2023. Notografisanje se odvija praktično ispočetka, povereno je kompozitorima Tamari Knežević i Marku Duliću, a finalnu redakciju uradio je Mirko Jeremić. Učešćem Muzikološkog instituta SANU kao suizdavača obezbeđena je finalizacija projekta.
Hristićev Suton, dragocenost domaćeg operskog stvaralaštva, srpske umetnosti i kulture, ponovo je među nama i čeka, nadamo se, srećniji nastavak svog scenskog bivstvovanja.
