Da krenemo od te činjenice, koja bi, da ne živite u ovoj zemlji zvučala gotovo zabavno. Naime, istog dana, u nedelju 20. septembra, u Beogradu su završena dva Bitefa! Jedan, onaj institucionalni, sebe je označavao kao 59. izdanje festivala, a ovaj drugi, koji zovemo ne:Bitef, slavio je šezdeseti rođendan, računajući prošlogodišnji, gerilski festival kao punopravni deo sopstvene istorije (da podsetimo, bio je to pozorišni događaj godine Proces Peliko u režiji Mila Raua). Iza naizgled banalnog spora oko jednog broja zapravo stoji mnogo ozbiljnije pitanje – kome danas pripada Bitef i šta uopšte čini kontinuitet jedne kulturne institucije? To pitanje pripadnosti i kontinuiteta nažalost ne tiče se samo Bitefa, nego opterećuje i celokupnu kulturnu scenu u Srbiji. Znamo da festivali ostaju bez sredstava ili se odlažu, menjaju se ljudi i modeli upravljanja, institucije mesecima funkcionišu u neizvesnosti, pod finansijskim i političkim pritiscima. U takvoj situaciji novac za programe je samo deo problema, mnogo je ozbiljnije postepeno gubljenje autonomije bez koje kulturne institucije, ma koliko formalno postojale, gube smisao.
Problemi Bitefa s gradskom vlašću nisu počeli juče i na neki način njihova geneza je najbolji pokazatelj kako ova vlast tretira kulturu. Još je Ivan Medenica govorio o političkim i finansijskim pritiscima tokom svog sedmogodišnjeg mandata, mada je izričito naglašavao da programske cenzure tada nije bilo. Posle njega problemi su postajali sve otvoreniji. Nikita Milivojević je odbio da pod nedefinisanim uslovima nastavi selekciju festivala, navodeći pritiske, pokušaje cenzure i osporavanje svojih saradnika. S Milošem Lolićem granica je konačno pređena: Odbor Bitefa odbio je program njegove umetničke direkcije zbog učešća Mila Raua, a tadašnji predsednik Odbora Svetozar Cvetković, koji je zbog toga podneo ostavku, stvar je precizno nazvao „cenzurom imena“. Lolić i njegov tim nisu pristali da Raua uklone iz programa i povukli su se.
Program nije delovao kao nostalgična retrospektiva, već kao pokušaj da se rekonstruiše čitav Bitefov ekosistem, kao mesto na kojem su se ukrštali pozorište, ples, performans, vizuelne umetnosti, film, muzika, teorija, obrazovanje i politički aktivizam
Posmatrani zajedno, ovi događaji pokazuju jasan patern kako se odnos prema jednoj kulturnoj instituciji menja kako vlast postaje sve autoritarnija – od političkih i finansijskih pritisaka, preko administrativnog razvlašćivanja umetničkog rukovodstva, sve do direktnog zadiranja u program. U tome možda i jeste najveća bahatost ovakvog odnosa vlasti prema kulturi: uverenje da se umetnički direktori mogu menjati, programi prekrajati i ljudi disciplinovati, a da će institucija nastaviti da postoji samo zato što njeno ime još stoji na nekom memorandumu. E, pa izgleda da nije baš tako. Bar ne u slučaju Bitefa.
Ono što se u nedelju dogodilo na ne:Bitefu bilo je možda najzanimljiviji odgovor na pokušaj vlasti da „podmetne“ simulaciju festivala. Umesto jednog festivalskog centra, grad je dobio šezdeset mikroscena. Svaka je poverena drugom kustosu ili kustoskom timu, nominovanom od same kulturne zajednice – među njima su bili glumci i reditelji, dramaturzi i teatrolozi, vizuelni umetnici i kustosi, kritičari, profesori, aktivisti i nezavisni umetnički kolektivi. Glumac Bojan Dimitrijević je, na primer, u sopstvenom stanu pravio ličnu istoriju Bitefa kroz Jozefa Nađa, Rodriga Garsiju, La Fura dels Baus, De La Guardu i Boba Jelčića; Aleksandra Jovićević predstavila je Motus, Ivan Medenica istoriju Šaubine, od Petera Štajna do Tomasa Ostermajera koji je bio prisutan i uživo, a dok je omaž Kugla glumištu putovao gradom u Magacinu se Bitefova istorija čitala kroz Rimini Protokoll, a u Novom bioskopu Zvezda kroz Džona Kejdža i Mersa Kaningema. Posebno je zanimljiv bio povratak gotovo zaboravljenog Likovnog Bitefa, koji su još 1968. pokrenuli Biljana Tomić, Irina Subotić i Ješa Denegri. Izložbe, performansi, hepeninzi, eksperimentalni film, akcije i predavanja tada nisu bili dekoracija pozorišnog festivala, nego deo iste ideje da granice između umetničkih disciplina treba izbrisati. Mia David je tu istoriju vratila kroz razgovor sa Biljanom Tomić i Irinom Subotić i susrete s umetnicima koji su u Likovnom Bitefu učestvovali.
I drugi programi koji su tokom vremena izrasli oko festivala pokazivali su širinu njegovog delovanja. Bitef na filmu podsetio je na vezu pozorišta s filmom i novim medijima, dok je Bitef Polifonija vratila onu liniju koja pozorište povezuje s mladima, obrazovanjem, participacijom i društvenim delovanjem. Milena Dragićević Šešić je programom posvećenim Habibu Tanviru, koji je na Bitefu gostovao 1983, podsetila i na čitavu tradiciju onoga što je nazvala „pozorištem korena“ – pre svega azijskog teatra koji je nove scenske jezike pronalazio u živim lokalnim izvođačkim tradicijama. Zbog sve te širine i raznovrsnosti, program nije delovao kao nostalgična retrospektiva, već kao pokušaj da se rekonstruiše čitav Bitefov ekosistem u svom njegovom bogatstvu, kao mesto na kojem su se ukrštali pozorište, ples, performans, vizuelne umetnosti, film, muzika, teorija, obrazovanje i politički aktivizam. Paradoksalno, taj pogled unazad poslužio je da se ponovo pronađe ona izvorna energija, onaj nepatvoreni entuzijazam i radost otkrivanja novog. Posebno je važna činjenica da su u ne:Bitefu učestvovali svi umetnički direktori i selektori koji su tokom različitih perioda oblikovali festival, što predstavlja možda najjasniju demonstraciju solidarnosti i pokazuje gde oni danas prepoznaju kontinuitet ideje kojoj su nekada služili.
Pokušavajući da sačuva Bitef, ne:Bitef ga je na neki način vratio korenima, resetovao. Približio ga je onim postulatima od kojih je pre šezdeset godina i krenuo, onako kako su ga zamislili Mira Trailović i Jovan Ćirilov
Solidarnost nije ostala samo lokalna. U Beograd su zbog ne:Bitefa došli i Tomas Ostermajer i Milo Rau, i članovi Gob Squada i Motusa, Dragan Živadinov, Tjaša Črnigoj, Maša Aljohina i drugi, dok su se neki strani umetnici uključivali elektronski. Posebno je značajno prisustvo Gob Squad i Motus-a: njihovo odbijanje da učestvuju na institucionalnom festivalu očigledno nije značilo odbijanje Bitefa kao ideje, već odbijanje da budu instrumentalizovani. Na završnom razgovoru u CZKD-u posvećenom umetnosti, otporu i solidarnosti, Milo Rau je upotrebio zanimljivu metaforu – kada je Rimsko carstvo počelo da propada ljudi su verovatno dugo mislili da je reč o privremenoj krizi i da će se za godinu ili dve sve vratiti na staro. Ali Rim se nije vratio. Možda i mi treba da počnemo da razmišljamo o mogućnosti da ono što smatramo privremenim poremećajem zapravo predstavlja novu stvarnost. U toj opasci ima nečeg važnijeg od političkog pesimizma jer slične borbe oko autonomije kulture, upravljanja institucijama i političkog uticaja na umetnost ne odvijaju se samo u Srbiji, u različitim oblicima pojavljuju se i u drugim evropskim zemljama. Ako je Rau u pravu i ako čekanje da se sve jednostavno „vrati na staro“ više nije dovoljno, onda iskustvo ne:Bitefa postaje zanimljivo i korisno čak i onima koji dolaze „spolja“, jer iz Beograda mogu da ponesu iskustvo energije, samoorganizovanja i solidarnosti koje su ovde zatekli.
U tome možda leži i najzanimljiviji paradoks. Pokušavajući da sačuva Bitef, ne:Bitef ga je na neki način vratio korenima, resetovao. Vratio ga je gradu, privremenim prostorima, eksperimentu, mešanju disciplina, međunarodnoj razmeni i osećanju da se nešto događa zato što umetnici i publika smatraju da mora da se dogodi. Drugim rečima, približio ga je onim postulatima od kojih je Bitef pre šezdeset godina i krenuo, onako kako su ga zamislili Mira Trailović i Jovan Ćirilov.
To, naravno, ne znači da entuzijazam može trajno da zameni instituciju jer solidarnost ne plaća avionske karte, autorska prava, tehniku i profesionalni rad umetnika. Gerilski festival može da pokaže šta je i u kolikoj meri moguće, ali kultura ne može da opstane zahvaljujući besplatnom radu i iscrpljivanju ljudi koji je stvaraju. Ne:Bitef zato nije dokaz da nam institucije više nisu potrebne, možda je, a to je mnogo značajnije, pre pokazao kakve su nam institucije potrebne.
Gledano u tom svetlu, onaj zvanični 59. Bitef delovao je gotovo kao simulacija festivala koji je nekada nosio to ime. Većina prvobitno pozvanih predstava povučena je iz programa, pa je na brzinu sastavljena nova selekcija, podržana sa 27 miliona dinara gradskog novca (ekspresno uvećanje budžeta od sedam miliona). Festival je formalno održan, predstave su odigrane i nagrade podeljene, ali je izostalo upravo ono po čemu je Bitef decenijama bio Bitef – uzbuđenje, polemika, stručna radoznalost i osećanje da se u gradu događa nešto što se ne sme propustiti. Dok je ne:Bitef okupirao pažnju kulturne javnosti i pretvorio grad u festival, zvanični Bitef ostao je gotovo ne-događaj: administrativno proizveden kontinuitet institucije iz koje je iščilela sva njena stvarna kulturna težina. Ne:Bitef nije zamenio Bitef, on je uradio nešto mnogo važnije – podsetio nas je šta Bitef jeste. Jer, festival nije zgrada, odbor, budžetska stavka, pa čak ni program. Istina, sve mu je to potrebno da bi mogao da postoji i traje, ali festival nastaje tek kada se oko ideje da pozorište može da bude drugačije okupe umetnici i publika spremni da rizikuju.
Ako se Rauov Rim zaista neće vratiti, onda više nije dovoljno pokušavati da obnovimo ono što smo imali, važnije je odlučiti šta od vrednosti želimo da prenesemo u ono što, nadamo se, uskoro dolazi. Posle šezdeset godina, možda je upravo ova kriza omogućila Bitefu da se na jedan dan vrati na svoj početak. Jer, kao što smo lepo videli i osetili, Bitef je tamo gde se okupimo.
Uprkos svemu.
